"Osećam slobodu, jer nikome ne zavidim": Nikita Mihalkov o problemima sveta, umetnosti, ratu u Ukrajini...

Slavni ruski sineasta i glumac Nikita Mihalkov gost je Beograda gde je sinoć na Velikoj sceni Narodnog pozorišta igrao u predstavi „12“, rađenoj po njegovom istomenom kultnom filmu iz 2007. godine, a za koji je dobio specijalnog Zlatnog lava u Veneciji. Drugo izvođenje zakazano je za večeras u 19 časova.

Mihalkov u predstavi preispituje neke od važnih životnih tema kao što su sloboda, saosećanje i sposobnost da se pomogne potpunom strancu koji je u nevolji. Uz naglasak da je zakon iznad svega, komad postavlja i pitanje šta bi trebalo učiniti kada je milost iznad zakona.

Ekipa "Nove" bila je među odabranim medijima na današnjem susretu sa Nikitom Mihalkovim u nacionalnom teatru gde je umetnik priznao da mu je čast što je uprkos sankcijama, ovde dočekan sa tolikim poštovanjem.

- Najteže je biti prorok u svom selu. Puškin je rekao da se ne treba sporiti sa glupacima. Ako se osvrnemo na umetnost uopšte, mnogi su doživeli sankcije i prognanstvo. Ali, odavno sam sebi rekao - vreme je sestra pravde i istine. Vreme će sve postaviti na svoje mesto. Ako je reč o pravim vrednostima, ma koliko bile kritikovane, ostaće prave. Postoji samo jedan kriterijum - najvažnije je koliko mi sami verujemo u ono što radimo.

Laž neslućenih razmera

Upitan da li je u vreme veštačke inteligencije istina još više dovedena u pitanje, kazao je da laž poprimila neslućene razmere.

- Veoma je lako jednu stvar predstaviti kao nešto sasvim drugo. Civilizovani svet konstruiše svoju istinu kako mu odgovara. A svaku drugačiju - proglašava za neistinu. Taj proces se intenzivno dešava. Sa pojavnom veštačke inteligencije moramo da rešimo pitanje ko tu ima vlast nad kim. Došli smo do katastrofalnog pada obrazovanja. Sada ne moramo da znamo ko je Tolstoj, jednim klikom ćemo doći do svega o njemu. Mladi ljudi ne moraju da se zamaraju pamćenjem, a to dovodi do uništenja ljudske inteligencije i do toga da društvo postaje potpuno nezaštićemo od negativnih tendencija. Svi kojima je to jasno, bore se protiv toga. Međutim, veoma je teško izaći iz zove komfora - smatra umetnik.

Mihalkov je govorio i o važnosti očuvanja pravoslavnog sveta, vrednostima i principima na kojima je zasnovan.

- Vidimo da katolički svet razrušava sopstvene principe na kojima se gradio vekovima, i odustaje od njih. Odricanje je od principa ako papa odluči da se dozvole istopolni brakovi. Takođe, vidimo da se munjevitom brzinom menja svest ljudi, šire se rušilačke ideologije, ideje o nemanju dece, a pre svega odricanje od samog čovečanstva. Ideja o smanjenju čovečanstva u korist takozvane zlatne milijarde je nešto što je apsolutno neprihvatljivo za pravoslavni svet. Upravo je zato bombardovan Beograd, zato su urušene zgrade i mostovi, zato su deset godina bombardovali i Donbas. Mi smo izvan ostalog sveta, nismo im po volji. Smetamo. Upravo zato moramo sami da zaštitimo svoj pravoslavni svet – poručio je Mihalkov.

Zavist majka grehova

Upitan o slobodi izbora u ovakvom svetu, kazao je da je svestan da će se njegov odgovor nekome svideti, a nekome ne:

- Libaralnom društvu će se sigurno dopasti prve dve rečenice koje izgovorim, a treća sigurno neće. Sloboda je pravo izbora, nesloboda je ako nemamo pravo izbora, a viši stepen slobode je kada nemamo potrebe da bilo šta biramo, kada se ona podrazumeva sama o sebi.

Problem je, smatra, što su ljudi zaboravili da se ništa nije promenilo od stvaranja sveta.

- Ma koliko novaca imao, ukoliko se razboliš, ili nešto voliš pa izgubiš, nećeš biti srećan. Problemi života i smrti su tu uvek. Pojedanac može biti slobodan samo ukoliko je zadovoljan onim što ima. Majka mi je govorila da se nikada ne upoređujem sa onima koji žive bolje od mene, već lošije. Takvih ljudi ima mnogo više. To je za mene postala svetlost koja mi je pokazivala put. Čehov je rekao da svakom srećnom čoveku mora neko da pokuca na vrata kako bi mu rekao da ima mnogo nesrećnih ljudi. Naša predstava govori o tome koliko su ljudi spremni da se posvete životu nekog drugog čoveka. Zavist je majka svih drugih grehova. Osećam slobodu jer nikome ne zavidim, a na sebi sam osetio šta znači zavist – kazao je Mihalkov.

Govoreći o političkoj situaciji u kojoj je se svet trenutno nalazi, uvaženi sineasta je to objasnio ovako:

- Rusija se danas suprotstavlja koaliciji od 50 zemalja, a ostatak sveta čeka i gleda kako će se sve to završiti i za koju stranu će se odlučiti. Mi smo se već nalazili u takvoj situaciji. I mi i vi smo u sličnoj situciji - to nije hleb od tri dana, to su godine i decenije, vekovi… I mi i vi smo pozvani da otvorimo vrata jedne opsednute tvrđave. Svako od nas ima pravo na izbor, ali ako razmišljamo o budućnosti, sve zavisi od toga da li želimo da ostanemo verni sebi. To je teško. Mnogi nas ne razumeju. Za mnoge smo potpuni stranci. Ali, ako smo mi jedna civilizacija – slovenska, dužni smo da je čuvemo i branimo. Svako mora da uradi ono što može. Neko je rekao - ne boj se neprijatelja, najviše što može je da te ubije, a ne boj se ni prijatelja, najviše što može je da te izda. Plaši se malodušnih jer oni nisu sposobni ni za jedno ni za drugo.

Rusi i Ukrajinci su jedan narod

Upitan o okončanju rata ili eventualnom pomirenju Ukrajine i Rusije, Mihalkov je kazao da je zajednička osobina slovenskih naroda ljubav, a da ona podrazumeva i praštanje.

- Što se tiče događaja u Ukrajini za mnoge stvari smo krivi upravo mi. Nakon što je Jeljcin počinio zločin i rasturio tako veliku zemlju, sva pitanja su mogla biti rešena, ali je on brže bolje pozvao Buša i rekao mu da je pobedio Gorbačova. Užasno je kada se na čelu jedne velike države nađe čovek koji ima mentalitet direktorčića farbike, koji ne razume veličinu zemlje kojom upravlja. Mi smo se i dalje osećali kao starija braća, mislimo smo da će ostati bolji odnosi. A Amerikanci i Englezi i čitav anglosaksonski svet je radio sve da bude suprotno. Radili su sa decom. Tako su i rasle dve genercije koje nikada neće moći da shvate da su Rusi i Ukrajinci jedan isti narod. Njih su slagali, kao što su slagali i nas. To je neoprostiva greška.

Morali smo napraviti opasan korak

Mihalkov je podsetio da su 1991. Ukrajinci pozivali sve tadašnje aktivne vojske da potpišu da će, ukoliko do toga dođe, ratovati protiv Rusije.

- Kasnije se dogodilo to što se dogodilo. Malo ko u civilizovanom svetu to hoće da shvati i prihvati. Međutim, da mi nismo 2022. godine počinili taj opasan korak koji smo počinili, dve nedelje kasnije rat bi bio na našim vratima. Lično sam video te dokumente. Ono što se dogodilo je nešto do čega je moralo doći. Na tako nešto može se odlučiti samo hrabar čovek koji shvata situaciju i koji je spreman da prihvati rizik. Ukrajinske grupe koje su za vreme Drugog svetskog rata ubijale hiljade ljudi nikada nisu kažnjene, rehabilitovane su. Takve ideje su se gajile od detinjstva. Pitate me kako će se ovo završiti. Siguran sam da drugi izlaz ne postoji. Pogledajte šta se dešava u svetu. Polako dolazi do prozrenja.

Mihalkov smatra da ljudi počinju da shvataju da su prevareni ali i dalje se plaše da izađu iz zone komfora.

- Zapadna Evropa je pod američkim nuklearnim kišobranom poživela 80 godina i uverena je da će tako biti zauvek. Ali sve se menja. Sada postaje jasnije da se običan kukavičluk naziva tolerancijom. A odsustvo želje da zaštitite sopstvene ideale, sada se zove multikulturalizam. Kada govorite o budućnosti - mi jednostavno moramo da uništimo nacizam, u suprotnom on će uništiti nas. Pitanje je biti ili ne biti. Mislim na čitav slovenski svet. Sada kada se ostvario san, takozvanog civilizovanog sveta. Gledaju kako slovenski narodi ubijaju jedni druge. Ali mi ne ratujemo sa onima koji sebe smatraju Slovenima i pravoslavcima. Da je tako, oni ne bi spaljivali pravoslavne crkve. Naša budućnost zavisi od nas samih. Što se tiče rezultata, svaki rat se završi pregovorima, ali treba shvatiti kolike će žrtve biti do tad. Svima mora da bude jasno da pregovori moraju da osiguraju sigurnost Rusije. Problem je u tome što i u Rusiji postoji struja koja bi volela da sve bude kao pre. Međutim, više nikada neće biti kao ranije. Tolstoj je rekao jednu lepu rečenicu: „Biće je zaista biće, samo onda kada mu preti nebiće“.

Rusija nikoga nije isterala, sami su otišli

Upitan šta bi poručio Rusima koji su došli u Srbiju u velikom broju, kazao je da njegov odgovor zavisi od toga zbog čega su oni došli.

- Neko je došao zato što se oženio ili udao, neko se zaposlio, a neko je došao da ne bi prošao kroz sve ono kroz šta prolazi njegova zemlja. Godine 1921. iz Rusije su isplovili filozofski brodovi. Na tim brodovima su bili najveći umovi koji nisu želeli da prihvate sovjetsku vlast. To su bili veliki pisci, filozofi… Prognani su iz Rusije jer nisu mogli da budu streljani. Mnogi od njih su došli ovde i ostali tu do kraja života. Otišli su iz svoje zemlje i stvorili veliku rusku emigrantsku kulturu. Oni su prognani, a ovi današnji su otišli sami. Niko ih nije isterivao. Možete da mi navedete od tih ljudi koji su otišli iz Rusije, a koji je učinio nešto zaista veliko. Oni žive i rukovode se jednim pravilom, a to je kritikovati sopstvenu zemlju. Imaju pravo na to, ali onda nemaju pravo da se žale što žive van svoje zemlje. Uglavnom su bogati ljudi napustili, a mnogi su pogrešili misleći da će van Rusije biti voljeni. Mnogi bi želeli da se vrate. Jednostrana ljubav ne vodi nikuda. U zavisnosti zašto su otišli iz svoje zemlje, ukoliko su bili potrebni, moraju da se potrude da ponovo postanu potrebni. Život je takav - zaključio je Mihalkov.

Film je stvorio Ameriku

Govoreći u kom pravcu ide filmska budućnost, Nikita Mihalkov je kazao da je najbolji primer američka kinematografija.

- Sa prodorom tehnologije film je počeo značajno da se menja, izgubio je ljudskost i čovečnost. Ali, to je samo slika onoga što se dešava u društvu. Film je stvorio Ameriku onakvu kakva jeste. I danas je tako. Filmska umetnost ima moć da oblikuje i menja društvo svuda. Slika zamenjuje potrebu za smislom. Upravo to doživljavamo i mi u stvarnosti, kao da ka nama ide neki drugi život koji pokušava da nas učini drugačijim. Veoma je važno da budemo spremni da se protiv toga borimo.

Bonus video: Kusturica na zatvaranju Kustendorfa