Treba raditi svoj posao iako nisu idealni uslovi. Nikom nije idealno. Pa, da li je Šekspiru ili Molijeru bilo lako? Naravno da nije. Treba samo živeti i raditi, jer tako je malo vremena, a toliko posla ima, kaže makedonski dramski umetnik Nikola Ristanovski za Nova.rs.
Prokrstario je najnagrađivaniji makedonski glumac ikad Nikola Ristanovski ovih dana čitav region. Čas je bio u Albaniji, pa u Crnoj Gori, pa ko zna gde sve… Ali, stigao je, uprkos nesnosnoj vrućini i čekanju na granici i na Palić, na 30. Festival evropskog filma, na kojem je pretposlednje večeri dobio još jedno u nizu priznanja u bogatoj karijeri – „Aleksandar Lifka“ za doprinos regionalnoj kinematografiji.
I dok sedimo na jednoj klupici u palićkom parku pokraj jezera, pokušavajući da se sklonimo od neumoljivog sunca, Nikola Ristanovski priznaje za Nova.rs da još jedna nagrada u karijeri ne znači automatski i podvlačenje crte:
– Mislim da me samo svi zrelo doživljavaju. I to je okej, kompliment. Ne bojim se ni podvlačenja crte, no ova nova nagrada u nizu je neverovatna. Samo ovih dana ponavljam tu reč – neverovatno. Bilo bi ludo da ne budem sad ponosan, naročito kad pogledam prethodne dobitnike, kakvi su Milena Zupančič i Igor Galo. Jer, ti ljudi su i te kako, kao i svi umetnici koji su gravitirali ka ovom festivalu, imali upliv na mene. Određivali su me svi ti glumci, reditelji, njihovi filmovi u nekim trenucima moje karijere. Ne treba preterivati u samozadovoljstvu, ali lepo je sve ovo…
No, prvak Makedonskog narodnog teatra a i Narodnog pozorišta u Beogradu, koji je u karijeri spojio klasičan repertoar s modernim dramskim delima, pride sarađujući s najznačajnijim rediteljima u regionu i igrao u više od 50 filmova i serija u regionu i ostvario role, kao što su Hadži Zamfir u „Zoni Zamfirovoj“, Viktor Kolar u „Jedinom izlazu“, Dr Viktor u ostvarenju „Na terapiji“, Trendafilov u „Oslobođenju Skoplja“, ukazuje da mu je najvažnije što su mu odali počast za doprinos regionalnoj kinematografiji:
– Sve ono što radim dosta godina unazad jeste da pronalazim smisao u regionu. Mislim da ljudi treba da komuniciraju na kreativnom nivou, ne samo na ovom administrativnom. Trebalo bi da se vratimo i pričamo priče koje su bliske svima nama. Ne osećam ovaj region kao neki konstrukt. Meni je Evropska unija veći konstrukt, nego regionalno okupljanje. I to regionalno prepoznavanje meni najviše znači – odsečan je Ristanovski.
Rođen u vreme eks Jugoslavije, doduše u tadašnjoj Čehoslovačkoj, s tim što se kasnije doselio u Skoplje, gde je i odrastao, vrlo je bio svestan svih prednosti i mana bivše nam zemlje:
– Imamo svi mi zajedno i pojedinačno mnogo mana, ali i puno kvaliteta. Imamo i puno smisla, puno života u nama, sa svim našim greškama – kaže glumac koji je jedan od prvih s tla Makedonije, koji je posle rata srušio granice koje su nam nametnuli političari:
– Tako se desilo, bilo je to spontano. Sve je krenulo od nekih gostovanja, a onda i uzajamnog prepoznavanja s ljudima koji su radili kreativne stvari i okupljali se oko projekata. To je za mene bio život u prirodnoj situaciji. Ali, znate, ne sećam se samo Jugoslavije. Rođen sam u Češkoj, a moji roditelji su rođeni van granica današnje Makedonije, na tlu sada Grčke. I oni su imali sudbinu izbeglica, kako to već biva na ovim prostorima. Ja sam se rodio na trećoj strani, pa sam sa deset godina došao u Jugoslaviju, i ponovo stvarao neki svoj identitet. Onda smo svi napravili svoje države. Ja živim u Makedoniji, ali me ne napušta ideja za širom komunikacijom. To je moja filozofija življenja. Svuda gde postoje ljudi koji se razumeju i imaju iste dileme meni ima smisla da radim i živim s njima.
I dok Makedonija prolazi već dugo kroz turbulentan period, glumac pokušava to da prevlada. Ima stalni angažman u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i u Skoplju:
– Teško mi je koliko i svakom čoveku koji oseća i misli. To su neiscrpni motivi za rad. Što bi rekao Krleža: „Od motiva vri kao u paklu“. Ali, slikara nema! Treba slikati, to sad ima smisla. To je moj motiv, i zato se i ovde, na Palićkom festivalu osećam prirodno.
Često naglašava da sve što radi treba da nosi poruku i bude simbol slobodnog promišljanja:
– Znate, baš iz tih razloga je i nastalo pozorište, nastalo je pričanje priča. Iz potrebe, ne samo da se objasni svet i smisao našeg postojanja u njemu, nego i da se nešto doda. Da se nešto osmisli, da se nešto prepozna kao vredno, da se na trenutak možda pogleda u ideal lepote. To je vrednost koja je dodatak nečemu, ali služi i da osmisli sve.
Upitan koliko je danas mislećih ljudi u umetnosti, angažovanih umetnika Ristanovski najpre pravi jasnu distinkciju:
– Vrlo često angažovanost preraste u nešto u šta ne bi trebalo. Može biti opasna. Ne mislim tu na pravu opasnost, naravno. Moja teza je da onaj koji priča priče u pozorištu jeste u principu angažovan. Baš iz tog razloga je i krenuo da priča priču. Ako mu dodaješ, onda imamo, kao u matematici, minus i minus. Pa, grčka tragedija je angažovana, Šekspir je angažovan, da ne pričam o Molijeru, Ibzenu… Čehov je naizgled najmanje angažovan, ali zato je i najviše jer se bavi ljudima kojima ne sudi zbog njihovih postupaka, nego se bavi njihovom psihologijom, strahovima, malenkostima. Možda je i najangažovaniji od svih, jer se bavi ljudima na vrlo vertikalan i širok način.
Ponekad svaki čovek, pa i on, pravi rekapitulacije, ali je sreća što, kako kaže, nema dovoljno komocije u životu.
– Živim život kao i svi ostali, sa svim izazovima svakodnevice. I trudim se da radim svoj posao najbolje što mogu. Ali, želim da provedem što više vremena radeći ovaj posao. I imam utisak da nije bilo u mojoj karijeri previše priča, odnosno uloga iza kojih ne bi stao. Čak i sad kad imam dovoljno distance. Kad pogledam unazad, naravno da bih mnogo toga korigovao, ali kad praviš korekcije sa vremenske distance onda one možda budu i pogrešne. Jer, dragoceno je ono što si osećao s 25 godina, čak dragocenije od onog što osećaš s 50 godina. Nije savršeno u formi, ali je impulsivno, mladalački, i nekako mi je moja karijera okej sa svim greškama – iskren je dramski umetnik.
S obzirom da Ristanovski, kako kaže, živi svoj život kao i svi ostali, a opet često ponavlja kako umetnicima nikada nije bilo lako, pitamo hoće li doći vreme kada će malo odahnuti?
– Ali, ne treba umetnicima da bude lako. Mogli bismo ući u dugu raspravu šta je umetnost, umetnik, ali hajde da svedemo to na prostu razinu – da smo mi zanatlije. Nijednom zanatliji nije previše lako. Treba raditi svoj posao iako nisu idealni uslovi. Nikom nije idealno, i ne bih se izdvajao ni od koga. Pa, da li je Šekspiru ili Molijeru bilo lako? Naravno da nije. Treba živeti život i raditi. Nema tu previše filozofiranja. Tako je malo vremena, a toliko posla ima. Dragoceno je kad u tvom poslu uživa još neko. To je stvarno velika radost. Ali, tako bih se osećao i kad bih imao pekaru.
Ako se referišemo na jedan od recentnijih uspešnih projekata Nikole Ristanovskog, seriju „Na terapiji“, neizbežno je pitanje ko danas treba da ide na terapiju?
– To je dobro pitanje. Mislim da smo svi mi u ovom regionu zreli za terapiju. I da nikako ne treba praviti izuzetke. Svi smo u istom sosu, vezani smo nekim ozbiljnim lancima. Niko od nas nije izvan toga, a onaj ko misli da jeste, ponajmanje je izvan njih.
Nikolu Ristanovskog, kako nam na kraju otkriva, očekuju uskoro premijere tri filma, Vuka Ršumovića, Ivana Marinovića i Nikole Vukčevića:
– Na repertoaru u Beogradu i Skoplju imam trenutno sedam predstava, koje nastavljaju svoj život i u novoj sezoni. A verovatno ću u Narodnom raditi jedan mali i nenametljiv komad s Egonom Savinom. To je plan, ali kao i uvek spontano. Ništa nije daleko, nije daleko ići stalno iz Skoplja u Beograd i natrag. Doduše, ponekad jeste, a ovih dana pogotovo. Mislim da sam poslednjih nedelju dana prošao hiljade i hiljade kilometara po ovoj vrućini. Ali, kad poveruješ da to ima smisla, onda je puno lakše.
Bonus video: Palićki festival
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar