Muzika je još jedan glumac na sceni - potpuna istina: Zorica Kojić o muzičkim lekcijama u "Našem razredu" i "Ocu"

Muzika zaista prelazi granice umetničkih disciplina. Ona odavno više ne pripada isključivo takozvanim "koncertnim dvoranama", nego na veoma upečatljiv način izlazi na ulice, prodire ambiciozno u pozorišta, nezaobilazan je deo izožbenih prostora, učestvuje pokatkad i u bioskopskim predstavama kao davno nekad, uz nju se recituje, pleše, ukratko uspostavlja na delu komunikacija sa publikom velikom i malom... Ali, sada govorimo o teatru. Dve predstave koje svaki čovek, humano biće, građanin i tako dalje, treba obavezno da pogleda u Beogradu ovih dana, jesu “Naš razred” rediteljke Tatjane Mandić Rigonat u Narodnom pozorištu i "Otac" reditelja Paola Mađelija u Ateljeu 212. Dve potpuno različite autorske kreacije, svejedno vas sa nesvakidašnjom žestinom i silovitošću pomeraju iz sedišta, i to ne samo neverovatnim glasovima svojih glumaca i njihovim vanrednim umećem, nego i živom muzikom kao ravnopravnim učesnikom radnje. Nije otuda ni čudo što je veliki Paolo Mađeli našem Marku Grabežu – već pri prvom susretu tokom rada na "Ocu" - rekao: "Ljubavi, šta znači primenjena muzika? To je glupost! Muzika nije primenjena umetnost, ona je još jedan GLUMAC na sceni...". Lekcija broj 1: Muzika nije primenjena umetnost. Bravo! 

Narodno pozorište u Beogradu – scena “Raša Plaović”TADEUŠ SLOBOĐANEK NAŠ RAZRED Prevod BISERKA RAJČIĆRežija, adaptacija i izbor muzike TATJANA MANDIĆ RIGONAT Scenograf BRANKO HOJNIK Kostimograf IVANA VASIĆ Kompozitor IRENA DRAGOVIĆ  Scenski govor Dr LJILJANA MRKIĆ POPOVIĆ Scenski pokret IGOR KORUGA Video rad JELENA TVRDIŠIĆ Igraju:Zoha NINA NEŠKOVIĆRahelka/Marijana SUZANA LUKIĆDora JELENA BLAGOJEVIĆRišek VUČIĆ PEROVIĆVladek NEDIM NEZIROVIĆZigmunt PETAR STRUGARHenjek DANILO LONČAREVIĆJakub Kac DRAGAN SEKULIĆAbram DUŠAN MATEJIĆMenahem JOVAN JOVANOVIĆMuzičari:klarinet VLADIMIR GURBAJviolina NIKOLA DRAGOVIĆharmonika, klavir IVAN MIRKOVIĆ

Najpre, da kažemo nešto o "Našem razredu" Tadeuša Slobođaneka, u briljantnoj režiji Tatjane Mandić Rigonat, na sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta u Beogradu. Oni maločas pomenuti glasovi su ključ. Oni vas pokreću, začaravaju. Kada pregršt mladih glumaca, nakon višeminutnog umilnog cvrkuta ptica, raspoloženo zaposedne scenu, bivate odjednom izloženi rafalu reči, melodija, boja govora desetoro njih, radosnih, zanesenih, nasmejanih, zaigranih, romantično već pomalo povezanih, sa tek jedva primetnim naznakama nekih drugačijih, budućih životnih uloga. Eh, život... odrastanje sve pokvari, natovari nevina bića stoletnim teretima, išiba ih onako ranjive borbom za primat do krvi, oglođe njihove nežne prilike i lepa lica bestidnošću i sadizmom. Kakva šteta za sve nas, za svaki „naš razred”… Pa tako, u svem tom prvobitnom, i dalje treperavom kikotu, skandiranju, zajedničkom pevanju i plesu - dok troje muzičara, diskretno povučenih u dno scene, drže konce ove mladalačke koračnice - polagano dolazi do razdešavanja. Reči poput "Poljaci" ili "Jevreji" postaju sve češće prisutne i nekako sve odlučnije suprotstavljene u našem sluhu, s početka ljupko i sa humorom probijajući svojim oštricama put napolje kroz zadirkivanje puno simpatija, da bi samo trenutak docnije bile pretvorene u brutalan poklič, što bez premišljanja označava i štaviše po veri i poreklu zauvek razdvaja - okrećući jedne protiv drugih - dojučerašnje nerazdvojne drugarice i drugare, jedne drugima posebnom naklonošću odane. Mnogo koga od njih lišava čak i života, a da se ne trepne. Naivna flertovanja devojčica i dečaka iz razreda, kao i strastveno mešanje njihovih imena u koloplet bujanja tinejdžerskog erosa, eskaliraće preko noći - nekim neobjašnjivo zlim i do tog časa strpljivo ćutljivim mehanizmom - do potkazivanja, ubijanja, silovanja, paljenja živih i pametovanja na temu nacionalnog ponosa. Kada do toga dođe - a mi to ovde sada već sasvim dobro znamo - lov na ljude i njihovu imovinu, bez obaziranja na pol, uzrast, prethodno poznanstvo, eventualne moralne obaveze... postaje prirodna činjenica opstanka. Poneki ljudi - kakvi zaista možemo postati svi mi, ako dovoljno ne pripazimo – sebi u takvim prilikama očigledno lako objasne poraznu matematiku preživljavanja: uzeti sve od drugog, najzad mu oduzeti čast i život, prošlost i budućnost, apsolutno je neophodno da bi ti sâm nastavio dalje. Ta nepojamna gadost, što kao crv najednom proviri iz naoko zdrave jabuke, istog trena u trulež pretvara egzistenciju čitavog društva, cele jedne još donedavno srećne i tobož susretljive zajednice. Muzika Irene Dragović ovde neodoljivo podrhtava po vašem sluhu, zavodi vas, primamljuje sebi, dira dobro poznatim napevima ("Kad ja pođoh na Bembašu/El Dio Alto") - niste zapravo ni svesni do koje mere ste odavno već potpali pod dejstva njenih čari, sve dok ne odmakne njeno hipnotično obraćanje. A onda, bez najave, pronalazite se u gledalištu zgrčeni poput Jakuba Kaca pred kućnim pragom, sakriveni u nemogućem položaju kao Menahem ili lebdeći u vazduhu kao Rahelka na svojim lestvama. Crvena Dorina cipelica spala je sa vaše noge, ubili ste prijatelja ili on vas, pokrali ste pobijene komšije i odneli njihovu imovinu nekome na dar, sudili drugu iz klupe što vam se kao zločinac podsmeva bez imalo kajanja, preobratili se iz žrtve u krvnika i ponovo natrag, osećajući da je sve upropašćeno zauvek, zatrovano lažima, pakosnom mržnjom, bezizlazom, neizlečivim starenjem, dok se nad vama nadvijaju sve crnje senke i odnose vas do školske table da se upišete u stradalnike jednog mahnitog doba. I eto tako, dok zvuci nadjačavaju huk decenija, teško da će čitava generacija ovih zamišljenih školaraca iz poljskog Jedvabnea 1941. godine ikada više moći da čuje nežne tonove melodija, zapeva ih u veselju i s ljubaznim poverenjem nekog oslovi. Njihovi životi srušeni su i oskrnavljeni, makar poneko i preživeo pogrom. Muzika je mudra, reči su spomenik izrezan još neispisanom filozofskom mišlju. Plačete u svom sedištu - jedini preostali znak normalnosti u bezumlju sa kojim ste suočeni. Lekcija broj 2: Prijatelj je prijatelju vuk. 

Atelje 212 – scena "Mira Trailović" FLORIJAN ZELER OTACPrevod IVANA DIMIĆReditelj PAOLO MAĐELIDramaturškinja ŽELJKA PLEŠTINA UDOVIČIĆScenograf DARKO NEDELJKOVIĆ Kostimograf LEO KULAŠ Kompozitor KOIKOI (MARKO GRABEŽ/IVAN PAVLOVIĆ GIZMO/EMILIJA ĐORĐEVIĆ/IVANA MILJKOVIĆ)Tekstovi songova ĐOJA MAĐELI Igraju:Andrej VOJA BRAJOVIĆAna/ćerka HANA SELIMOVIĆNeki čovek IVAN MIHAILOVIĆNeka žena DRAGANA VARAGIĆLaura ISIDORA SIMIJONOVIĆPjer MARKO GRABEŽ 

Šta reći u ovaj prvi mah o "Ocu" Florijana Zelera u virtuoznoj režiji Paola Mađelija, na sceni "Mira Trailović" Ateljea 212, osim da vas momentalno izvlači iz udobnosti gledališta, stavlja na muke stvarnog života u najdirektnijem mogućem prenosu, i čini da - sa pojavom ama baš svakog glumca na sceni - osetite kao da vi lično ulazite u njegovu ulogu, nepripremljeni za taj šok dabome, pošto izgovarate reči iz komada, istovremeno pokušavajući da sebi i svima ostalima okolo objasnite kako pojma nemate otkud vi tu i zašto se pobogu upravo vama dešava da ste u nečijem tuđem telu. Telu Andreja/Voje Brajovića specijalno… Ovaj fantastičan komad, u urnebesnoj Mađelijevoj postavci, provodi vas dakle kroz život i priključenija dementnog čoveka, veoma inteligentnog inače, zadivljujuće šarmantnog, koji je video sveta, ali avaj, polagano tonući dospeo do tačke u kojoj malkice gubi razum, redoslede, privatne predmete, ne razaznajući baš sporedne ličnosti, fokusiran isključivo na svoje najmilije - za šta je očigledno ključan fatalni događaj, koji je i doveo do poremećaja – ali i te kako pun želje da nastavi da živi, razume događaje oko sebe, na njih reaguje, dostojanstveno postoji i do tančina prozre sve ujdurme spoljašnjeg sveta. Ah, koliko smo samo blizu ovakve budućnosti, a naši roditelji, bake i deke još i više, možda čak i naša deca. Na stranu radnja na pozornici, o genijalnom Voji Brajoviću da i ne govorimo, muzika benda KOIKOI definitivno pravi razliku u odnosu na ma koju postojeću i buduću verziju ovog komada. Isijavajući zebnju, trijumf autsajdera nad stvarnošću, propadanje u podzemlje zapečaćene prošlosti, kasne jade starosti, detinjastost odraslog čoveka, metafiziku preživljene patnje i opstajanje uprkos začuđujućim i posve neočekivanim udarcima zbilje, te svakodnevnom izmicanju tla pod nogama – ova muzika pleni i deluje, obuzima čula i pronosi vas životom i svetom poput junaka kakvog drevnog epa, u kojem su sadržane istine od pamtiveka, sve čekajući da ih se ponovo prisetimo u svom užurbanom, površnom življenju. Jednostavno, bravo! Za reči, muziku, ritam i - značenje! Još uvek razmišljamo o "Ocu" i "Našem razredu", danima kasnije, dok se pomenute predstave iznova odvijaju - pred našim očima i prevashodno u našem sluhu - svojim punim intenzitetom. Lekcija broj 3: Ovo su ti glasovi, ovo je stvarno ta muzika!Bonus video: Irena Dragović o Deci

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=predstavadecairenaizjavaam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4282115"]