Plodonosne su bile šezdesete godine prošlog veka za muzičare - hipi pokret, rat u Vijetnamu, borba za građanska prava i sveopšta nesigurnost u to šta budućnost donosi iznedrila je deceniju u kojoj su mnogi izvođači osigurali kultni status.
U moru neslućenog uspeha kreativnih pojedinaca bilo je neizbežno da neko ostane na margini. Upravo to se desilo dvojici folk izvođača čija su imena danas poznata samo onim entuzijastima koji su bili voljni da dovoljno „kopaju“.
PROČITAJTE JOŠ
Džekson C. Frenk i Dejv Van Ronk pripadali su istoj generaciji muzičara koje je „zahvatio“ talas društveno angažovane folk muzike. Frenk je objavio samo jedan album koji je objavljen 1965. godine, a kao producent na ovom izdanju radio je čuveni Pol Sajmon, deo dvojca Simon and Garfunkel.
Bez obzira na već izgrađeno ime koje je imao kao potporu na albumu, ovo izdanje nije doživelo uspeh. Duboki vokal koji je karakterisao Frenka, kao i kritičko osvrtanje na važne društvene momente tog vremena („Can’t you hear the bells of Selma“, pevao je u „Don’t Look Back“, jasno aludirajući na tri protestna marša koja su umnogome doprinela borbi za građanska prava), iz nekog razloga nisu doprla do većeg broja slušalaca.
„Blues Run the Game“, najpoznatija numera sa ovog albuma, u narednim godinama je dobila „novi život“ – obrade su snimili Simon and Garfunkel, Nik Drejk, Lora Marling…
Neuspeh Frenk nije dobro podneo. Povukao se u sebe i narednih godina je vodio brojne zdravstvene bitke, među kojima i onu sa šizofrenijom. U jednom periodu živeo je čak i na ulici. Tada je doživeo dodatni udarac – grupa tinejdžera oslepela ga je metkom iz vazdušne puške.
Frenk je, ipak, poslednjih godina života doživeo poštovanje i ljubav nepoznatih ljudi. Njegov obožavalac po imenu Džim Abot pronašao ga je na ulicama Njujorka i obezbedio mu smeštaj i poneku svirku. Kako je tvrdio nakon smrti muzičara 1999. godine, glas mu je pred kraj života bio hrapaviji nego ranije i podsećao je na legendarnog Taunsa van Zanta.
Dejv van Ronk imao je više kontakata u muzičkom svetu: bio je značajna ličnost na čuvenoj Grinič vilidž sceni i družio se sa Bobom Dilanom, Džoni Mičel i Tomom Pekstonom. Snimio je 23 studijska albuma i osam live izdanja, kombinovao je folk, bluz i džez, a verzija pesme „Both Sides Now“ koju je aranžirao Džoni Mičel je proglasila za omiljenu.
Van Ronk je tokom šezdesetih podržavao veliki broj levičarskih pokreta. Bio je aktivni član grupe „Libertarian Book Club and League“, anarhističkog pokreta koji je bio stacioniran u Njujorku. Iskazivao je protivljenje nasilnom svrgavanju socijalističke vlade Čilea, a iako je kasnijih godina bio manje politički aktivan, do samog kraja ostao je veran anarhističkim i socijalističkim idejama.
Njegovo stvaralaštvo je danas poznatije nego rad Džeksona C. Frenka, ali se i dalje smatra za umetnika koji nije dobio dovoljno priznanja zvaničnih institucija. „Novi život“ dogodio mu se 2013. godine kada su braća Koen snimila film „U glavi Luina Dejvisa“ (Inside Llewyn Davis). Ova crna komedija o bezuspešnim pokušajima mladog njujorškog folk muzičara da se probije na sceni u velikoj meri je baziran na priči o njegovom životu, a u filmu je izvedena i Frenkova numera „Hang me, Oh Hang me“.
Ovo je ujedno bila uloga kojom je glavnom glumcu Oskaru Ajzaku konačno data šansa da pokaže sav dijapazon svojih mogućnosti. Bolna scena bušnih cipela na kišnom danu, konstantan manjak novca, šanse koje mu izmiču uvek u poslednjem trenutku, pohlepni producenti koji „ne vide mnogo novca“ u njegovoj muzici – sve ovo su izazovi sa kojima se Ajzak, odnosno Luin Dejvis, suočava u ovoj muzičkoj drami.
Jedan momenat je posebno značajan u filmu: na samom kraju, nakon brojnih nastupa u mračnim barovima Njujorka, Luin silazi s bine na kojoj je izveo pesme koje je napisao. I dok se suočava sa još jednom neprijatnošću (njegove sarkastične doskočice dolaze na naplatu), na scenu se penje neko drugi. I to ne bilo ko – već Bob Dilan.
Ona stara floskula da je potrebno naći se na pravom mestu u pravom trenutku očigledna je kao odrednica uspeha. Da li bi Džekson C. Frenk ili Dejv Van Ronk doživeli veći uspeh da su ih samo „primetili“ ljudi od većeg uticaja i da su njihova imena bila prisutnija u štampi tog vremena?
Braća Koen su se tokom višedecenijske karijere uvek solidarisali sa antijunacima, onima na margini, nevoljenima, odbačenima i nevidljivima – pa su tako i u ovom ostvarenju gledaocima suptilno sugerisali da je uspeh u velikoj meri pitanje i sreće.
BONUS VIDEO: Otvaranje Festivala autorskog filma u znak sećanja na Purišu Đorđevića
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar