FoNet/PRESS SFF

Laureat Počasnog Srca Sarajeva, koje mu je sinoć uručeno uoči projekcije rediteljskog debija "Nakon što spasiš svet" na 28. Sarajevo film festivalu, slavni njujorški glumac, ali i dramski pisac Džesi Ajzenberg svratio je danas do festivalskog trga kako bi "popio" kafu s novinarima i poštovaocima.

Međutim, na početku susreta u Sarajevu priznao je da će ipak preskočiti ispijanje kafe, a evo i zašto:

– Je l` ovo bosanska kafa? Znate šta, shvatio sam da ne smem da pijem vašu kafu. Jer, ako uzmem samo srk ove kafe, neću spavati čitav mesec. Volim apsolutno sve vezano za vašu kulturu i tradiciju, uz jedan izuzetak, a to je kafa. Ona bi me ubila, no volim njen miris, pa ću se malo „inhalirati“ kafom, a piću samo vodu – kazao je Džesi Ajzenberg, izazvavši salve smeha svojim priznanjem.

Prebacivši se s kafe na svoj režiserski debi na filmu „Nakon što spasiš svet“, za koji je napisao i scenario, poverivši glavne uloge Džulijen Mur i Finu Volfhardu, istakao je da se prića plete oko majke koja ne može da izađe na kraj sa svojim sinom:

– Džulijan Mur igra majku koja je život posvetila radeći u skloništu za zlostavljane žene i decu i pomažući svima, a u isto vreme maltene nesvesno prezire svog sina kojem je omogućila divan život. Često to srećem kod mojih kolega glumaca, pa mi je tako Kris Rok jednom rekao kako je proveo mladost mrzeći bogatu decu, a sad živi s njima. Ironično je to.

Ironično je možda i to što iako se glumac proslavio igrajući Marka Zakerberga u Finčerovoj „Društvenoj mreži“, sam ne koristi društvene mreže, čak ih se, kako je priznao, plaši:

– Kada bih imao naloge na društvenim mrežama, posle jednog dana bih stekao toliko neprijatelja, jer nisam naučio da „filtriram“ stvari. Sve gluposti koje mi prolaze kroz glavu moram da kažem. A društvene mreže nisu mesto za tako nešto… Znate, bivši dečko moje sestre je neverovatan pevač i kantautor, i kad bismo se porodično okupljali, on bi samo negde nestao. I kad bih upitao sestru gde je nestao, ona bi mi rekla kako je otišao u spavaću sobu da „odradi“ onlajn koncert, a bilo je to pre korone. Meni je to depresivno, jer sam odrastao idući u male njujorške kafee u kojima su ljudi sjajno svirali. Shvatam to kao neku vrstu satire.

Džesi Ajzenberg u Sarajevu Foto: Jelena Koprivica/Nova.rs

Bez obzira na to što je priznat glumac, osvrćući se na to kako je uspeo da u svom rediteljskom debiju okupi tako velika glumačka imena – Murovu, ali i zvezdu trenutno najpopularnije serije „Stranger Things“ Fina Volfharda, skromno je istakao kako mu se „posrećilo“:

– Imam istog agenta kao i Volfhard, pa je to pomoglo, a Džulijan nisam poznavao, ali sam njenom agentu poslao scenario i upalilo je. Imam sreću da sam glumac, pa svi uglavnom hoće da pričitaju moje scenarije ili drame. Uvek koristim sve prednosti koje imam kao glumac, šaljem svoje članke „Njujorkeru“, scenarija slavnim ljudima. Iako me ponekad i odbiju, nemam srama i to je ključ – kazao je Ajzenberg koji je tokom karijere sarađivao s različitim velikim rediteljima, od Vudija Alena, preko Dejvida Finčera, do Vesa Krejvena.

I dok je disfunkcionalna porodica koju prikazuje u svom filmu veliki teret današnjeg američkog društva, ipak naglašava da Amerika ima daleko veće probleme. A najveći jeste, po njegovom sudu, politika:

– Sve se dodatno pogoršalo s pandemijom, naročito u ovom poslu. Pre pandemije pisao sam za pozorište, „medijum“ koji postoji već hiljadu godina. Tokom pandemije objavio sam audio knjigu. Volim da radim različite stvari. Ali, posao glumca je veoma zakučast, jer čekaš da te neko angažuje. Čak se i meni desi, koji sam priznat, da me po šest meseci niko ne pozove za ulogu. I zato se trudim da radim i druge stvari. Stalno pišem, trudim se da igram u pozorištu – naglasio je glumac, dodajući koliko je ponosan što je kao producent iza njegovog filma stala koleginica Ema Stoun, i što je insistirala da snimaju na filmskoj traci, iako je to daleko skuplje. Iako je u pozorištu režirao i izvođene su njegove drame, sada posle prvog filma koji je potpisao kao reditelj, za nekoliko meseci počinje da snima i drugi u Poljskoj, u kojem će i igrati Kiran Kalkin. Nije slučajno što će novi film smestiti u Poljsku, s obzirom da su njegovi preci poljski Jevreji:

– Moja porodica je uspela da preživi Holokaust i Drugi svetski rat u Lavovu, a tek nakon toga emigrirala u Njujork gde sam rođen.

Džesi Ajzenberg u Sarajevu Foto: Jelena Koprivica/Nova.rs

Pominjući sve strane svog umetničkog angažmana – glumu, pisanje, režiju, priznao je kako uspeva da se izbori sa svim „zahvaljujući antidepresivima“:

– Uzimam ih, hoćete da dođe moj doktor i otkrije vam moj „režim“ (smeh). Ja sam anksiozna osoba. I zato živim u balonu, mehuru… Moja supruga je edukator, moji prijatelji profesori, roditelji mi rade u zdravstvu, a ja nikada ne gledam svoje filmove, ne čitam svoje intervjue, filmske kritike. Napravio sam život kao svojevrsni mehur u kojem imam mesta samo za praćenje eventualno svetskih vesti. Industrija zabave u meni proizvodi takvu anksioznost, zato što je to neprestan krug analiza, kritika od kojeg možete da izludite. I zato svaki dan odem u biblioteku u Njujorku, pišem kao da mi je to osnovni posao u životu, dođem kući, družim se s porodicom, suprugom i malim sinom a o filmskoj industriji ne pričamo. Jer, samo bih poludeo – iskren je bio Ajzenberg.

I dok je tokom karijere igrao u malim, nezavisnim i umetničkim filmovima, ali i blokbasterima, kao i onim serijalima o superherojima, poput „Betmena protiv Supermena“ ili „Zombilenda“ objasnio je da mu je najlakše da tumači „zle momke“:

– Ako igraš ulogu s kojom publika treba da se poistoveti, to može da bude veoma teško. Jer stalno preispituješ sebe, a kad igraš zlikovca s njim se obično gledaoci ne poistovećuju, mrze ga, pa nemaš teret. Kad sam posle „Društvene mreže“ počeo da dobijam uloge zlih momaka, shvatio sam koliko mi je lakše da ih igram, nego one „slatke“ anksiozne likove, kakav jesam inače – kazao je glumac, naglasivši da mu je i danas iz gotovo čitave filmografije najdraža uloga u ostvarenju „Rodžer Dodžer“, snimljenom maltene odmah posle 11. septembra, od koje mu je sve i krenulo. I danas su mu kolege s kojima najviše voli da radi Vudi Harelson, Kristin Stjuart, i Kler Dejns, jer su potpuna suprotnost njegovoj ličnosti, a tu je i Vudi Alen, s kojim deli dosta zajedničkog.

S obzirom da se posle 12 godina vratio u Sarajevo, što mu je dugo bila želja, istakao je kako prati rad Jasmile Žbanić koju gotovo da može da nazove prijateljicom:

– Jasmila je neverovatna rediteljka. Iako ne gledam mnogo filmova, nedavno sam odgledao „Quo vadis, Aida?“ A „Grbavica“ je za mene jedan od najboljih filmova. Kada sam prvi put bio u Sarajevu, od čoveka koji mi je radio u obezbeđenju dobio sam DVD sa „Grbavicom“ i odgledao sam je bar deset puta – poručio je na kraju glumac, a kada je završeno „ispijanje pića“ Džesija Ajzenberga su ophrvali silni mlađani obožavaoci kako bi im dao autogram…

Bonus video: Mads Mikelsen daje autograme u Sarajevu

Komentari

Svi komentari (0)