Usred ove naše ’nove normalnosti’ - sjajan i sasvim redak muzički podvig: Kamerna Simfonija br. 1 u E-duru op. 9 Arnolda Šenberga u Beogradskoj filharmoniji!
Piše: Zorica Kojić
A zašto redak? Zato što je reč o delu vrlo specijalnom, čiji je autor glavni akter onog umetničkog prodora koji je svojevremeno otvorio novi pravac u klasičnoj muzici, učinivši je savremenom. Takođe, radi se o delu koje zahteva potpuno osoben senzibilitet svojih izvođača i tehničku samouverenost svakog od 15 izabranih instrumenata ponaosob. Ono potražuje i izvesnu ličnu hrabrost ansambla i muzičke kuće koja stavlja takvu kompoziciju na repertoar da, rečju, odbrani razlog postojanja pomenutog komada muzike u ’živoj’ koncertnoj ponudi. O odvažnosti i odgovornosti dirigenta i urednika programa s tim u vezi, da i ne govorimo. Sada su razlozi svakako drugačiji nego u izvorno doba, ali ono što pokušavamo da kažemo jeste kako subverzivnost, pa i šokantnost Šenbergove muzike, nikako ne prestaje da radi svoj posao, evo već decenijama. A to je fantastično. I dan-danas oduševljava.
Sreća je da su se sve te dobre okolnosti i umeća stekli prethodnog vikenda u Sali Beogradske filharmonije, i to kako se samo poželeti može, tokom neverovatne tri večeri uzastopce. Maestro Felc i probrani sastav filharmoničara, stupili su zajedno na scenu izvrsno raspoloženi i britko naoštreni za svirku. Njihovi osmesi su zarazni, a uvodna priča o Šenbergovoj Kamernoj simfoniji br. 1 iz prve ruke tj. iz usta punih odličnog srpskog jezika šefa-dirigenta Gabrijela Felca – bila je zabavna, poučna i sa valjanom dubinom. Publika za ovakav večernji program nije slučajna, dabome. Sve generacije zaljubljenika, poštovalaca i prefinjenih uživalaca u naročitom zvuku, zauzele su svoja savesno razmaknuta mesta i – magija je mogla da počne.
Šenbergova Kamerna simfonija br. 1 (1906 g.) prati kompleksne ritmove i ćudljivu teksturu 20. veka, definisane fluidnošću umetničkih svojstava onog doba, ali i previranjem životnih stilova i političkih mišljenja s početka prošlog stoleća. Njeno apsolutno nepridržavanje do tada očekivanih pravila komponovanja, angažuje uho i savremenog slušaoca kao kakav “tok svesti” odnekud iznutra, ali muzičkim sredstvima: on protiče kroz vas i svuda okolo, noseći čoveka svojim silovitim preskakanjem ka jednoj novoj eri, u kojoj prepoznajemo sebe, nesnađene u emotivno hladnim gradskim staništima što ih je Šenberg još onomad naslutio. To je spev o usamljenosti i iskidanosti egzistencije koju nam donosi užurbanost modernog sveta – sa svojim napretkom i sa svojim užasima – te je i ova muzika tim aktuelnija danas, kad smo izgleda preokupirani sadržajima na našim mobilnim telefonima, umesto da nekom uopšte telefoniramo. Ako ste obožavalac serije “Vavilon Berlin” i njenih sumračnih prikazanja ljudskog duha između dva Svetska rata, onda je ova Šenbergova muzika za vas i te kako poželjan ’prequel’.
Pustolovina sviranja i slušanja Kamerne Simfonije Arnolda Šenberga, dakle, sveobuhvatno je iskustvo. Najpre, ona sama kao veoma zahtevno štivo, kako već rekosmo, obuzima sva čula umetnika i izaziva ih na rešavanje interpretativnih zadataka višeg reda. Ovde vam ništa ne vredi tek puka sviračka sprema. Drugim rečima, ako niste u stanju da budete barem pomalo filozof, član ekspedicije koja se ne ustručava da smelo prodre do samog srca zvuka, ljubitelj metafizičkih muzičkih sportova i transcendentalni ekscentrik, te ako pride niste dovoljno duhoviti, radoznalog uma i onako baš do kraja probuđeni kao humano ljudsko biće – manite se ćorava posla. Ova simfonija u tom slučaju stvarno nije za vas. Sve to isto važi i za slušaoca.
Ali, ako se zovete: Miroslav Pavlović (violina), Jelena Dragnić (violina), Boris Brezovac (viola), Aleksandar Latković (violončelo), Filip Savić (kontrabas), Bojan Pešić (oboa), Nenad Marinković (engleski rog), Marina Nenadović (flauta), Ana Kaličanin (pikolo), Veljko Klenkovski (klarinet), Mihailo Samoran (klarinet), Nikola Ulemek (bas klarinet), Nenad Janković (fagot), Aleksandar Popović (kontrafagot), Nikola Ćirić (horna) i Mirko Marić (horna) – tad nemate ni najmanjeg razloga za brigu.
Još ako vas kroz ovo čudesno delo vodi Gabrijel Felc lično, jasno je da ste definitivno u win-win poziciji: pobeda vam je servirana na tanjiru i – što bi se reklo – jednostavno vam ne gine.
U nastavku programa, ali svakako ne na drugom mestu, pojačani sastav Beogradske filharmonije izveo je i Betovenovu Četvrtu simfoniju (1806 g.) Smešteno između dve Betovenove Simfonije herojskog gesta i ogromne popularnosti – one Treće poznate kao Eroika i nenadmašne Pete sa njenim ’sudbinskim motivom’ – ovo delo Ludviga Vana u takvoj konkurenciji ostalo je nekako zauvek pomračeno senkom slave navedenih ’mejdžora’. Ali, kakva mu je samo nepravda time učinjena! Betovenovo čovekoljublje i životni elan zgrabljeni ovde, zvučno adrenalinsko punjenje i šikljanje gejzira energije onako bez ustezanja preko celog auditorijuma – uvek iznova u vama izazovu autentično ushićenje – bilo da ste izvođač ili slušalac. Imajući na umu još i to da je Simfonija br. 4 ovom prilikom dobila više nego dostojnog tumača u orkestru Beogradske filharmonije, utisak je potpun. Nije zgoreg pomenuti i činjenicu da filharmoničari i inače pokazuju redak apetit, te precizno odmerenu dozu ukusa u svom pristupu delima ovog velikog (ma šta velikog – najvećeg!) klasičnog stvaraoca. Taj zaključak nepobitno je jasan nakon koncerta.
Opišimo efekat slušaočevog doživljaja najbolje ovako: kad osetite da vam stolica i tle izmiču ispod nogu, kao da ste na uzburkanom moru, ili kad vam se namah pričini zemljotres u Sali Filharmonije, pa počnete u strahu da upirete izbezumljeni pogled ka ogromnim lusterima iznad – ne paničite. To je samo znak da je na programu Beogradske filharmonije Betoven i da se provodite više nego odlično. A kada se vaše misli razmile glavom i krenu da se materijalizuju u slike, poeziju, teatar – verovatno slušate neku od onih izuzetnih poslastica na filharmonijskom meniju. Recimo – Šenberga.
Ili, kako to već Gabrijel Felc reče: “Šenberg zajedno sa Betovenovom simfonijom – ovo je stvarno program za Ligu šampiona”.
Više ovakvih koncerata, molim vas. Jer, klasična muzika je zaista cool.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar