Hvala za ovaj divan dan. Hvala za ovo divno obrazloženje, koje me čini ponosnim - rekao je Nenad Jezdić primajući prošle nedelje nagradu „Raša Plaović“ za najbolje glumačko ostvarenje na beogradskim scenama u protekloj sezoni.
Ovo priznanje, koje dodeljuje Narodno pozorište u Beogradu, dobio je za naslovnu ulogu u predstavi “Razvojni put Bore Šnajdera“, po tekstu Aleksandra Popovića, u adaptaciji i režiji Egona Savina i produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
U Jezdićevoj “zbirci” naređale su se mnogobrojne pozorišne i filmske nagrade, a da nije reč o slučajnosti, potvrđuje činjenica da je mnoge od njih osvojio više puta. To su Sterijina nagrada, Ardalion, „Zoran Radmilović“, „Zoranov brk“, „Milivoje Živanović“, „Miloš Žutić“, „Mija Aleksić“, „Branka i Mlađa Veselinović“, Zlatna kolajna „Maja Dimitrijević“, „Falcó d’Or“, Zlatna antena „Ljubiša Samardžić“, Gran pri „Naisa“…
Ovo je drugi „Raša Plaović“ u njegovoj “kolekciji”. Pre četiri godine ovu nagradu je osvojio za ulogu gazda Marka u predstavi „Nečista krv“ Bore Stankovića, Narodnog pozorišta u Beogradu, u režiji Milana Neškovića.
– Prvi put kad sam dobio ovo priznanje, nisam znao kolika je to počast. A to nisam mogao da osetim, jer sam bio na putu, na gostovanju, i bio sam sprečen da dođem da primim nagradu. Nisam znao da je to kruna proslave Dana nacionalnog teatra. Srećan sam zato što sam sada imao priliku da artikulišem to osećanje ponosa, radosti i samopouzdanja. Ali, glumac nikada ne sme da zaboravi tog dana na one ljude koji su bili inspiratori i ove tradicije i trajanja, punih 155 godina, i zato sam imao potrebu da se setim onih koji su dali svoj doprinos pozorišnoj umetnosti – priča za Nova.rs Nenad Jezdić.
I upravo ste ulogu gazda Marka nedavno prepustili Vuku Kostiću u obnovljenoj predstavi, koja se izvodi na Velikoj sceni Narodnog pozorišta…
– Iskreno, a drugačije i ne umem, ne stižem da igram više tu ulogu. Nismo je izvodili skoro godinu i po dana i kada je došlo do njene “revitalizacije”, izvinio sam se i zahvalio Upravi i kolegama. Nedovoljno je termina, jer se igraju mnoge velike operske, baletske i dramske predstave, pa jednostavno ne možemo da se uklopimo. Ta uloga nije obimna, ali je vrlo zahtevna. Postoji određeni unutrašnji pritisak koji moram da artikulišem, nosim, i nezgodno mi je da igram predstavu samo jednom u dva meseca. Vuk je uskočio i čujem da se odlično uklopio.
Uloga Bore Šnajdera je potpuno drugačija i smeštena je u doba socijalizma. Žiri je ocenio da ste ga interpretirali “uverljivo, precizno, razmaštano i dosledno – jednom rečju, bravurozno”.
– Bora je neko ko želi da bude gazda, ali gazdinske karakteristike i vrline su stvar podviga, spremnosti čoveka da menja sebe, da drži do sebe i da drži samog sebe. Bio je to zanimljiv proces, a od svega mi je bila najzanimljivija njegova vitalnost i pored grešaka koje je napravio. Često ponavljam da je Bora Šnajder naš daleki predak i rođak, a njegov „razvojni put“ je priča o našoj nepromenljivosti, što znači da je i danas među nama.
Svi termini za vašu monodramu „Knjiga o Milutinu“ po delu Danka Popovića, u adaptaciji i režiji Egona Savina, od premijernog izvođenja 2021. unapred su rasprodati. Karta ne može da se nađe „ni za lek“…
– Ta predstava i jeste lekovita. Potiskivali smo u depoima svesti da je Milutin naš realni predak koji je u izazovima svog vremena uspeo da se sačuva i kao čovek i domaćin i ratnik. Taj Milutin je istinska paradigma čojstva i svega onog što mi u trenucima slabosti povlačimo iz svoje istorije. Meni je zapravo uzbudljivo što osećam da je to veličanstveni trenutak putovanja kroz vreme, potvrda da jesmo narod sa dobrom genezom, sa časnim i dobrim poreklom, samo je veština u ovim i u svim vremenima naći puteve do toga. A, Milutin je našao svoj put.
Koliko vam je glumački, možda, otežavajuće da tumačite ulogu koju su pre vas drugi glumci kreirali?
– Posledica olakšanja posle premijere je ogromna i nije ni blizu onog olakšanja na nekom drugom, trećom, desetom izvođenju. Nikada nisam bio sklon da robujem predrasudama da, ukoliko je neko nešto radio, to takođe ne pripada svima nama, kao što Milutin ne pripada meni. Moram reći da njega osećam kao nijednu ulogu da sada. Siguran sam da će neko tu ulogu igrati kada bude njegovo vreme. Glumac i ne treba da se prepusti konvencijama, jer sloboda je zapravo u tome.
Igrali ste na mnogim pozorišnim scenama. Bili ste dugo godina član Ateljea 212, a sada ste u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
– Sve ih podjednako volim. Mi smo svi jedno pozorište. Atelje me je definisao i oformio kao glumca. Ali u jednom trenutku sam zaključio, možda mimo neke logike, da sam više angažovan u JDP-u, kao i da je bolje i za njih i za mene, a i časno, ne živeti na jaslama i privilegijama oba pozorišta, nego tražiti svoju privilegiju života. Želeo sam više da radim, ukazala se potreba pozorišta za tim. Egon Savin je hteo da radi Nušićevu „Pučinu“, a to je jedna od kompleksnijih uloga koje sam odigrao. I to je bilo prelomno za moju odluku da postanem deo ansambla JDP-a.
Koliko se saradnja sa rediteljem Egonom Savinom pokazala ključnom u vašoj karijeri?
– U životu svakog glumca jako je važno da u periodu sazrevanja, glumačkog uzrastanja, pored sebe ima reditelja koji nekad veruje u tebe više nego što si ti kadar. On je trenutno naš najveći reditelj, neka vrsta zasadne institucije i estetike, znanja pozorišta, onaj istinski krvoslednik – mislim tu na plemenitost koju učitamo u krv svoju. Takvu impresiju imao sam kada sam radio sa Dejanom Mijačem. A radio sam sa mnogo velikih reditelja, i srećan sam. Videćemo čega će život u budućnosti da me udostoji. Imam posla dovoljno, i previše. Ja sam radilica, i kada ne radim jedno, radim drugo, a kada ni to, onda smislim nešto treće… I tako ukrug.
Pominjete da je u životu važno imati plan B. Za vas je to poljoprivreda, očuvanje sela. Kako vas doživljavaju zaposleni kao gazdu domaćinstva?
– Prvorciraju me, kažu mi: „Gazda, gde ćemo?“, a ja im dobacim da sam gazda samo psu Čupi, koji me svuda prati i centralna je figura mog životinjskog carstva na selu. Nedavno mi je brat došao iz Amerike i nisam bio svestan kad mi je rekao: „Dokle, bre, čoveče, šta je sad ovo, novi podrum, novi zasad…“. Ja sam mu spontano odgovorio: „Vidi, brate moj, hoću sve što mogu“. I to je, čini mi se, jedini ključ i jedini pravi trag svega što čovek živi i radi, da hoće sve šta može. A šta sve može, ne zna ako ne proba . Tako da ja hoću i želim da umnožavam sve darove koje imam i od života želim da budem i dostojan tih darova. Čovek u svakom poslu – glumi, biznisu, mora da ima plan A, B, pa čak i plan C. Neobjašnjivo je, neispričljivo kako sam u ovim zrelim glumačkim godinama dobacio do ovog što jesam. Ali ni to mi nije dovoljno, zato što hoću i moram da radim.
Bonus video: Boris Isaković uoči dodele „Dobričinog prstena“: Ova nagrada slavi glumačku profesiju
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare