2
Umetnici su kod nas dvostruko ugroženi zbog činjenice da je sama umetnička profesija u našem društvu u kategoriji socijalnog slučaja, kaže u nastavku razgovora za Nova.rs Vladimir Nikolić, predstavnik Srbije na 59. Venecijanskom bijenalu.
Iako ste apostrofirali da se Ministarstvo kulture u čitavoj situaciji ponelo kako treba, mislite li da sve ono što ste izneli u javnost, od „neodgovornosti nadležnih“, do toga da su vaša supruga i kustoskinja „morale da dočekuju goste i medije“, zahteva nekakav potez/reakciju ovog ministarstva?
– Ponelo se kako treba jer su reagovali u ključnim trenucima tokom priprema u Beogradu, sprečavajući najgori scenario. Postoje zamerke na rad ministarstva, ali one su opšte prirode i ne tiču se samo ovog konkretnog slučaja. Tu mislim, pre svega, na datum raspisivanja konkursa za učešće na Bijenale. I to ne mislim samo ja, nego čitava struka, i raduje me što je ministarstvo prihvatilo poziv mog strukovnog udruženja i održana je tribina koju sam inicirao, a na kojoj su izneti svi problemi. Jedan broj problema se može rešiti uočavanjem tačaka u kojima nepotrebno nastaju komplikacije. Što se tiče slučaja sa otvaranja koji pominjete, da, niko iz muzeja se nije pojavio prvog dana otvaranja u Veneciji. Drugi dan su se pojavili na kratko, kao gosti, i otišli. A prvi dani otvaranja su za profesionalnu publiku. Tada dolaze svi koji nešto znače u svetu umetnosti, najznačajniji kustosi, kritičari, umetnici, direktori svetskih muzeja, institucija, i naravno svetski mediji. Tih nekoliko dana su ključni, kada organizatori nacionalnih nastupa angažuju više ljudi na otvaranju, za PR aktivnosti u svojim paviljonima, za komunikaciju sa medijima i profesionalnom publikom i čije interesovanje treba iskoristiti na najbolji način za promociju izložbe, institucije, kulturne politike. Naš muzej tome uopšte nije dao značaj, pa su se kustoskinja izložbe i moja supruga prihvatile posla, dok su se zaposleni muzeja šetali po Veneciji, misleći da je jedna osoba, koja je inače zaposlena da sedi u paviljonu, dovoljna da prihvati sve zainteresovane posetioce i medije prvog dana. Nakon svih ovih propusta, ministarstvo treba da reaguje, pre svega raspisivanjem novog konkursa za direktora MSUB. Jer, Muzej savremene umetnosti u Beogradu nije Instagram nalog, već institucija koja mora da promoviše najviše profesionalne standarde, da sprovodi kulturnu politiku na najvišem nivou, a naročito u međunarodnom okruženju. Na tom nivou u svakoj civilizovanoj zemlji prestaju lokalni običaji i interesi. Tu se zatežu redovi, ljudi biraju pažljivo, i javnost i struka treba da traže odgovornost odnosno reakciju ministarstva.
Govoreći o svemu što se dešavalo tokom priprema za Veneciju, pomenuli ste da je MSUB „već duže vreme pod uticajem politike, u pogledu izbora direktora“. Koliko je to problem svih naših kulturnih institucija i koliko zbog toga ispaštaju umetnici?
– To je problem svih naših institucija, ne samo kulturnih. Umetnici su tu dvostruko ugroženi zbog činjenice da je sama umetnička profesija u našem društvu u kategoriji socijalnog slučaja. Moja pozicija u tome je privilegovana, nisam socijalno ugrožen, imam posao, ali baš to mi pojačava osećaj odgovornosti da govorim o uslovima u kojima se obavlja umetnička praksa kod nas.
Kada je platforma „Artsy“ uvrstila Paviljon Srbije na Venecijanskom bijenalu među deset najboljih, da li ste to, posle svega proživljenog, videli kao neku vrstu trijumfa?
– Ne radi se o tome, zaista. Autorski tim koji sam okupio i ja smo izvukli iz ovoga profesionalnu korist i veliko iskustvo. Sada se treba postarati da iz toga izvuče korist i umetnička scena, a put do toga je, po mom mišljenju, otvaranje studije slučaja od ovogodišnjeg nastupa Srbije na Bijenalu u Veneciji, ne protokolarno smeškanje, slikanje i ostavljanje problema iza sebe sledećim umetnicima i kustosima koji dođu na red.
S ove, doduše kratke vremenske distance, kako ste zadovoljni onim s čim ste „izašli u svet“?
– Bijenale u Veneciji je jedan od možda dva najveća profesionalna izazova sa kojima umetnik može da se suoči u svojoj karijeri, tako da tu postoji veliki pritisak da se iznese projekat na nivou svetskih standarda. Pritom, radovi koji čine postavku su veoma zahtevni i naprežu savremenu tehnologiju slike do krajnjih granica, i to u svim fazama produkcije, postprodukcije i na kraju instalacije u prostoru. U pitanju je bio ogroman izazov za mene i za ceo autorski tim koji čine kustoskinja izložbe Biljana Ćirić, arhitekta Segolene Dubernet i dizajner Toby Tam. Istovremeno je bio izazov i za Muzej savremene umetnosti obzirom da smo izvodili jednu od najzahtevnijih postavki do sada u našem paviljonu u Veneciji. Nakon reakcija profesionalne publike i svetskih medija na otvaranju, utisak je da smo podigli lestvicu, da smo podigli standard naših nastupa na bijenalu. Problem je što smo u tome, kao izabrani autorski tim, uspeli uprkos našim institucijama, ne zahvaljujući njima.
Vaša izložba sastavljena je od dve video instalacije monumentalnih razmera. Prvu „800m“ ste opisali kao pogled drona na svet, a „Dokument“ beleškom fizičke realnosti iz perspektive tela. Da li mi danas zaista posmatramo svet putem drona i imamo li strah od promena?
– Mi svet danas posmatramo pre svega kao sliku, bolje reći shvatamo ga kao sliku. To nije fenomen ovog veka, ali se u 21. veku zahvaljujući digitalnim tehnologijama i internetu ideja sveta kao slike radikalizovala. U radovima koje sam izložio postoji odnos između tela i tehnologije, „Dokument“ je beleška čiste optičke realnosti u njenom najminimalnijem obliku, koja odgovara telesnom opažanju prostora i vremena, koje nestaje u jednom dugom istorijskom procesu, dok je „800m“ takođe beleška čiste optičke realnosti, ali iz perspektive drona, iz perspektive Gugl mapa, satelita, koje dominiraju danas našim opažanjem. Iskreno, imam strah od promena, zapravo i upisan je u „Dokument“, i u samom nazivu rada i u načinu na koji je koncipiran.
Nedavno ste izjavili da svoje studente učite da ideje „izmeste“ van glave. Zašto baš na tom mestu „počinje rad“?
– Zato što je glava korumpirano mesto, i trpi sve. Tek u susretu sa otporom ideje mogu da se razvijaju.
Iako ste prisutni u inostranstvu poodavno, mislite li da će vam izložba u Veneciji, koja traje do 27. novembra, doneti neke nove perspektive kad je u pitanju međunarodna scena?
– Verujem da hoće. Kada se izvede kako treba, ta izložba pre ili kasnije poveća broj mogućnosti svim autorima koji su potpisani ispod nje.
Bonus video: Nikolićev rad u Veneciji
