Najduži govor u istoriji Oskara: Sedam izgubljenih minuta

Kultura 20. apr. 202123:48
Podeli:
Grir Garson, Oskar
Grir Garson na dodeli Oskara sa Džejsmom Kegnijem Foto: Album / Album / Profimedia

Gotovo 80 godina jedna glumica drži neprikosnoveni i neobičan rekord - diči se najdužim govorom u istoriji dodele nagrada Američke akademije za film. Čitavih sedam minuta uzbuđena glumica Grir Garson govorila je nakon što je primila Oskara za najbolju žensku ulogu.

U losanđeleskom hotelu „Ambasador“ 4. marta 1943. godine održana je dodela Oskara, a ceremonija je bila u znaku filma Vilijama Vajlera „Gospođa Miniver“. Ovo ostvarenje osvojilo je čak šest Oskara, među kojima i one u najznačajnijim kategorijama – za najbolji film, režiju i glavnu žensku ulogu. A naslovnu rolu igrala je engleska glumica Grir Garson, kojoj je tada bilo 38 godina. I ne samo što je te večeri osvojila svog prvog i jedinog Oskara, već je održala do tada, a i danas, gotovo osam decenija kasnije, najduži govor u istoriji dodele ovog priznanja. Čak sedam minuta Garsonova je uzbuđeno govorila auditorijumu u losanđeleskom prestižnom hotelu. Niko posle toga, do dana današnjeg, nije toliko dugo „držao“ publiku na ceremoniji dodele.

Grir Garson, Gospođa Miniver
Scena iz filma „Gospođa Miniver“ Foto: – / World history archive / Profimedia

Proteklih decenija jeste bilo predugačkih, preopširnih, pa i dosadnih govora umetnika na dodeli Oskara, zbog čega je Američka akademija uvela pravilo da obraćanje laureata ne sme da traje duže od 45 sekundi. Ali, niko nije pričao koliko Grir Garson, niti uspeo da sruši rekord koji je nesvesno postavila.

Nažalost, danas ne postoji snimak celog govora od sedam minuta. Čak ga nema ni Američka akademija za film, koja i organizuje dodelu Oskara. U svojoj arhivi imaju samo deliće govora koji svi zajedno, kada se spoje, traju tačno tri minuta i 56 sekundi, podseća britanski „Indipendent“.

A šta je tako dugo pričala Grir Garson, inače Engleskinja, rođena 1904, koja se preselila u Ameriku. Deo govora posvetila je svom životnom iskustvu kao „imigrantkinje“:

„Došla sam u ovu zemlju pre pet godina kao potpuni stranac. Bila sam veoma srećne ruke da postanem član ove umetničke zajednice i ove industrije. I ponosna sam što sam u njoj opstala svo ovo vreme. I sa svakim sa kojim sam radila ili čak i sa kojim sam se upoznala prema meni je iskazivao takvu ljubaznost i pažnju da jedno vreme i sama nisam mogla u to da poverujem i da se opasuljim od te dobrote. A večeras ste mi zaista otvorili širom vrata za takvo prijateljstvo. Zbog takve dobrodošlice sam toliko srećna da vam ne mogu opisati“, uskliknula je engleska glumica.

Garsonova je stigla da se osvrne i na subjektivnu prirodu svake nagrade, i ceremonija dodele priznanja.

„Oduvek sam osećala da već biti nominovan za nagradu znači i da imaš veliku sreću da ti bude poveren jedan od najboljih glumačkih zadataka te godine. Samo to je već dovoljan razlog za radost i zadovoljstvo. I ne postoji nijedan dobar umetnik u ovoj industriji koji, ukoliko mu se pruži takva šansa, neće takvu šansu iskoristiti i biti dorastao zadatku“, ocenila je.

Grir Garson, Oskar
Grir Garson sa Oskarom u društvu Džoan Fontejn Foto: Album / Album / Profimedia

Postavila je i zanimljivo pitanje, a oni je glasilo zašto svi umetnici toliko žude da dobiju nagrade? A, potom je ponudila i originalan odgovor:

„Nije to pitanje superiornosti, zato što mi poredimo različita izvrsna dostignuća. Ona su po svojoj prirodi potpuno drugačija i ne mogu se na pošten način uporediti. U ovoj prostoriji večeras nema rivaliteta. Nema takmičenja“.

I tu se nije zaustavila, već je umesto zaključka citirala „reči“ koje izgovara ptica Dodo u „Alisi u zemlji čuda“:

„Svi su pobednici i svi treba da dobiju nagradu…“

Pre i posle te sudbonosne večeri Garsonova nikada više nije ovenčana Oskarom. A nije da joj se nije pružila prilika. Bila je nominovana ukupno sedam puta, i u kategoriji za najbolju glavnu i sporednu žensku rolu.

Pre te večeri od pre gotovo osam decenija bila je nominovana za uloge u filmovima „Doviđenja gospodine Čips“ i „Blossoms in the Dust“. A nakon što je dobila svoju prvu i jedinu nagradu Američke akademije još četiri puta je bila u trci za Oskara. Poslednji put 1960. godine za film Vinsenta Donahjua „Izlazak sunca u Kampobelu“ u kome je igrala Eleonor Ruzvelt, suprugu američkog predsednika Frenklina Ruzvelta.

Još jedan kuriozitet u čitavoj priči jeste taj da je zlatna statua Američke akademije koji je sa takvim žarom primila, bila uništena. Kada je glumičin dom u Los Anđelesu krajem osamdesetih potpuno uništen u požaru stradala je i statueta Oskara. Od Akademije je posle tog incidenta dobila drugu statuetu, repliku.

Preminula je 1996. u 91. godini života. A i danas, 78 godina kasnije drži rekord za najduži govor ikada, a da li će ga neko srušiti u nedelju, na 93. dodeli Oskara ostaje da se vidi…

Komentari

Vaš komentar