"Upornošću se pobeđuju i mafijaši i korumpirani političari. Ako nešto želiš da uradiš, može se i bez države i Holivuda": Milčo Mančevski o potresnom filmu o tragediji u Kočanima

Autor ostvarenja poput "Pre kiše" ili "Prašine", makedonski reditelj, profesor, scenarista i pisac, publici predstavlja bespoštednu, ali i suzdržanu meditaciju o tuzi, borbi za opstanak i ljudskoj solidarnosti u novom dugometražnom dokumentarcu "Dobri ljudi". Dokumentarni film potresno je svedočenje o požaru u diskoteci "Puls" u Kočanima, u kom su 16. marta prošle godine život izgubile 63 mlade osobe.

Svetska premijera dokumentarnog filma "Dobri ljudi" desiće se na 32. Sarajevo film festivalu 16. avgusta. Ostvarenje Milča Mančevskog je u konkurenciji za nagradu Srce Sarajeva, u okviru selekcije Takmičarskog programa - dokumentarni film.

Iako reditelju priznanja, poput Zlatnog lava, i veliki festivali, od Venecije do Berlinala, nisu strani, Milčo Mančevski u razgovoru za Nova.rs priznaje da je Sarajevo film festival dobar početak za međunarodni život njegovog "malog filma":

- Sarajevo je odličan festival i ovo je dobra prilika da se film predstavi pred publikom koja voli i razume film. Ja bih radije da negde pišem ili čitam u tišini nego da idem na festivale, ali za Sarajevo mi je posebno drago zato što sam bio na prvom izdanju festivala, 1995, dok je grad još bio pod opsadom. Došli smo iz Splita bornim kolima UN. Filmovi se ne prave za festivale, niti za nagrade - sve to može da se unapred predvidi i manipuliše - ali su korisni jer pomažu da se o filmu čuje.

Film donosi, iz vizure svedoka, priču o stravičnom požaru u diskoteci u Kočanima. Sećate li se vaše prve reakcije na vest o požaru i inicijalnog nagona da o ovoj tragediji ispričate filmsku priču?

- To je ogromna brojka. Sve mladi ljudi zatvoreni u paklu, bez mogućnosti da se spasu. Prekršena su mnoga pravila. Rastužio sam se, a onda sam se setio da je kod nas bilo nekoliko tragedija, uključujući i građanski rat u Makedoniji 2001, o kojima je relativno malo suštinskih stvari, relativno malo direktnih iskustava i sećanja zapisano i objavljeno. Malo je sistematizovanih iskaza učesnika i svedoka, malo je toga nefiltrirano zabeleženo. Kad sam čitao izveštaj Karnegijeve komisije iz 1914, najinteresantniji mi je bio apendiks na kraju, gde se direktno prenose iskazi učesnika. I potresno i suštinsko, a otkriva i kontekst i dublja značenja. I 100 godina kasnije, u doba najrazvijenije tehnologije zapisivanja, puno toga ostane nezabeleženo, jer se svi bave filozofiranjem i kreću od onog - "Kao što je poznato". To je bila moja prva misao. Odmah nakon toga sam počeo da razmišljam o samim ljudima - kako su se mučili, šta su sve doživeli i razmišljali. Ovakva tragedija promeni čoveka, navede ga da bude istinitiji pred sobom. Nikada to nećemo moći do kraja da razumemo, ali važno je da oni imaju platformu da to kažu, bez posrednika, filtera, bez manipulacija. Spram dokumentarnog filma imam odnos ljubav-mržnja, zato što u dokumentarnom svetu ponekad ima puno foliranja, glumi se istina kad je u suštini u pitanju stav autora, i filmadžije često, u stvari, manipulišu materijalom; ili se manjak talenta ponekad krije iza veoma važne teme. I pored moje sumnjičavosti spram dokumentarnog izraza, smatrao sam da priču dobrih ljudi moramo da uobličimo u jedan old-skul dokumentarac bez ulepšanih kadrova, kič pejzaža i holivudske muzike.

S obzirom da ste bili na crnoj listi tadašnje Agencije za film Severne Makedonije sopstvenim sredstvima finansirali ste ovaj dokumentarac. I ne samo što ste napravili film, posvetivši ga "deci, i unucima", već ste se odrekli zarade, i celokupan prihod od dokumentarca namenili žrtvama tragedije u Kočanima. Koliko je bilo izazovno snimiti "Dobre ljude" bez ikakve podrške?

- Moćnici i silnici koji koriste tuđe, narodne pare da bi vladali ljudima i menjali im sudbine nemaju prava da se ponašaju kao da su nešto zaslužili ili uradili u životu, posebno ako to rade na kriminalan način - a filmska mafija u Makedoniji koja je harala Agencijom za film zanosila se da ima tu moć. U tome im je pomagala tadašnja vlada, dok se premijer pravio da ne zna šta sve radi generalni sekretar njegove partije. Film je, nažalost, skupa aktivnost. Međutim, može se i bez države ili Holivuda ako nešto zaista želiš da uradiš i kad znaš šta radiš. Možda je i bolje što država nije učestvovala u finansiranju ovog filma - neka deca i unuci i to znaju.

Koliko je bilo zahtevno doći do svih onih koji su bili u diskoteci te martovske noći, i onih koji su priskočili u pomoć?

- Kočani su malo mesto. Svi se međusobno znaju. Ovakva tragedija, ili bilo koji veliki događaj, okupi ljude. Puno nam je pomogla organizacija "Support Kočani". Oni su pomagali ljudima nakon tragedije. Upoznao sam ih kad sam poklonio moju umetničku fotografiju za njihovu aukciju kojom su skupljali pare za nastradale i njihove porodice. Sagovornici u filmu poznaju i poštuju moj rad i videli su da mi je namera da im pružim platformu da ispričaju svoju priču, da prenesu emocije i razmišljanja, da nemam političku ili neku drugu agendu, tako da smo se brzo razumeli. Zahvalan sam im na poverenju i iskreno se nadam da su i oni zadovoljni filmom. To je njihov film.

Čini se da ste s namerom prepustili da, svedeno, bez suvišnih slika, vaši junaci pričaju priču. Insistirate samo da slušamo njihove reči?

- Da, apsolutno. Hteo sam da gledalac bude licem u lice sa preživelima i herojima, da sluša njihove reči bez mog filtera, da su mu reči važne kao što su važne u jednoj knjizi, da se koncentriše na njihova iskustva i razmišljanja. Suština pravljenja filmova jeste posredovanje i "sređivanje" materijala, ali odlučio sam da se naše posredovanje fokusira na to da direktno suočimo gledaoca s učesnicima, žrtvama, roditeljima i herojima ove tragedije. Odbacili smo nalickanu fotografiju i kadrove koji bi "vizuelno ilustrovali" ono što se dešavalo i imali poverenje u naše sagovornike. Tako smo stigli do ovog asketskog filmskog izraza, do minimalizma koji stavlja fokus na reči i izraze lica, pa onda i na istinski doživljena iskustva. Pronašli smo lepotu u istini. Naš je zadatak bio da radimo marljivo i nevidljivo, da individualne priče ispletemo zajedno i od njih stvorimo jednu veliku priču. Naša su sredstva izraza minimalistička - reči, telopi, ritam, krupni planovi, veoma malo muzike… jer je cilj da se vide dobri ljudi, a ne filmadžije.

Vaši junaci se prisećaju da je atmosfera u diskoteci bila sjajna, kako su svi bili srećni, veseli, smejali se… i odjednom su iznad glava videli plamen i čuli su se povici: "Disko gori, izlazite". Da li ste, slušajući ih, razmišljali o tome kako život, za tili čas, može da se preokrene?

- I ne samo to, već kako je sve oko nas i varljivo i kvarljivo. Jedna devojka kaže kako je, dok je čekala u redu, osetila energiju mladića ispred sebe kog nije poznavala, kako je kroz njegovu košulju osetila toplinu. Pola sata kasnije mu je merila puls na parkingu ispred kluba i shvatila da više nema one topline, da se on već hladi.

Neki od vaših junaka sa suzama u očima sećaju se haosa, stampeda, pakla, borbe za život, kako im je jedini cilj bio da dođu do daha i vide nebo. Drugi kako su praktično goreli i samo želeli da se sve što pre završi, da ne bi "dugo patili". Svedoče i oni koji su u tom požaru izgubili decu i bolno je slušati ih… Dok su iz njih izvirala ta, još uvek sveža sećanja, koliko je vama, iza kamere, stajala knedla u grlu?

- Mi smo počeli da snimamo samo mesec dana posle tragedije. Sve je bilo veoma sveže. Tragedija promeni čoveka, i čak - ma kako apsurdno to zvučalo - ima nešto što ga načini plemenitijim, neka jasnoća, direktnost, bistriji pogled na svet i na život. Meni je bila čast da se suočim s tim. Znao sam da će biti teško, i spremio sam se tako što sam prišao nekako prazan, ali spreman da ne skrenem pogled, da iz poštovanja učestvujem u svemu sa dobrim ljudima. Mislim da im to dugujemo.

Iako se u filmu čuju svedočenja tih tihih heroja, koji su učinili sve ne bi spasili što više onih zarobljenih u požaru, nekolicina se seća i kako su, u borbi za dah, život, naišli na zid u vidu policijskih organa koji ništa nisu učinili da im pomognu. Posredno je dokumentarac i kritika sistema koji je dozvolio da se tragedija desi. Mislite li da će oni čuti reči: "Niko nije zaslužio živ da gori, niti da umre na taj način"?

- To je rekla jedna devojka koja je preživela ovaj pakao, ali je izgubila najbolju drugaricu koju je držala za ruku sve dok ih nije savladao stampedo. Govorila je i o policajki koja ih je gledala dok se u gomili muče da se izbave, izađu, ali nije pomogla. Bilo bi preoptimistički da očekujemo da se sistem i ljudi promene zbog jednog filma, ali moram da pokušam, da doprinesem. Мoje je da napravim film, da ponudim platformu, da se potrudim da se istina čuje i da se nadam da će dopreti do njih. Iskreno se nadam da će to imati bar malo pozitivnog uticaja.

Film nije slučajno nazvan "Dobri ljudi", i prikazuje neke od njih, a koliko danas ima dobrih ljudi? Da li ćemo posle ovog filma biti bolji jedni prema drugima?

- Dobri su ljudi istinski heroji društva, a ne vojskovođe. Ako budemo bar za jedno malo zrno bolji jedni prema drugima, i to će biti puno.

Više od četiri godine trajala je vaša bitka u Severnoj Makedoniji s Agencijom za film. Iako se film ne pravi iz inata, koliko vam je, posle svega što ste preživeli, drago da ste uspeli da iznedrite iz sebe, ne jedan, već dva filma?

- Veoma mi je drago i radujem se. Ali radujem se zbog filmova, umetnosti, stvaranja, zbog druženja sa odličnom ekipom, rada s glumcima i dobrim ljudima, zbog toga što će se publika radovati, i što će neko nešto izvući iz ovih filmova. Radujem se što će klinci videti da se upornošću pobeđuju i mafijaši i korumpirani političari. Inat je samo trešnja na šlagu. Retkost je da neko uradi dva filma u isto vreme, takva je priroda pravljenja filmova. Ali je super. Igrani film "Sestra, brat i šahta" je odobren za snimanje još 2022. Filmska mafija me je stavila na crnu listu zato što sam prijavio njihovu korupciju u Agenciji za film i krenula u svakodnevnu kampanju političkog terora - blokirali su moje prethodne filmove, kao i ovaj novi. Nezakonitim odlukama mi je Upravni odbor zabranio da radim, a usledila je danonoćna kampanja blaćenja u plaćenim provladinim medijima koja je trajala godinama. Izmislili su i krivične prijave. Tužio sam ih i dobio sam dve sudske presude. Sud je potvrdio da su se u agenciji nameštali konkursi, da je bilo konflikta interesa, a i da su nezakonito stopirali moje filmove. Potvrdili su to i Državna komisija za sprečavanje korupcije, Državni zavod za reviziju, Transparency International, pa čak i Ministarstvo kulture. Danas protiv filmskih mafijaša postoji pet krivičnih prijava. Podršku sam dobio i od Venecijanskog filmskog festivala, od udruženja italijanskih filmadžija, od Koalicije za zaštitu uzbunjivača u Jugoistočnoj Evropi… Oba filma sada kreću u svet - "Dobri ljudi" u Sarajevo, pa potom na još nekoliko festivala po svetu, a i na našu televiziju. "Sestra, brat i šahta" je crna komedija o avanturama brata i sestre na periferiji života. O bogatim i siromašnim, o potrazi za bliskošću i porodicom. Moto je "Sestra, brat i šahta - jedna srećna porodica". Rekli su mi da je film, koprodukcija sa Srbijom, Bugarskom, Albanijom, Italijom i Velikom Britanijom, na neki način naslednik jugoslovenskog "crnog talasa". Dogovorena je premijera na velikom festivalu A-kategorije, ali ne smemo još da objavimo gde i kada. Oba će filma naći svoj život u isto vreme i to je baš lepo.