Citat iz naslova jeste Šekspir, ali nije "Tit Andronik", već njegov "Magbet". Puna rečenica zapravo glasi: "Po tom’ što mi palci bride, nešto zlo ovamo ide". Ako ste se zadesili u publici, gledajući aktuelnu postavku Andraša Urbana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, sigurno znate da je stari Vil bio totalno u pravu.
Jugoslovensko dramsko pozorište
VILIJAM ŠEKSPIR
TIT ANDRONIK
Prevod: Živojin Simić i Sima Pandurović
Režija i scenografija: Andraš Urban
Dramaturg i pomoćnik reditelja: Vedrana Božinović
Kostimografija: Lina Leković
Kompozitor: Irena Popović
Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović
Dizajn svetla: Dejan Draganov
Igraju:
Goran Šušljik: Tit Andronik
Anđelika Simić: Tamora
Jovana Belović: Lavinija
Veljko Stevanović: Aron
Joakim Tasić: Saturnin
Lazar Đukić: Marko Andronik
Luka Sević: Lucije
Dragan Sekulić: Basijan, Dadilja
Petar Petrović: Demetrije
Luka Antonijević: Hiron
Mladen Lero: Martije, Mutije, Klovn
Milan Bobić: Kvint
Irena Popović: Muzičarka
„U sadašnje vreme, koje prednost daje znaku nad onim što je označeno, kopiji nad originalom, predstavi nad stvarnošću, pojavnosti nad suštinom… istinito se smatra profanim, a samo je iluzija sveta. Tačnije, sveto se uvećava u meri u kojoj istinito uzmiče, a iluzija pojačava, tako da najvišem stepenu iluzije odgovara najviši stepen svetosti.“
– Fojerbah, iz predgovora za drugo izdanje „Suštine hrišćanstva“ (1843)
Još 1967. godine, u svom „Društvu spektakla“ – koje za moto ima navedene Fojerbahove reči – francuski filozof, filmadžija i lider Situacionističke internacionale, Gi Debor zapisao je: „U društvima u kojima preovlađuju moderni uslovi proizvodnje, život je predstavljen kao ogromna akumulacija prizora. Sve što je nekada bilo neposredno doživljavano, udaljeno je u predstavu… U potpuno izokrenutom svetu, istinito je trenutak lažnog… Spektakl je neprestani govor vladajućeg poretka o sâmom sebi, njegov neprekidni monolog samouzdizanja, autoportret tog poretka u fazi njegove potpune dominacije nad svim aspektima života“.
Vredi razmisliti, zar ne?
Neverovatna predstava „Tit Andronik“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, suočava nas sa krvavim prizorima jedne moguće istine iz davnih vremena. Davnih, uostalom, i za samo Šekspirovo doba. Ali, šta je uopšte želeo da nam poruči „labud sa Ejvona“ ovim svojim nemilosrdnim delom? Da prosto zaprepasti auditorijum, ili da ga naprotiv uputi kako razmišljati svojom glavom i razlučiti istinu od post-istine? Jer, ako istina stvarno nije važna, šta nam drugo preostaje sem da se poubijamo među sobom?!
Vilijam Šekspir otišao je do samog konca Rimskog carstva da svojim „Titom“ zabavi gledaoce s kraja 16. veka. Doduše, Kraljica Elizabeta I, a zatim i Kralj Džejms I, piščevi krunisani savremenici i veoma živopisne ličnosti, još kao deca bili su izvrgnuti ne manje brutalnim istorijskim događajima unutar svojih porodica i šire. Elizabetin otac ipak je bio jedan Henri VIII, koji je pogubio bar dve od šest svojih žena, uljučujujući i kraljičinu majku – Anu Bolen, a Džejmsova roditeljka, Marija Stjuart, kraljica Škotske i bliska rođaka Kraljice Elizabete I, koju je upravo njen sin Džejms nasledio 1603. na tronu – život je okončala odsecanjem glave, kao kaznom za učestvovanje u Babingtonovoj zaveri.
Ne bi se dakle reklo da su se unutar engleskih vladarskih zidina, kao i van njih, dešavali mnogo idiličniji prizori od onih prikazanih u Šekspirovim tragedijama. No, ako su kraljevi bili uobičajeno bahati i bestidni na sijaset različitih načina i za Šekspirovog života, svejedno su pokazivali budnu i samoljubivu osetljivost na i mrvicu kritike i podsmeha. Pisac je zato morao da transponuje stvarnost na veliku udaljenost, ne bi li izmakao osveti vlastodržaca. I, evo ključne reči. Njeno ime je – osveta.
Što se sadržaja drame tiče, ukratko, Tit Andronik višestruki je ratni heroj koji se ne libi da i sopstvene sinove pretvori u topovsko meso. Njegov gubitak deluje u prvi mah veličanstveno, naročito kada po povratku u Rim iz još jednog pobedonosnog pohoda, odbije ponuđeni carski presto. No, njegova manija da pogubljuje u ime više pravde seli se i na tuđe potomstvo. Kada na žrtvu prinese najstarijeg sina zarobljene gotske kraljice Tamore, klupko smrti počinje da odmotava svoj monstruozni čekrk, bacajući zlokobnu mrežu svuda naokolo.
Stratfordski bard, svojim „Titom Andronikom“ rečito je objasnio kako u pohlepi za plenom uglavnom stradaju nedužni i bezimeni. Nakon što se palim junacima navodno s poštovanjem poklone, čitava ljudska društva i njihovi prvaci smesta na njih zaborave. Tako se kobajagi uzvišeni rituali praktično svode na uglađeno pranje ruku od eventualnih posledica, uz izgovor da je sve ionako obavljeno u ime rodoljublja kao vrhunske vrednosti – a ima li veće nagrade? – iz čega proističe da dalje obaveze za vladajuću elitu ne postoje. Samo jednokratno ukazivanje časti i prigodna tuga u formi onog Deborovog spektakla za javnost. Koji ne košta ama baš ništa. Jer, država koja ne poštuje sopstvene stradalnike i baca neku siću preko njihovih grobova, poručuje ova predstava, jeftino se odnosi prema ljudskom životu kako god da okrenete – onom svojih sunarodnika, kao i nečijem tuđem.
To što Tit Andronik istog časa preda sebi namenjenu krunu problematičnom princu Saturninu, ne pokazujući samilost ni za svoju, a kamoli tuđu decu – momentalno ga čini zločincem i svojevrsnim pokretačem svakog nedela u ovom komadu. Perverzna pokvarenost Tamore i njenog crnog ljubavnika Arona, kao i histerična nekompetentnost novog gospodara Rima, probuđeni su njegovom bezdušnošću što zagovara neki tobožnji plemeniti cilj. U stvari reč je o odvratnoj zarazi koja će do kraja smaknuti jednog po jednog aktera zato što se grozi života. Onaj što se navikao na smrt, makar prividno zabrinut za sva velika i mala stvorenja, uključujući čak i jednu muvu – nema više pravednosti ni prema sebi niti prema ikom drugome.
Ovo pitanje o ogrezlosti u krvi i zločinu, što neretko započinje odbranom otadžbine i ideala, uvek konačno završi u običnom otrcanom kriminalu. Uništavajući sve oko sebe, sa nekom samododeljenom licencom dželata, koji određuje pravila i dosuđuje najtežu kaznu, čovek više ne može da bude heroj. Kada Tamora negde na samom početku kaže Titu da je „milost najbolji znak plemenitosti“, moleći ga da joj poštedi prvenca, ona izgovara pravu definiciju čovečnosti. No, ko se mača jednom lati – teško će se njega odreći. Dok krvavo ne skonča i sâm.
I, naravno, na ovom svetu ne samo da nema milosrđa, već nema ni ženske solidarnosti. Svirepo postupanje sa ženom iz puke pohote i krajnjeg nepoštovanja, jednako kao sa bezvrednom robom, svojstveno muškarcima svih epoha, ide ruku pod ruku sa žuđenom slamkom spasa što stalno izmiče, a očekuje se od svojih sapatnica i žiteljki istog onog „muškograda“ o kojem je pre tačno 30 godina na albumu „Exile in Guyville“ pevala Liz Fer. Ali, od izvornog Lavinijinog vapaja: „O, Tamoro, ti imaš lik žene“, do njenog gorkog zaključka kako definitivno nema poštede iz pravca u koji se prirodno uzdaš – jasno je da svaka cura mora sama da prihvati svoju kletu sudbu. I preobrati sebe u pobednicu, kad god se suoči sa transformacijom muških usijanih glava iz stadijuma čoveka u stupanj bitange.
Žene su pravi junaci ovog komada, ove predstave, celokupne istorije ljudskog roda.
Ovaj tekst, u skladu sa tim, nastaje u slavu jedne herojke, autorke muzike za predstavu „Tit Andronik“ u JDP-u i aktivne učesnice radnje na sceni – Irene Popović. Susretali smo ovu mladu, snažnu i maštovitu kompozitorku u različitim njenim stvaralačkim angažmanima poslednjih mnogo godina. I oni su nekako stalno umeli da natkrile svojom višeznačnošću svaku ideju koju u teatru tumače, nikada ne smetajući oživljenoj radnji na sceni, nego večito izmišljajući originalni pogon da ona bezbedno stigne do svoje mete, sipajući tonsko gorivo u njene sjajne rezervoare, čineći je električnom i britkom, ekstatičnom i metafizičkom.
E pa, Irena Popović, ovo je tvoje remek-delo. Osvetlila si predstavu varvarskim nespokojem, ali i majstorskim podsticanjem svake individue na pozornici. Zvučni pejzaž primereno je agresivan krvoločnosti radnje, čak pank-rokerski, ponet tribalnim i super-urbanim ritmovima, što evociraju osvetnički pogled na svet. No, mudrost tvoje muzike, svetilište je za sebe. Možda mnogi sa ovog „Tita Andronika“ izlaze preneraženi otkinutim udovima, jezicima i pitom od ljudskog mesa, ali ekspresivno obilje kojim si nas obasula, pruža u svem ovom mraku zaista vrednu utehu.
Bonus video: Tit Andronik u JDP-u
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar