0
Moje ostvarenje govori o ženi po imenu Partenopa „koja nosi ime svog grada, ali nije ni sirena ni mit, rekao je slavni italijanski reditelj Paolo Sorentino koji se sedmi put takmiči u Kanu, na najvažnijoj evropskoj filmskoj smotri.
„Partenopa“ je film o njegovoj „propuštenoj mladosti“, dodao je, koji dolazi kao prirodan nastavak autobiografskog ostvarenja „Božija ruka”, rekao je u ekskluzivnom intervjuu za „Varajeti“ povodom svog prvog „ženskog epa“, čija je premijera zakazana za večeras u okviru 77. Filmskog festivala u Kanu.
– Kada sam razmišljao o modernom heroju, bilo mi je prirodno da će to biti heroina, a ne muškarac – otkrio je Sorentino na početku razgovora i pojasnio:
– „Partenopa“ je nastala iz niza košmarnih misli i emocija koje su me obuzimale godinama unazad. Kao i svi reditelji, uvek računam koliko filmova imam u sebi. Istina je da počinje „Božjom rukom“, jer je to tema mog odrastanja. A razmišljajući o tome koje mi je još delo ostalo da snimim, počeo sam da biram ona koja su ukazivala na suštinu onoga što me zanima. To je proces. Znači, počeo sam sa „Božjom rukom“ gde me je zanimalo da opišem svoju mladost, a nastavilo se ili se paralelno razvijalo, sa ovom pričom o mojoj propuštenoj mladosti.
Italijanski filmski reditelj, scenarista i književnik Paolo Sorentino je rođen 1970. u Napulju. Proslavio se kao reditelj i scenarista stilizovanih i vizuelno upečatljivih filmova, među kojima se izdvajaju ostvarenja „Božja ruka“,“Il Diva”, “Velika lepota”, serije “Mladi papa” i “Novi papa”… Smatra se jednim od najznačajnijih evropskih reditelja, a njegovi filmovi su nagrađeni uglednim priznanjima, od Oskara, preko nagrade Evropske filmske akademije, do BAFTe i Zlatnog globusa. Mnogi se pitaju da li mu se ove godine smeši Zlatna palma?
Pred premijeru najnovijeg filma, Sorentino je pričao o toj svojoj propuštenoj mladosti:
– Napuštenost, bezbrižnost klinaca u filmu je nešto što mi je izmicalo, o čemu sam samo sanjao. Zato sam želeo da pričam o mladosti iz snova, a ne o mladosti koju sam doživeo, kao što sam umesto toga uradio sa „Božjom rukom“. Ali, istina je da je Napulj neka vrsta magneta, jer imam taj odnos bliskosti i bekstva sa njim. Kao i mnogi drugi Napolitanci, bio sam tamo, otišao sam odatle, a onda sam pokušao da se vratim. Čitajući velike pisce, shvatate da su bliskost i bekstvo dve velike konstante ljubavnog života pojedinca. I stoga o mojoj ljubavnoj vezi sa Napuljem.
0
1
0
Na konstataciju novinara da je Partenopa, zapravo, njegov alter ego i da se prvi put jasno usredsredio na ženu, odgovara da je želeo da snimi ep o modernom heroju.
– A kada sam razmišljao o modernom heroju, bilo mi je prirodno da je ona heroina, iz mnogo razloga. Zato što smatram da je putovanje žena herojski čin, nego što je herojsko putovanje muškarca u prošlosti. Odnosno, veliko putovanje ka slobodi koje su žene danas pokrenule, ali ono dolazi iz davnina. To je epsko putovanje, koje ima mnogo prepreka, predrasuda. I to je veoma hrabro putovanje na koje žene kreću. Zato što se ne radi samo o afirmaciji prava na slobodu. Radi se o identifikovanju posledica insistiranja na slobodi po svaku cenu, a te posledice često mogu biti usamljenost. Slavlje slobode na koje žene pozivaju bude sumnju da muškarci na tu proslavu nisu pozvani jer nisu u stanju da neguju taj osećaj slobode kao žena. I tako, zbog ovog međusobno povezanog niza razloga, činilo mi se da epsko putovanje o kome se danas priča mora nužno biti putovanje žene. Priču o ženi ne pričam ne zato što je poznajem, već upravo iz suprotnog razloga. Kao što je Filip Rot rekao, razlog zašto neko počne da piše o liku je upravo zato što nemate pojma ništa o njemu. Opsesija dolazi iz neznanja, a ne od znanja.
Zanimljivo je da glavnu ulogu Partenopu tumači Selesta Dala Port, novo ime na glumačkom nebu, koja nije Napolitanka.
– Mnogo sam tražio u okruženju Napulja glumicu za tu rolu, ali pošto me je naracija dovela do lika koji je bio deo napuljske više klase koja ima kosmopolitsku vokaciju i koja teži da bude uklonjena iz tog klišea, mislio sam da ona jednostavno mora da bude Italijanka sve dok ima pravi akcenat. Prelomno je bilo to što je Selest, više od ostalih glumica, imala značajan kredibilitet u ulozi i 18-godišnjakinje i 35-godišnjakinje, što je bio traženi uzrast. Dok, iz razloga koje ne mogu da shvatim, jer je uvek teško razumeti unutrašnje delovanje glumaca, druge mi nisu bili sasvim verodostojne dok su odrastale.
Pisca Džona Čivera u filmu igra Geri Oldman, za kojeg Sorentino kaže da je jedan od najvećih pet živih glumaca na svetu koji može da igra bilo koju ulogu.
– Crpeo sam iz Čiverovih dnevnika dosta toga iako iako su njegove replike u filmu uglavnom moje. Kao da sam stavljao svoje reči u njegova usta. Oldman je prilično dobro poznavao Čiverov rad i rekao mi je da će ga igrati: „Postoji veoma dobar intervju Džona Čivera na Jutjubu. Video sam to, razumeo sam i znam kako da mu uradim.” I to je bio kraj priprema tog lika.
Jednu od važnih uloga je poverio i velikoj Stefaniji Sandreli.
– Nisam veliki filmofil, iako sam snimao filmovekoji su povezani sa drugim veoma poznatim kao što je „Doče vita“. Ali nemam tu vrstu mitologije i idolopoklonstva spram bioskopa. Znači, nije postojala ideja da se oda počast slavnim danima italijanske kinematografije putem Stefanije Sandreli. Postojala je ideja da se vratimo na neke važne filmove koje je ona snimila, posebno na „I Knev Her Vell” Antonija Pjetranđelija. Kada je vidimo sada kada je starija, Sandreli još uvek zadržava taj nesagledivi bol koji čovek ima kao adolescent i koji je imala u tom filmu.
U novom ostvarenju Sorentino se ponovo udružio sa Darijom D’Antonijom, direktorkom fotografije, sa kojom je radio na „Božjoj ruci“.
– Ona ima divnu karakteristiku da prepozna osećaj mere koji je bio fundamentalan za ovaj film. Pošto je ona Napolitanka kao i ja, bilo joj je lako da se uklopi u ovaj film koji kopa duboko u pamćenje, i traži lepotu onoga što znamo. Sećanje čini da sve izgleda divno, što možda i nije. Tako da je Darija bila veoma dragocena jer imala je osećaj za meru da ostane u okviru ideje o lepoti grada i ljudi, jer su za mene svi oni šokantna lepota. Nije previdela ono lepo,učinila ga je slikovitim.
„Partenopa“ je italijanska-francuska koprodukcija i još jedno je ostvarenje iza kojeg stoji Iv Sen Loren produkcija. Film je sniman u Napulju i na obližnjem ostrvu Kapri. Na festivalu u Kanu će imati svetsku premijeru u takmičarskoj selekciji gde će se boriti za Zlatnu palmu. A, konkurencija je žestoka.
Bonus video: Filmski festival u Kanu 2024.
