1
Potreba da svedočimo životu utkana je u moje biće, kao i Canetovo, kaže u drugom nastavku ispovesti za Nova.rs Nebojša Antonijević Anton, gitarista Partibrejkersa, koji večeras na Tašmajdanu sviraju svoj prvi veliki beogradski koncert od početka pandemije.
– Telesno smo ograničeni na određeni vremenski period. Ali, delo traje. I zato se treba sećati mnogih ljudi koji više nisu sa nama. Ovim gradom su hodali veliki – poručuje Anton.
Narednog leta navršiće se četiri decenije od nastanka Patribrejkersa. A danas, dok sa Canetom sprema novi studijski album benda, ponosan je što su se tokom 39 godina beskompromisno držali.
– Naravno, nemoguće je ponekad ne napraviti kompromis. Svi oni koji kažu da ih nikada nije bilo „prodaju“ neku famu, legendu, idolatrijsku izmaglicu. Ali, kod onog što je najvažnije, e tu nismo pravili kompromise! Istina nas je uvek vodila i to da moramo biti verni prema sebi i drugima. Život mora da se svedoči, jer život je najveći. Dobili smo ga kao neprocenjivi dar i čovek kada to ukapira, kad život prepozna kao radost, to je onda mnogo veliko.
Cane i Anton, različiti temperamenti
Reka koja meandrira, tako je jednom kazivao o svom odnosu sa frontmenom Brejkersa Zoranom Kostićem Canetom, a zaprepašćen je svaki put kada čuje priče o „zlom Canetu i tihom Antonu“.
– To uverenje da je Cane taj koji je isturen, a ja skroz povučen baš i ne odgovara istini. Moj i Canetov temperament se razlikuju. Ali, suština je da, uprkos tome što smo različiti, muzika je ta koja nas spaja. Nas dvojica smo uvek bili kao neke različitosti koje se dopunjuju. Meni je najbitnije što sam u jednom trenutku u svom životu počeo da obraćam pažnju na to da treba da prevaziđem egoizam, samoljublje, da se trudim da izađem u susret drugom. Kao i svima, dešavalo mi se da opasno pogrešim i onda naravno snosim posledice, što nije prijatno.
Ako se povede priča o Partibrejkersima, neizbežna je uvek jedna te ista paralela. Brejkersi su naša varijanta Stonsa, a Anton i Cane srpski Kit i Mik.
– Nije mi to nikada smetalo, ali malo je već oveštalo. Kao da postoji neka matrica i ljudi se hvataju jednog te istog… U svetu umetnosti niko nije došao i otkrio toplu vodu. Svako dođe i pridoda nešto svoje i srećan si ako si zrnce doprineo, jer si samim tim življi!
Posle svirke dobiješ krila
Kada je pre nekoliko godina Cane počeo da radi sa Škrticama, a Anton napravio bend Hevi hipi bejbi i objavio prvi solo album, mnogi su se uplašili da je došao kraj Partibrejkersima.
– To nikada nije dolazilo u obzir! Takav je trenutak bio da je svako radio nešto svoje. I koliko god da su svi mislili da je to bila zeznuta situacija, nešto mnogo dobro je proizašlo iz toga. Nije loše da uradiš nešto sam za sebe. Naprotiv, jer to samo može da te nadogradi. Važno je da muzika nađe put. Bitno je da ono što želimo da kažemo prvo nađe put u nama, a onda dođe do publike.
Doduše, bilo mu je neobično što je prvi put u karijeri bio u prvom planu i kao pevač i gitarista na albumu „Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi“.
– Do tada sam pevao samo prateće vokale, a tu je najbitnije slagati vokalne harmonije. Ali, pevati glavni vokal i svirati gitaru je nešto potpuno drugo. Morao sam na ubrzani „kurs“ pevanja i disanja. Imao sam, međutim, dovoljno vremena da se malo više koncentrišem na pevanje i sviranje. I mnogo je to dobro! Fantastičan osećaj, mada malo zamorno. Šalim se malo s tim, jer posle svakog koncerta dobiješ veliku nagradu. Kad se susretneš sa ljudima, to su neki momenti koji preporode čoveka na svim nivoima. Koliko god da si umoran, posle svirke kao da dobiješ krila!
Naslov albuma sastava Hevi hipi bejbi – „Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi“ nije slučajan. Plod je Antonovog ogromnog iskustva.
– To mi je spasilo život. Reč! To je najbitnija stvar.
Na romantizovanje beogradske rok scene osamdesetih kao nečega što se, po nekima, više nikad neće ponoviti, gleda kao na preuveličavanje, kome je svaki čovek ponekad sklon.
– Mitovi i legende postoje. Ono što je zaista vredno i uđe u mit. To su duge staze. Opet je tu reč bitna. Lepo je što se o tom vremenu i danas tako priča. Trebalo bi se sećati nečeg dobrog, što je dalo puno radosti ljudima. Ali, naročito se treba sećati svih tih ljudi, posebno onih koji više nisu sa nama. Ja ih se stalno sećam. Ovim gradom su hodali veliki ljudi. Ali, život je to. Mi smo ograničeni. Telesno smo ograničeni na neki vremenski period. Ali to ne znači da se tu sve završava. Delo traje. Delo – to je jedino bitno!
Kad ti Čak svira u facu
„Tvoja devojka je večeras sa mnom…upamti Džoni“, stihovi su pesma s prvog albuma Brejkersa „Stoj Džoni“, Antonovo viđenje kultne numere Čaka Berija „Johnny B. Goode“. I odvajkada ga svi znaju kao velikog ljubitelja Čaka Berija. Tako je i danas.
– Često slušamo muziku kad putujemo na koncerte, a Čak Beri je veoma često na meniju. Ali, Čak je meni zaista jako poseban zato što ta njegova hrabrost, smelost, lucidnost sa kojom je svirao, način na koji je pravio svoje pesme i kako je spojio svoju poetiku sa neverovatnim rifovima još uvek me fascinira. Imao je pomoć Džonija Džonsona, o čemu je pričao i Kit Ričards i to se zaista i čuje, jer to nisu gitarski, već klavirski štimovi. Retko ko svira gitaru iz F pozicije, ona je najnezgodnija pozicija, a na svemu se čuje klavirski otisak. I pre toga su bili ljudi poput Ti Bon Vokera i te uticaje čuješ u Čakovoj svirci.
Kad pomisli na „pređenu kilometražu“, toliko je trenutaka koji su mu urezani u sećanje.
– Ima ih koliko-hoćeš. To su sve neki kristali u toj mojoj životnoj priči.
A jedan od njih jeste trenutak kada su Partibrejkers svirali kao predgrupa baš tom Čaku Beriju u Zagrebu 2005. godine.
– Svirali smo pre njega. I već smo bili pri kraju koncerta, i ja sam se okrenuo i ugledao ga kako sedi sa svojim basistom na stepenicama kojim se muzičari penju na binu. Zanimljiv je bio pogled, znaš. I odgledao je ceo naš koncert, a na kraju smo prošli kraj njega, rukovali se i prstom mi je pokazao – super ste! Ali, znam da je uvek bio šaljivdžija, pa nisam bio siguran kako to da protumačim. I šta se desilo posle? Kada je izašao na binu, mi smo gledali ceo njegov koncert. I pri kraju Čak silazi niz stepenice sa gitarom, a Cane i ja stojimo i gledamo. I dolazi do nas, i nastavlja da svira, tu ispred nas, nama u facu. To su ti neki momenti…Bio je tu fotograf i okinuo fotku kako Čak svira meni. I samo se nasmejao, otresao znoj sa čela, okrenuo se, odškrinuo vrata od sale, izašao i ušao u automobil. Muzičari iz benda su još bili na bini, svirali, a on je već bio na putu…
Sutra: O strahu, nadi i veri – šta me je sačuvalo
