1
Protekla godina, kada je reč o muzičkim albumima, bila je veoma šarenolika, puna debitantskih iznenađenja, ali i potpunih promašaja, po sudu kritičara renomiranih magazina poput "The Guardian", "Pitchfork" ili "Rollingstone". Ako ste mislili da živimo u vreme "one hit wondera", bez kvalitetnih albuma, razmislite ponovo, jer su ova tri portala uspela da sačine liste od čak "50 najboljih", a da se u svega desetak izvođača poklope.
Ako se malo pozabavimo i matematikom, dolazimo do računice od oko 150 naslova, što bi okvirno značilo da nedeljno izađu skoro tri nova. To je poprilično velika cifra, a mi vam ovom prilikom izdvajamo najboljih pet albuma koji su se našli na listama sva tri ugledna magazina.
Jazmine Sullivan: „Heaux Tales“
Konstantna tenzija i sukob između razuma i žudnje napajaju četvrto izdanje ove nadarene autorke iz Filadelfije. Album odiše raskalašnim tonom, ali i intimnim bluzom koji oslikava ženu koja pokušava da objasni šta znači kada neko drugi poseduje vašu seksualnost, piše „The Guardian“. Njene pesme odišu pravičnošću. „Pick Up Your Fellings“ vas odmah pogodi, dok numera „On it“ otkriva „kostura iz plakara“. Ovim albumom Jazmine pokazuje da osećaj slobode i ponosa ne izgleda uvek baš onako kako smo zamišljali i želeli.
Tyler, the Creator: „Call Me If You Get Lost“
„Call Me If You Get Lost“ je dekadentan, ali i luksuzan „šoukejs“ Tajlerove nostalgije za muzičkom prošlošću. Dubinu ovom albumu dodaje i njegovo repovanje koje se odlično uklapa u celokupnu harmoniju zvuka.
Oduvek je bio romantik, ali sada pokazuje svoju najemotivniju stranu i pokazuje nam da ljubav toliko često može biti uslovljena samo dobrim tajmingom. Najčešće smo fokusirani na početak i kraj, a ovaj umetnik nas u svom albumu podseća da je poenta svega – putovanje, razvitak, konfuzija, bol i magija koja ih spaja.
Little Simz: „Sometimes I Might Be Introvert“
Iako se introvertnost često poistovećuje sa sramežljivošću, album „Sometimes I Might Be Introvert“ Simbijatu Ajikawo pokazuje da njenoj „okrenutosti sebi“ ne fali smelost i vizije, piše „Pitchfork“.
Manjak putovanja tokom pandemije ona je nadoknadila lupajući pečate po svom muzičkom pasošu uticajima sa različitih meridijana. Na ovom albumu velikodušno prikazuje i svoje postpandemične prioritete porodičnih vrednosti jer se u međuvremenu ostvarila kao tetka. Njeno nigerijsko poreklo odlično se primećuje u pesmi „Point and kill“, dok numera „Protect my energy“ sadrži prepoznatljive tonove osamdesetih, čime dolazi do balansa između mračnijeg i svetlijeg „vajba“ albuma.
Olivia Rodrigo: „Sour“
Još od kako je Britni Spirs prohujala niz hodnik obučena u školsku uniformu, nijedan debitantski singl nije imao ovoliki, momentalni, kulturološki uticaj – u roku od četiri dana od kako je Olivia Rodrigo objavila „Drivers license“, pesma je oborila sve rekorde na Spotifaju i postala najslušanija nepraznična numera.
Potom je provela i devet nedelja na vrhu britanskih top listi. Poput Britni, Olivija je takođe svoje početke imala radeći za „Dizni“, ali svoj put do pop dominacije nije ostvarila kroz ples. „Sour“ je intimni, drski, anksiozni i briljantno sačinjen debitantski album.
Japanese breakfast: „Jubilee“
Nakon dva albuma i bestselera u kojem se suočila sa majčinom smrću, patnja je definitivno dominantna nota u svim ostvarenjima Michelle Zauner.
„Jubilee“, provokativni treći album njenog benda „Japanese breakfast“ „pokušava da usisa život kroz ludu slamčicu“, piše „Pitchfork“. Na ovom albumu ona je svojoj muzici dodala i teme borbe protiv anksioznosti, kapitalističke kakofonije, ali i borbe sa samom sobom. Muzičke numere su mutacije uticaja bendova poput „New order“ pa sve do ranih 2010-ih, što je dalo prostora umetnici da istražuje.
Bonus video: Glas, dirka, bas – My Favorite Things