Čisteći filter od mašine za sušenje veša za oko su joj zapeli nataloženi otpaci i odjednom je u njima videla i slike i stvari i ljude kojima smo okruženi, kao i sam život i njegovo propadanje…
Postoje ljudi koji nisu od ovog sveta, obično umetnici u sferama nesaznatljivim običnom čoveku i postoje oni potpuno „prizemljeni“ koji i umetnost umeju da svedu u okvire svakodnevnog, na kraju i profitabilnog. Retki su oni koji savršeno „plivaju“ između oba sveta, mireći ih i kompletirajući da nijedno ne ide nauštrb onog drugog, nego da se nadopunjuju i prožimaju, a njihov kreator funkcioniše kao nit i meštr koji ih povezuje na način da ih čini nekad posebnim, nekad univerzalnim mikro kosmosmosom, ali nikad profanim. Dragana Dražović Ilić je retka umetnička biljka kojoj taj zadatak polazi za rukom.
Bazično obrazovanje je stekla kao diplomac Fakulteta primenjenih umetnosti Univerziteta u Beogradu, pravac zidno slikarstvo i dizajn tekstila, tu je odbranila i magistarski rad ( Zidna kompozicija u uslovima zidnog enterijera), a na istom fakultetu trenutno brani doktorski rad, koji je, zapravo, sublimacija njenog kompleksnog umetničkog izraza, ali i specifičnog umetničkog bića. I to je rad koji me je zapanjio i temom i načinom izvedbe i slojevitim otkrićima i porukama koje se ređaju, proističu jedna iz druge i čine celinu. Za početak, samom formom.
Umesto suvoparnih akademskih naklapanja, pred nama se, u bukvalnom smislu, odmotava ogromna rolna papira od dvadesetak metara, sa skicama, radovima, beleškama i „didaskalijama“ ispisanim nekad grafitnom, nekad običnom olovkom, otkrivajući čudesni svet dugogodišnjeg rada, eksperimentisanja, ali, moglo bi se reći, i opsesije ove neobične umetnice.
Dakle, uranjamo u Draganin svet prašine. Bukvalno, prašine. Čisteći filter od mašine za sušenje veša za oko su joj zapeli ti nataloženi otpaci i odjednom je u njima videla i slike i stvari kojima smo okruženi, kao život i njegovo propadanje… Godinama je skupljala tu prašinu – kako kaže, bez ikakve ideje šta bi sa tim – pakovala je u male pačvorke, a onda počela da otkriva njen skriveni svet i tako se rađala umetnost, ali i čitava jedna filozofija ponikla iz istraživanja nečega čega gotovo nismo ni svesni. Rodio se Draganin, prvo kalendar, a onda i „Dnevnik prašine“ ovaploćen u originalnim slikama. Uranjajući u taj nepojamni kosmos sitnog i jedva vidljivog kroz digitalni i elektronski mikroskop, pred njenim očima se otvarala čudesna igra „uprašinjenog“, koju je fotografisanjem „prevela“ u te čudesne slike kojih se do nje niko nije dosetio. Izlagala ih je i dobijala nagrade, a onda je rešila da taj svoj put kroz prašinu zaokruži kroz doktrorsku disertaciju na Univerzitetu umetnosti.
– Vezujući se za zatvoreni prostor stana i svega onog u njemu, od ljudi koji tu žive, preko onih koji su u njega svraćali, do samih stvari, uz pomoć književnosti krenula sam sa „očitavanjem“ prašine. U tom tumačenju najviše su mi pomogle knjige Džozefa Amata „Prah“ (istorija sitnog i nevidljivog) kao i Gastona Bašlara „Poetika prostora“. Pitala sam se odakle sve dolazi i gde nakon svega završava i na kraju zaključila kako sve ima svoje limite i ograničenja, osim te prašine. Ovim što sam uradila ja jesam zaustavila njeno kretanje, ali sam joj, ubacujući je u kontekst umetnosti, dala novi smisao. Preko prašine, došla sam i do čoveka koji se, takođe, sve vreme života, zapravo, runi i raspada. Istraživanjem strukture prašine, otkrila sam da tamo osim delova tkanina koje su prošle kroz mašinu, ima epitela našeg tela, kose, dlaka kućnog ljubimca… Tako je i nastao doktorski umetnički projekat „Sublimacija reminiscencije“ – priča Dragana.
Pod lupom njenog digitalnog mikroskopa, koji uveličava do 1.000 puta, nastajale su slike u boji, a onda je, gledajući prašinu kroz elektronski mikroskop koji uveličava do 3.000 puta, dobijala formate u crno-beloj tehnici. Njeno istraživanje prašine, koju uredno čuva datiranu po danima uzorkovanja, namerava da završi na vrlo originalan način.
– Planiram rastanak od prašine, pustiću je da ide dalje svojim putem, oslobodiću je da bi mogla nastaviti kretanje. U obliku neke instalacije ostaviću je u prostoru da se dalje raspada. Kada to uradim, i ja ću postati neko drugi, na ovo će se nadograditi nešto novo – zaključuje Dragana, koja se, pored dizajniranja neobičnih tepiha, za koje se takođe može reći da su umetnička dela, bavi i klasičnim slikarstvom radeći najviše akrilom na velikim platnima.
– U priči sa prašinom, ja više istražujem nego što kreiram. Slikanje mi dođe kao iskorak iz ove preokupacije, i tu, kad se tiče motiva, izvlačim predele i pejzaže zakopane u mom sećanju. Moram da priznam da kod mene ne postoji kontinuitet u radu, već uvek negde „izlećem“ i onda se vraćam. Takav mi je, valjda, temperament – zaključuje neobična umetnica u kojoj traju, preklapaju se i ispoljavaju tri paralelna sveta: istraživački, dizajnerski i umetnički. Sve zajedno ih povezuje njena mašta, za koju niti postoje ramovi, niti neka druga ograničenja.
O dedi Ratku Dražoviću
Dragana je unuka čuvenog Ratka Dražovića, jedne od najintrigantnijih ličnosti bivše Jugoslavije. Bio je operativac čuvene Udbe, osnivač „Geneksovog“ predstavništva u Njujorku, lovac na Pavelića i Artukovića, a najveću slavu je stekao kao direktor „Avala filma“. Plejboj koji je zavodio najlepše žene bivše Jugoslavije napravio je beogradski Holivud u Košutnjaku, gde je na snimanje dovodio najveće zvezde svetskog filma: Orsona Velsa, Klinta Istvuda, Berta Lankastera, Entonija Kvina, Frensisa Forda Kopolu, ali je, iako čovek režima, otvorio vrata čuvenim autorima „crnog talasa“, dajući šansu Živojinu Pavloviću, Dušanu Makavejevu, a podržavao je pisca Borislava Pekića.
– O Ratku mogu govoriti samo kao brižnom dedi velikog srca koji me je vaspitavao skromnosti i umerenosti prema životnim zadovoljstvima u svakom smislu, što se kosi sa načinom i bahatošću kojom je u medijima predstavljan decenijama. Radili su to „žuti“, i „ružičasti“ novinari ga nisu umeli razumeti, mašeći suštinu njegove vrlo kompleksne ličnosti. O njegovom radu i relacijama koje je imao sa umetnicima malo se zna, kao i o crnom talasu, u koji je verovao i u takvim društvenim okolnostima podržavao. Bio je nesebična, svestrana ličnost. Razumeo je sve osim početaka devedesetih kada se i oprostio sa životom. Njegovih reči se i dan-danas rado prisetim i u najvećim životnim odlukama često se zapitam šta bi mi on rekao – kaže Dragana.
Tepisi kao umetnička dela
– Moje tepihe nazivaju dinamičkim kreacijama. Zbog specifičnosti forme, oni to i jesu, jer ne trpe da se u ambijentu nađu statični i uokvireni, teže da dišu, da se pomeraju… Ako ih prevedem u novi medij, podnu video-instalaciju, oni od statičnog tkanog, upotrebnog predmeta postaju forma u pokretu. Naime, unikatna prostirka, kao upotrebni predmet u savremenom enterijeru, ne bi trebalo da odstupa od idejnog koncepta umetničke kreacije, jer je ona pre svega umetničko delo medija tekstila ili pak kombinacije materijala, ali je potrebno da zadovolji stilske odrednice prostora u kojem se nalazi.
Bonus video: Red ispred galerije „Sanjaj“ u kojoj je izložba Miće Popovića
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar