Muzička kritika: Jedno sedište na Kolarcu zauvek je ostalo prazno

https://www.youtube.com/watch?v=nXY0s_qHofcJedno sedište na Kolarcu zauvek je ostalo prazno. Ništa posebno, reći ćete vi, ali ipak. Ivan Tasovac dve decenije boravio je u njemu svakog petka, pa i češće, u devetom redu, parter levo. Neki od nas to mogu da posvedoče. Drugima možda nije ni važno. Sedište k’o sedište, šta ima da se mnogo priča o njemu, pomislili biste. Ovog petka, međutim, ono je delovalo kao mesto istinskog nestanka, tačka opipljive odsutnosti, rečju sablasno neispunjeno.Nešto vas je pokraj njega doticalo, zadirkivalo, ta jedna uspomena na izvesno živo postojanje, upečatljiv imidž, neukrotivu frizuru, gipko kretanje kroz masu, dečačko pozdravljanje u prolazu, ushićenje što su gosti svi tu i zadovoljni, što je orkestar na delu radostan, što muzici toliko dobro ide da aplauzi samo pljušte, a balkon grmi u oduševljenju kao kavalkada sa nebesa, što je publika na(r)očita, opuštena kao u tehno klubu, kao na rok koncertu, totalno cool, a zapravo navučena na najfiniju klasiku, što je sve to čudo pravo, i podešeno da pod obavezno proradi do daske, u smislu opšte uživancije i tako dalje. Ivan Tasovac, e on je baš umeo da napravi ceremoniju za pamćenje od svakog filharmonijskog petka. Dođete, otvorite program, muzičari briljantni, reperoari luksuzno osmišljeni, dirigenti i solisti – ma svi od klase, bez greške, u pauzi koncerta modna revija, najlepše cure Beograda, najinteresantnije žene, muškarci doterani bez premca, visoke potpetice, lakovane cipele, frizure tog dana izašle iz salona, magični nju vejv dah u kog se svi kunu, a ovde na izvolte, svuda poznate face, a i one kao bajagi nepoznate – face takođe...

I, evo, petak je veče, Beogradska filharmonija ponovo je na Kolarcu, a maestro Gabrijel Felc naoštren i te kako da sa svojom muzičkom familijom zasvira jedinstvenog Šostakoviča. I Johanes Mozer je tu sa violončelom na gotovs, slušaoci danima u pripravnosti za ovaj spektakl. Ali, kao da nešto nedostaje, osvrćete se, potiljak vam bridi od nekog vrebajućeg osećaja da je taj neko koga iščekujete eto baš tu, samo što nije, tik iza leđa takoreći, pa se zato još ne vidi. Neka neopevana hladnoća, međutim, sve vreme podmuklo puzi Kolarčevim predvorjem, i hladno vam je i zebete do kostiju po inače izvanredno blagom danu, ne možete da dođete sebi – šta li se to sa vama iznenada zbi? Jer, kao da je čarolija u jedan mah nestala, uvenula, i kao da ovo odjednom uopšte više nije onaj uobičajeni Studio 54 za ceo arti, fanki Beograd u smiraj radne nedelje, kad god da je Filharmonija svirala, i nije vam jasno kako se to sada dogodilo, zašto. I onda, tras – u holu Kolarca jedna fotka, okolo cveće, i vi konačno ugledate onog kog ste tražili, vidite kako je njegov lik ovde uramljen u nešto pljosnato, životu strano, kako to obično biva i u najvećoj tuzi i poštovanju, a i vi sami malkice se u taj čas nekako spljoštite, pognete, posrnete, zato što je jedna epoha definitivno prošla, završena, i upravo huji pored vas, a i vi sami na neki način, zajedno sa njom zamičete za ugao nečeg dovršenog, konačnog...

I to sedište. Hoćete da kažete ono već podrazumevajuće ćao, dobro veče, gde si, šta se radi, a nikako da upravite pogled. Nego umesto toga skrušeni uvlačite se u nekakav svoj red, zauzimate svoje mesto skvrčeni, kao pri strašnom obredu, nema ni onog tako slatkog vrvećeg žamora, veselih kikota što odjekuju salom, stotina majušnih pokreta kojima ljudi promiču spretno jedni mimo drugih, sa osmehom od uva do uva. Sada stojimo zaleđeni, maestro Felc ozbiljan je, tronut, orkestar izvodi Šostakovičev Valcer br. 2, ispred scene raširen je transparent na kojem BGF VOLI TASU, a on bi se obradovao, rekao nešto kao eto sjajno ste se setili, sve to dok se suze posetiocima slivaju bez glasa, potpuni muk, a mi zbunjeni, nevešti, kao da smo na Kolarcu prvi put, grlo ščepano nekom strašnom rukom zgranutosti, pokreti mehanički dok plješćemo, pretrnuli od užasa što se prikrada.

Ovo bi zapravo trebalo da bude muzička kritika. Pa, evo. Johanes Mozer doslovno je ove večeri pojeo Šostakovičev Koncert za violončelo i orkestar br. 1 op. 107, njegova interpretacija bila je pravi majstorski duborez u skupnom tonu orkestra. U sred tog solidnog, gustog tonskog tkanja, Mozer gravira dakle esenciju šostakovštine, i to tako sugestivno da pomislite, gle, pa nije ovo valjda stvarno nešto iz 1959, nema šanse, ovo je nastalo ovih dana, zar ne? Mozer je ovom Šostakovičevom delu udahnuo tako savremenost, iskru novog milenijuma. I razgorevao je sa zanosom sve vreme, omađijavši nas toliko, da netremice upijamo ovo tumačenje kao zapovest.Ta meljavina vremena, svemirsko svrdlo, koje se spustilo da obuzme čelistu Mozera, slomilo je svaki eventualni otpor ove genijalne kompozicije. A bio je to težak zadatak, verujte, kao zauzdati čopor divljih konja recimo, prelazeći u galopu sa jednog na drugog. Krici iz spiritualnog relikvijarijuma, duboko potmulo stenjanje majke Zemlje, eksplozije i zvuci još neiskazanih monologa, snaga svevidećeg a nevidljivog. Johanes Mozer uspeo je ama u svemu čega se dotakao ove jedinstvene večeri. Vitlajući svojim violončelom, vođen nenadmašnim proviđenjem, ulazeći u junačko saglasje sa koncertmajstoricom Tijanom Milošević, Johanes Mozer prikazao je moralnu čvrstinu u odolevanju svim lako prohodnim stazama kroz ovo delo. Njegov put bio je, naprotiv, mučenički i herojski. Ali, rezultat! Hej, pa ovaj momak demonstrira silu svoje svestranosti, šta god da uradi. Nismo ni primetili, a delo je zgromljeno, premda ne i pripitomljeno. To mogu samo izuzetni. Osvojiti, a ne narušiti osobenost ni za dlačicu. Bravo!

Šostakovičeva Simfonija br. 10 op. 93 u e-molu, jednako je pak odgovarala ovako turobnom trenutku. Format ovog dela i njegovo postupno građenje do vrhunca, zaista imponuju. Plahovitost i mudro promišljanje sveta, utučenost pred detaljima istorije i istovremeno traganje za medikamentima koji vraćaju u sedlo života, bez obzira na sve, govore o postojanoj volji da se izdrži i neprestano za idealom žudi, a sve to ne na makar kakav način. Što bi se u Filharmoniji reklo: u inat svima i uprkos svemu. E, da, bila su to dobra i duhovita vremena. Nisu pravljeni umetnički kompromisi, išlo se srcem kroz zid i golim grudima na barikade, u ime čiste klasike i prava na nju u sadašnjici. Da li će i dalje tako biti? Mora biti. Aleluja.Bonus video: Koncert Zubina Mehte na Kolarcu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=mehtanakolarcuik-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2143528"]