Je l` i vi ovde u Bosni doživljavate 18. rođendan kao prekretnicu, kao tačku kada vam se život menja iz korena kao i mi u Americi, i kad vam je konačno sve dozvoljeno, upitao je njujorški glumac, scenarista, dramski pisac i reditelj Džesi Ajzenberg publiku na današnjem masterklasu, koji je održao u Bosanskom kulturnom centru, u okviru 28. Sarajevo film festivala.
Dobivši potvrdan odgovor od dečka koji je slavio taj 18.rođendan, a cilj mu je da jednoga dana postane bosanski Džesi Ajzenberg, slavni glumac „razvezao“ je jezik, i pred punom salom potpuno neposredno, šarmantno, na trenutke delujući pometeno, čak smušeno pričao je o svojim ulogama, karijeri, načinu rada, poreklu, razlici između nezavisnih filmova i holivudskih blokbastera…
S obzirom da je u Sarajevu predstavio svoj rediteljski prvenac „Nakon što spasiš svet“ podelio je s publikom kako to izgleda kada režira svojim kolegama glumcima:
– Za mene je kao umetnika važno da sve uključim u umetnički proces, a ne da budem fin, jer samo tako možete napraviti nešto zajedničko i kvalitetno. Možete biti koliko god hoćete sjajan autor, ali kad radite sa 30 ljudi, morate se prilagođavati. Sećam se da koliko god da sam imao isplanirano sve do tančina, u detalje, došla bi Džulijan Mur na set i sve preokrenula. Jer koliko god da mislite da je ono što imate interesantno, morate sarađivati s glumcima, jer vam oni donose realnost likova. Džulijan mi je tako jednom rekla: „Znaš, ja sam majka jednog tinejdžera i znam da u ovoj sceni ne treba da stojim, već sedim“. A pošto ja nemam sina tinejdžera, mogao sam samo da se složim s njom. Dakle, kad radite morate da se prilagođavate – ocenio je glumac, napomenuvši da su danas retki sineasti koji su istinski autori, a kao takvog, beskompromisnog umetnika izdvojio je čoveka koji je otvorio 28. Sarajevo film festival s „Trouglom tuge“ – Rubena Ostlunda.
Stalno ga, kako je objasnio, pitaju kako je uspeo da angažuje Džulijen Mur da igra glavnu ulogu u ostvarenju „Nakon što spasiš svet“. Odgovara na takva pitanja ovako:
– Znam šta glumci vole – da igraju likove za koje osećaju da mogu da imaju život i van scenarija. Džulijen mi je rekla da joj se toliko sviđa uloga jer može da je zamisli i u običnom životu.
Govoreći o svom procesu pisanja, s obzirom da potpisuje članke za „Njujorker“, dramske komade, koji su izvođeni u pozorištu, ali i scenarija, priznao je da ga katakad pogodi blokada:
– Ali, ja to ne gledam tako, već sam obrnuo stvari. I sebi kažem da je anomalija kad uspete da začnete nešto. I da bih začeo nešto svaki dan idem u biblioteku u Njujorku i pišem, uz svog prijatelja Džima. A to što sam sebi zadao zadatak da svakoga dana sedim u biblioteci i pišem promenilo mi je život. Kad sediš u svom stanu, stalno te nešto ometa u pisanju, da li pomisao da treba nešto da očistiš, ili da popiješ sok od borovnice, ili da ti se spava… Ovako ti je odlazak u biblioteku kao posao, ideš tamo svaki dan, poneseš ručak i pišeš sve do 18 sati kada se biblioteka zatvara. Ništa ti ne ometa koncentraciju. I kad ne snimam film, možete me videti svakoga dana u biblioteci.
Ajzenberg tokom čitave karijere uspešno „žonglira“ između pozorišta, malih, nezavisnih filmova i velikih holivudskih blokbastera, poput „Betmena protiv Supermena“ i „Zobilenda“, što je ovako objasnio:
– Kad igrate u tim velikim filmovima o superherojima, gde širom sveta prodaju lutke s likovima iz blokbastera, to je vrlo korporativna priča. Ali, kad su me prvi put zvali za film o superherojima već sam imao zavidnu karijeru u svetu umetničkih filmova i pozorištu, i shvatio sam da mogu da radim šta hoću. Jer, kad pre blokbastera igrate svoj komad u pozorištu, u kojem vam je partnerka Vanesa Redgrejv, znate da ste ušli u taj korporativni svet kao pravi umetnik. Znate, nisam ja neki dobar frajer koji je pre „Betmena“ snimao reklame (smeh).
Osvrnuo se i na svoje poreklo, na svoje pretke koji su preživeli Holokaust u Poljskoj, u Lavovu, ili na rođake koje i danas ima u Žežovu:
– Kada ljudima pričam koliko je teško izgovarati reči na poljskom, uvek im kao primer navedem Žežov. Zato sledeći film koji snimam posvećujem svojim korenima. Počinjemo da snimamo u martu sledeće godine, igraće pored mene i Kiran Kalkin, i biće to svojevrsno putovanje kroz Poljsku dvojice Amerikanaca – ispričao je Džesi Ajzenberg koji je otkrio i šta to, intimno, smatra najvećim glumačkim dostignućem u karijeri:
– Sve ono što volim u svojoj glumačkoj karijeri su uloge koje uglavnom niko ne pamti ili za koje mnogi nisu čuli. Omiljena uloga bila mi je u komadu, koji sam radio u Njujorku i na londonskom Vest endu, „The End“. Ali, malo je ljudi taj komad videlo. Kada mnogo gledalaca voli neku tvoju ulogu, imaš osećaj da više nije tvoja, da si je uradio za druge. Znate, kada gledam insert iz „Društvene mreže“ kako igram Marka Zakerberga osećam se čak posramljeno, jer je ne osećam kao svoju i jer mi toliko ljudi priča o njoj.
I s obzirom da se drugi put u životu obreo u Sarajevu, za koje je već nekoliko puta rekao da mu je omiljeni grad na svetu, objasnio je da nije neki filmofil, ali da ponešto zna o ovdašnjoj kimenatografiji…
– Kada sam ovde radio pre više od decenije dobio sam na DVD-ju „Grbavicu“ Jasmile Žbanić (koja je prisustvovala Ajzenbergovom masterklasu, prim.aut.). i bio sam oduševljen, odgledavši ga deset puta zaredom. Posle sam i upoznao Jasmilu, a naravno da sam gledao i film „Quo Vadis, Aida?“. Posle „Grbavice“ počeo sam da gledam balkanske filmove. Bio sam oduševljen „Andergraundom“ Emira Kusturice i naravno „Ničijom zemljom“ Danisa Tanovića – otkrio je Ajzenberg, ali uz napomenu da će radije ići u pozorište i gledati pozorišni komad, nego bilo koji film.
Posle prvog boravka u Sarajevu, zakleo se, kako je objasnio, da će ponovo doći u ovaj grad. I trebalo je to da se realizuje još pre dve godine, ali korona je omela sve…
– Ponudili su mi da radim televizijski šou na Amazonu „Modern Love“. I dali su mi silne eseje objavljene u „Njujork tajmsu“, predloživši mi da na osnovu njih napravim scenario. Jedna od priča iz tih eseja odvijala se u Libanu, a prati Amerikanca na putovanju u tuđu zemlju. Moja prva molba bila je da priču smestim u Sarajevo, i pristali su. I marta 2020. godine trebalo je sa producentima da dođem ovde i nađem lokacije za snimanje. Međutim, pandemija je počela da divlja, a imali smo avionske karte za 17. mart. Sećam se da sam ih zvao 15. marta da ih pitam da li možemo odmah da krenemo u Sarajevo, jer mi je bilo jasno da će da zatvore sve. Odgovor je bio negativan, a onda su mu ponudili da snimamo u Njujorku. I da Njujork „imitira“ Sarajevo, da na „zelenom ekranu“ u studiju napravimo Sarajevo. Jedva sam im objasnio da ne postoji nijedan blok u Njujorku koji liči na mesto gde je ubijen Franc Ferdinand – prisetio se glumac Džesi Ajzenberg, koji je eto došao ipak u Sarajevo kako bi publici predstavio svoj film ali i primio nagradu Počasno Srce Sarajeva, uz obećanje da će se ponovo vratiti ovde kako bi njegov sin video sve te lepote!
Bonus video: Mads Mikelsen potpisuje autograme u Sarajevu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar