0
Bila mi je želja da "Put do pozorišta" napravim kao profil nečeg čime sam se bavio, pa sam želeo da sve to sagledamo, od ovog trenutka u kom smo danas i ovde, do nečega što su bili neki moji opsesivni momenti kao što su biografije ili Šekspir, kaže reditelj Nebojša Bradić o svojoj knjizi predstavljenoj danas u Bitef teatru.
„Prisilna izolacija tokom pandemije pelcovala ga je protiv infekcije sumnje u sebe, modnih hirova, trošnosti parohijalne mere, brige za karijerom i kriza koje napadaju većinu pozorišnih reditelja. Ali, uverila ga je i da sve ono što je u pozorištu postignuto nije došlo iz teorijskih razmatranja, već iz stalne prakse na probama i predstavama“, navodi se u biografiji reditelja Nebojše Bradića, uz podatke da je do sada režirao više od 90 drama, opera, mjuzikla i baleta u pozorištima u Srbiji i regionu, da je autor drama „Moj brat“, „Noć u kafani ‘Titanik’, „Princip superstar“, „Tesla, izumetnik“ i „Poslednja plovidba Rige od Fere“.
Nagrađivani pozorišni reditelj, nekadašnji ministar kulture, čelnik više pozorišnih kuća i urednik kulturnog programa na RTS-u, tokom izolacije je sabrao svoje zapise, eseje, članke i putopise u upravo objavljenu knjigu „Put do pozorišta“ u izdanju Raških duhovnih svečanosti. O knjizi su, pored autora, govorili teatrolog Aleksandar Milosavljević, upravnik Bitef teatra i pisac Miloš Latinović i urednik edicije Nikša Barlov. Bradić je pre ovoga objavio dve knjige drama i dramatizacije, a ovo mu je prva knjiga eseja.
– Pored eseja, ima u njoj i nekoliko putopisa i nekoliko žanrovski drugačijih tekstova na temu obrazovanja. Bila mi je želja da to napravim to kao profil nečeg čime sam se bavio, pa sam želeo da to sve sagledamo, od ovog trenutka u kom smo, danas i ovde, do nečega što su bili neki moji opsesivni momenti, biografije, neizostavni Šekspir koga nikada nisam režirao, ali sam mu se često vraćao i imao različita razmišljanja, pa onda, naravno, i „Pisci moji saputnici“, od Pekića, sa kojim sam se znao i družio, do onih koje, nažalost, nisam mogao da upoznam, mada sam sticajem okolnosti upoznao porodicu Meše Selimovića kada sam režirao „Derviš i smrt“ u Tuzli, što je bilo posebno zanimljivo jer sam kao srpski režiser režirao muslimanskog pisca, tako da se tome tada poklanjala posebna pažnja. Bilo je različitih povoda, ali su uglavnom ti tekstovi u knjizi povezani nečim što je deo moje biografije, bilo mog kreativnog rada kao autora ili onoga što smo proživeli svi zajedno, a deo se usmerava i na kulturnu politiku – priča Nebojša Bradić za Nova.rs.
„Nisam želeo da objavljujem tekstove o svojim predstavama. Smatrao sam da one govore same za sebe. Ipak, uspeo sam da sačuvam nekoliko odlomaka i ugradim ih kao sećanje na Borislava Pekića, ‘Prokletu avliju’ i ‘Derviša i smrt’. Kasnije sam to dopunjavao i razmišljanjima o Nušićevoj ‘Pučini’, enigmi ‘Karmen’, inscenaciji ‘Žena iz Troje’, kao i o dugovečnosti mjuzikla ‘Jadnici’. O svom mandatu na turbulentnoj poziciji upravnika Narodnog pozorištima u danima NATO bombardovanja Srbije posao sam u odlomku ‘Komad za film o ratu'“, piše u uvodu knjige autor.
– Razni izdavači su me u više navrata podsticali da svoja razmišljanja o pozorištu saberem i napravim knjigu. Međutim, okolnost da su me na Raških duhovnim svečanostima pretprošle godine darovali nagradom „Stefan Prvovenčani“ na neki način bila je i okidač i „Put do pozorišta“ izlazi kao prvi naslov te edicije. Njihova prilježnost i upornost bili su mi podsticaj da napravimo jedan ozbiljan odabir tekstova. Na nekim tekstovima sam ponovo radio, a neke sam i napisao samo za ovu knjigu – navodi Bradić.
Pozorište u doba bombardovanja i pandemije
Ljubitelji pozorišta koji prate Bradićev rad mogli su neke od ovih tekstova ranije da vide u štampi, a neke je napisao posebno za ovu knjigu. Ovako sakupljeni dobijaju i novu dimenziju.
U knjizi ima tekstova koji su, kako kaže autor, „skoro dokumentarni“, kao kada opisuje konkretnu situaciju sa Dana komedije u Jagodini, trenutak kada se čuju prve sirene za vazdušnu opasnost 1999. a u toku je predstava „Kokice“ sa Natašom Ninković i Ivanom Jevtovićem na sceni… Razmišljajući o umetnosti, Bradić sagledava i društveni, pa i politički kontekst u kom se ona odvija. Momente spoljnih okolnosti autor knjige vidi i u pandemiji. Pozorištem u doba pandemije autor se bavi već na početku knjige.
Kada razmišlja o pandemiji, Bradić se u tekstu „Drame iza zatvorenih vrata“ bavi Kamijem, njegovom „Kugom“, okupacijom Francuske, Satrovom dramom „Iza zatvorenih vrata“ sa čuvenom replikom „Pakao, to su drugi“, ali i negativnom utopijom Filip K. Dika, dok u „Živom pozorištu“ predstave preko zooma poredi sa slikom sahrana preko zooma, podsećajući da magije pozorišta, bilo ono tragičarsko ili komično, nema bez okupljanja, ali primećuje i da ono omogućava i preispitivanje zajedništva.
Pekić, Meša, „Prokleta avlija“…
U poglavlju „Pisci saputnici“ Bradić piše o poznanstvu sa Borislavom Pekićem i oslikava njegov portret, dodajući da bi, ako bi birao komad za ovo vreme odabrao njegove „Čiste i nečiste“, o Meši Selimoviću piše kao o „našem savremeniku“, a iznosi i svoje (rediteljsko) viđenje Andrićeve „Proklete avlije“. U kontekst pozorišta stavlja i Čarlsa Dikensa, a dva eseja posvećuje Henriku Ibzenu, piše i o Kafki kroz ličnu „kafkijansku“ situaciju, a o Arturu Mileru i njegovim dramama iz perspektive Velike depresije. Govoreći o monologu, Bradić se bavi i Koktoom i viđenjem ovog francuskog pisca iz perspektive Pedra Almodovara i Tilde Svinton u filmu „Ljudski glas“, a to (iznenada) povezuje sa Beketom i njegovim komadom „Srećni dani“, nalazeći vezu u tome što je to jedno od retkih dela slavnog pisca u kom je glavni lik žena…
Pišući prijemčivo i bez namere da demonstrira erudiciju i profilisan ukus, Bradić na nekim mestima postavlja sam sebi, a ujedno i čitaocu, intrigantna pitanja poput onog sa početka teksta „Falsifikat ili original“: A da nije možda originalnost, ipak, precenjena?
Putovanje kroz prostor i vreme sa Šekspirom
Šekspir i šekspirovski duh provlači se kroz celu knjigu, ali je najvećem dramatičaru svih vremena posvećeno posebno poglavlje, „Putovanja sa Šekspirom“. S tim što ta putovanja nisu samo geografska, nego su i putovanja kroz vreme, do danas.
Tekst „Iza maske ludila“ sa njegovim razmišljanjima o „Kralju Liru“ u osnovi, na primer, Bradić počinje Staljinom i „glumećim predsednikom“ Reganom. A u „Strahu i sveći Ledi Magbet“, uz sve ostalo, primećuje i da se, za razliku od vremena Šekspira, „danas kada pozorište raspolaže svetlosnom opremom koja može da kreira tamu ili zamračenje u kome se dobro vidi, značenja pojedinih tekstova menjaju“.
Reditelju pažnju zaokupljaju i žene u ulozi Hamleta, u „Revoluciji sa Šekspirom“ piše o Piteru Bruku, a u tekstu „O tiranima i ljudima“ pitanje „kako je moguće da cela zemlja padne u ruke tiranina“ postavlja držeći u rukama knjigu „Tiranin“ Stivena Grinblata.
„Političari ‘grizu’ liniju razdvajanja reda i haosa“
Najvažnija funkcija umetnosti je, podseća Bradić, da pročišćava društvo.
– Postoji suštinska linija podele između politike i umetnosti. Dok politika treba da brine o redu u društvu, umetnost mu pristupa kroz kontrolisani haos. Obe su ključne za opstanak, imperativne za život. Propust da se odredi linija razdvajanja poslednjih godina zamagljuje ulogu ne samo umetnosti, već takođe i politike. Političari „grizu“ ovu liniju razdvajanja reda i haosa. Dabas politiku definišu i pokreću osećanja „iz stomaka“, uznemirenost i permanentna napetost, nezadovoljstvo osećanjem beznačajnosti i otuđenosti u globalnom svetu, odnos prema susedima, kao i prema prisustvu velikog broja stranaca. U pozorištu, muzeju i bioskopu želimo da uronimo u haos. Želimo da budemo zbunjeni, uplašeni, ispunjeni nadom. Umetnost može da iznenadi i da bude opasna postane utočište, mesto na kome se osećate potpuno slobodni. Umetnik treba da se na tom mestu slobodno kreće i da nas šokira, sa ciljem da nam omogući da gledamo duše koje pulsiraju nemirom i uzbuđenjem – kaže Bradić.
U odeljku „Muzički putokazi“, Bradić piše o operi i mjuziklima, ispitujući kako to da su Igoovi „Jadnici“ živi i danas, a potom daje i kratak pregled ovog (pod)žanra kroz „Mjuzikle koji (ni)su menjali svet“. Preneo je i svoja iskustva kao osnivač festivala na Balkanu, a u „Pozorišnim putopisima“ iznosi iskustva sa gostovanja njegove predstave „Mala trilogija smrti“ sa glumcima Đurđijom Cvetić, Draganom Petrovićem i Nebojšom Dugalićem na jugu Albanije, piše o teatru u Londonu u vreme Olimpijade, drami Džejmsa Boldvina u Harlemu…
Sedam zlatnih pravila glume
U završnici knjige daje i savete mladim glumcima. U „Zlatnim pravilima glume“ određuje i sedam ključnih vrlina: sposobnost, izražajnost, uverljivost, humor, hrabrost, skromnost i poverenje. Tu su i sedam smrtnih grehova: nesposobnost, tupost, površnost, nedostatak humora, strah, taština i cinizam. I sve ih ukratko obrazlaže.
– To je deo mog pedagoškog rada. Bio sam jedno vreme profesor glume generacijama studenata. Imam dosta tih tekstova, neke od njih sam i objavljivao, dosta toga je ostalo iz tog perioda kada sam davao savete mladim glumcima i smatrao sam da i to treba da se nađe tu. Aleksandar Milosavljević se našalio da spremam „Put do pozorišta 2“. Rekao sam neka ova knjiga ostane ovakva, a druge će izaći ako bude prilike. Ja sam čovek koji je radio u malim produkcijama, u malim pozorištima pa do nacionalnog teatra, kao i u kulturnoj politici, a ima u našim životima mnogo stvari koje nisu samo lične i bitne su za kulturnu istoriju. Naše su obaveze da ih zabeležimo i da se povremeno javimo kada se desi neka tema od značaja – zaključuje Bradić.
