Završićemo godinu eksplozivnom gitarskom energijom nekog mladog sveta kome treba da pripadne budućnost. Turnstile su hardcore punk senzacija iz Baltimora (SAD), koja se neočekivano probila u mainstream, dok su naši Keni nije mrtav obećavajući punk rok trio iz Kruševca (Srbija), čiji je debi album upravo izašao i preti da postane takođe široko omladinski popularan. Odvrnite do daske, i oterajte sve loše iz 2021.
Ko bi rekao da će punk biti aktuelan 2021. Ali, zaista je tako: žanrovi nisu više bitni, pa nema ni mesta okolišanju – ništa ne stoji na putu globalne popularnosti čak ni pank bendovima koji imaju jake melodije i ritam. Danas svako može da privuče pažnju sveprisutne streaming publike, pa i tvrdokorni pankeri. Savremeni bendovi, doduše, duguju mnogo više skorašnjim lepim dečacima Green Day nego agresivnim i raspadnutim Sex Pistolsima, što je i normalno – ko se još seća Johnny Rottena?
Turnstile su fenomen u nastajanju. Pored toga što nam na svom superiornom novom izdanju Glow On serviraju istinu sa kojom smo svi upoznati – a to je da punk nije mrtav – oni vide i njegovu budućnost. Zaista, činjenica da je jedan hardcore punk sastav uspešno dogurao do mainstream lista, a da nije morao da pravi nikakve kompromise, mnogo toga govori o posebnosti ovog benda. Nema ničeg umivenog ili ušminkanog u njihovoj muzici ili stavu – svi levičarski uzori su im ispravni, ponekad podsećaju na pankerski ubrzanu verziju Rage Against The Machine, ponekad se čuje da su slušali Fugazi, ali najveći deo vremena liče isključivo na sebe.
Bez obzira na jasnu žanrovsku pripadnost, najjače oružje Turnstile jeste to što imaju svoj, prepoznatljiv zvuk. On je na razmeđi hardkora i metala, ali njihove besomučne gitare kidaju u ritmu uz koji može da se i skače i pleše, što je nova osobina na pank sceni, koja je lansirala ovaj bend pravo na nivo svetske popularnosti. Grupa ima izuzetan talenat da ne izgubi pravac, a da u svoje stvari uvuče različite muzičke uticaje – od razigranih latino udaraljki preko elektronskih ukrasa do lagano provučenog džeziranja. Jednostavno, ne deluju nimalo predvidljivo, kao veći deo scene sa koje dolaze.
Teško je ne konstatovati oduševljenje s kojim Turnstile izvode svoju muziku. Moćno, beskompromisno i bespoštedno u zvuku, koliko i u stihovima, oni su tu da udaraju po svakoj vrsti manipulacije i isfoliranosti. Drugačije i ne bi bilo uverljivo, budući da se naslućuje kako su odrasli uglavno okruženi siromašnima. Glavni junak u njihovim pesmama svestan je skučenih socijalnih uslova u kojima bitiše i pokušava da preživi. Nema tu neke veće mudrosti, osim večne borbe da se opstane, i to ako može dostojanstveno. Ništa neobično, s obzirom da dolaze iz grada sa dokazano bogatom tradicijom službene korupcije, organizovanog kriminala i rasne nejednakosti, u kome su snimljene takve kapitalne kriminalističke serije novog doba, kao što su „Wire / Žica“ i „Homicide: Life on the Street / Odeljenje za ubistva“, uspešne u razotkrivanju društvenog konteksta u kome se zločini u Baltimoru dešavaju. Turnstile samo nastavljaju tu liniju svojim delovanjem na muzičkom planu.
Album Glow On krasi nekoliko super-snažnih momenata: „Mystery“ i „Blackout“ odmah na početku ruše sve pred sobom kontrolisanom energijom, koja naprosto kulja iz većine numera. Pored dobrih pesama, ono što najviše impresionira jeste njihova sposobnost da odlažu eksploziju, što stalno preti, ali do nje nikad ne dolazi. Zato vas ostavljaju da uvek očekujete još. I iznenađenja stižu: već „Underwater Boi“ pokazuje značajno drugačije mogućnosti benda, koji nema samo jedan trik u rukavu, te uz sjajnu mladu kantautorku Julian Baker, odjednom zvuči kao odličan alternativni rok bend, dok u „Alien Love Call“, gde gostuje Blood Orange, raznovrsni R&B muzičar i producent engleskog porekla, dolaze čak i blizu balade (ukoliko svaku usporenu kompoziciju u kojoj se pominje ljubav možemo baladom zvati). Sa druge strane, žanrovski pravoverna „T.L.C. (Turnstile Love Connection)“ doleće nam u brišućem letu, kao primer njihove pesme o zaljubljenosti u kojoj sve puca od hardkoraške siline.
I dok rif stiže rif, ipak, najvažnija stvar u vezi sa Turnstile jeste to što se dešavaju 2021. godine, nekim sadašnjim tinejdžerima. „Holiday“ i „Wild Wrld“ opisi su ogromne usamljenosti na koju je osuđen ljudski rod – prvo za praznike, a potom i one opšte, globalne, u jednom podivljalom svetu. „New Heart Design“ govori o momku koji je uvek sam u gomili i oseća se nedefinisano. Na kraju ploče, u „Lonely Dezires (featuring Blood Orange)“, on nepokolebljivo proklamuje da živi za svoje usamljeničke želje i ništa drugo. Milioni ga razumeju.
Za desetak godina postojanja Turnstile ovo im je četvrti po redu album, uz nekolicinu EP-ja, a drugi za veliku izdavačku kuću Warner Brothers, odnosno njenu etiketu Roadrunner (istorijski uglavnom orijentisanu na heavy metal i hard rock, a tek odnedavno na hardcore punk). Biznis muskulatura koji ih tim putem diže iznad svih sličnih sastava, odavno je izgrađena i nastaviće da ih podržava – srećom, u svetlu talenta demonstriranog na ovom albumu, investicija se za sad pokazuje više nego opravdanom. Šta više, vrlo je moguće da ćemo umesto pop punka tipa Green Day, sada doživeti da major kompanije pomognu seriju ovakvih poletnih hardcore bendova, jer se njihove ploče naprosto prodaju.
Ako se i dalje razmišljate da li je pank nešto za vas, zaboravite na tu dilemu – ovo je pank sa grooveom, veselo ogorčeni zvuk pored koga se zaboravljaju sve vesti, antidot za depresije i strepnje, jer kroz njega otkrivate da niste sami, te da se i neko drugi brine. Glow On je hit album za one koji još uvek traže svoje mesto u društvu kroz muziku. Evo nove svetske pank zajednice u nastajanju!
Nastavak ovog savremenog komunikativnog punk rock trenda, u našim krajevima predstavlja sastav Keni nije mrtav. Dolaze iz Kruševca, još jednog srpskog grada koji je davno video bolje dane. Ime su dobili po omiljenom junaku iz legendarne razorno satirične animirane serije South Park, koji u svakoj epizodi strada, pa se neobjašnjivo uvek ponovo vrati. U njihovoj verziji, mučeni Keni smo svi mi.
Album Ajmo da plešemo pun je iskrenih trenutaka, u kojima originalnost grupe nadilazi očigledne uzore (od kojih su neki stari po više decenija, na potezu od The Clash preko Električnog orgazma i EKV do Nirvane i naravno Green Day). Tako vas u početku naslovna „Ajmo da plešemo“ prijatno podseti po pesničkom motivu na El Org, dok „Zažmuri“ zaigra kao neka vrsta pankerskog odgovora na Buč Kesidi, ali obe numere se do kraja okrenu i postanu autorski prepoznatljiv deo sveta grupe Keni nije mrtav. Već sa odličnom „Šolja tople kafe“ jasno je da nam ove pesme prikazuju jedan film o odrastanju, na nekom mestu koje ne pruža skoro nikakve šanse. Jednako snažne emocije budi „Jutro leže preko grada“, što samo produbljuje isti utisak besperspektivnosti, iz koje se glavni junak izvlači svojim pozitivnim stavom, jer to je jedino što stvarno ima.
Dancoidni ritmovi, posebno u nekolicini vrlo dobrih numera – lažno-optimističnoj „Dobro je“, pomenutoj „Zažmuri“, introspektivnoj „Jesen“, te poletnoj „Vidiš, obične stvari“ – deo su koncepta, kao opis mladosti koja luta po ovom što joj je još preostalo. Nema toga mnogo, uglavnom je u pitanju samoća u stanovima, i poneki susret uz kafu, okružen plesnim ugođajima, što danas prate svaku vrstu zabave za omladinu. Glavni hit u tom fazonu nudi zarazna „Samodisciplina“, upuštajući se kroz unutrašnji monolog u veselo lično preispitivanje, sa lakoćom demonstrirajući sposobnost Keni nije mrtav da nadrastu žanr i sadašnji status nove omiljene tinejdžerske tajne, zamenjujući je za poziciju opšteprihvaćenog benda.
Singl „Venecijaneri“ i završna „Vetar“, kompozicije su koje nose sa sobom poruku – prva ima prizvuk malog klasika, dok naslućuje mogućnost tragičnog raspleta jednog naizgled sasvim običnog dana, a druga je poklič borbe za ličnu slobodu i dodaje umetničku težinu celoj storiji. Pojava grupe potencijala Keni nije mrtav i njihove debi ploče Ajmo da plešemo, pokazuje da ima mnogo duše negde po Srbiji, koja se brani od opšte samlevenosti. Još jednom, bend inspirisan pankom je tu da izvadi stvar.
Već čujem neke stare pankere, koji se pitaju – a gde je ovde pobuna protiv sistema? Upravo u tome što su oba ovde opisana benda neka vrsta intimnog panka: posle godine 2000. nije nam ostalo mnogo sistema protiv kojih bi se bunili, jer se polako, ali sigurno – sve raspalo. Gotovo da čovek poveruje da je sistem u tome što se na naše oči on osipa i ruši. Ostali smo samo mi, sami sa sobom.
Bonus video:
Glas, dirka, bas
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare