0
Meni pandemija nije poremetila nikakve planove. Planove remete poltroni vladajuće stranke na rukovodećim pozicijama u kulturi koji iz straha za sopstveni položaj - a ti su najpodobniji - oduzimaju dogovorene projekte i dodeljuju deci podobnih na ovaj ili onaj način, i ne samo deci. I nisu ta deca kriva, kaže za Nova.rs reditelj Milan Nešković.
Zatekli smo ga u Subotici gde nakon deset godina ponovo režira u tamošnjem Narodnom pozorištu.
– Trenutno su mi svi planovi usmereni na premijeru predstave „Kus petlić“ i preventivni odlazak kod lekara, jer sam shvatio da je u Srbiji najbolje biti bogat i zdrav, budući da kad si siromašan, džaba ti što si bolestan – kaže Nešković.
Rođen je 1985. godine u Valjevu. Diplomirao je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesora Nikole Jevtića i profesorke Alise Stojanović.
Jedan je od najangažovanijih reditelja čije se predstave igraju u mnogim teatrima u zemlji i regionu.
Režirao je, između ostalog, komad „Kralj Betajnove“ Ivana Cankara i to povodom obeležavanja 70. rođendana Jugoslovenskog dramskog pozorišta, „Nečistu krv“ Maje Todorović po motivima romana Bore Stankovića (Narodno pozorište), „Ožalošćenu porodicu“ B. Nušića (Volkov teatar, Rusija), “Mrešćenje šarana“ Aleksandra Popovića (Atelje 212), „Prometejev put“ Dejana Dukovskog (Dorćol platz), ”Devetstopetnaestu” Branislava Nušića (Kruševačko pozorište), „Šine“ Milene Marković (Gledališče Tartini, Piran, Slovenija)…
Dobitnik je, između ostalog, bijenalne nagrade ”Ljubomir Muci Draškić” za najboljeg reditelja na Beogradskim scenama u 2014. i 2015. Glumci i saradnici koji su radili u njegovim na predstavama osvojili su više od 50 najprestižnijih priznanja u zemlji i inostranstvu.
U zvanje docenta izabran 2016. na Akademiji umetnosti u Beogradu gde predaje glumu i režiju.
Predstava „Kus petlić“ po delu jednog od najznačajnijih srpskih dramskih pisaca Aleksandra Popovića, svoje praizvođenje je imala u režiji Branka Pleše 1990. godine u Zvezdara teatru i igrala se narednih šest godina.
Zašto ste se odlučili da ponovo režirate po tekstu Aleksandra Popovića?
– Uvek ponavljam da smo Aca i ja rođeni na 30 kilometara i 50 godina udaljenosti, a to je za pitanje mentaliteta treptaj oka. Zato se odlično razumemo, tj. ja ga odlično razumem, ali ipak osećam neku pozorišnu uzajamnost emocija na probama, i uvek mu se rado vraćam. Kada bi bilo prilika i mogućnosti, verovatno bi ga radio i češće. Eto, za ovih deset godina koliko se bavim ovim poslom, ovo mi je četvrti put da radim Aleksandra Popovića, i tek sam počeo.
Koji je razlog bio da to bude „Kus petlić“?
– Pre svega zato što je Aca ubedljivo najbolji pisac dijaloga sa kojim sam se ikada susreo na srpskom jeziku i što je ovo neki moj logični završetak trilogije o posledicama (Drugog svetskog) rata na društvo, koju sam počeo “Belom kafom”, nastavio „Mrešćenjem šarana“ i zatvaram taj ciklus komadom „Kus Petlić“.
Koliko je ovaj tekst i danas aktuelan?
– Reći ću vam samo ovo kao primer. Dobio sam pre neki dan poziv od direktorke drame Narodnog pozorišta Moline Udovički da mi saopšti kako su se na izvođenju „Bele kafe“ u januaru u sred pandemije pojavili tapkaroši posle mnogo vremena. Potreba za tapkarošima ne proizilazi im činjenice da sam ja režirao predstavu, nikako(!), nego iz svesti da je to pisao Aleksandar Popović.
Imate li poseban rediteljski pristup kada je reč o ovoj predstavi?
– Trudim se da svaku predstavu radim da ne liči na prethodnu. Nekad iz te prevelike želje da se uhvatim u koštac sa drugačijim i nepoznatim sam sebi napravim mnogo problema u procesu koji dovedu i do brojnih grešaka. Svest o greškama me tera da se takmičim sa samim sobom kao i činjenica da se i dalje tešim kako sam mlad reditelj. Da naglasim: mlad reditelj, kao čovek vidim svoju starost u ogledalu i ne vredi mi nikakvo i ničije tešenje.
U subotičkom Narodnom pozorištu ste režirali Šekspirovu „Komediju zabune“. Kakva sećanja nosite?
– Ovde sam radio svoju prvu večernju predstavu. To je stvar koja se ne zaboravlja, kao uostalom ni jedan prvi put kada smo radili nešto što volimo.
Koliko je zahtevno spremati predstavu u uslovima koje diktiraju epidemiološke mere?
– Budući da smo „za stolom“ na čitaćim probama, sa distancom i maskama za sada nema problema, sem jednog koji nisam anticipirao, a to je činjenica da sam kao reditelj limitiran jer ne vidim mimiku glumaca te se isključivo oslanjam na intuiciju prilikom slušanja govorne radnje i gledanja očiju glumca, a iskustvo nakupljeno tokom godina mi nadam se daje dobru sliku šta se dešava ispod maske. Pitajte me ponovo kada krenu mizanscenske probe.
Ko su vam najbliži saradnici?
– Deo je standardna ekipa sa kojom radim već dugi niz godina – Maja Todorović kao dramaturg, Biljana Grgur kao kostimograf i ovaj put, ponovo posle deset godina, scenografkinja NP Subotica, predivna Marija Kalabić kao i neverovatan mladi ansambl ovog pozorišta na čelu sa Minjom Peković, jednom od dve najbolje glumice severno od Beograda. Druga je u Somborskom pozorištu.
Šta biste izdvojili kao dosadašnju krunu karijere?
– „Bela kafa“ u Narodnom pozorištu definitivno jer se tu dogodilo nešto nesvakidašnje, neobično magično a i dalje traje. Pokojni Peca Ejdus nam je na generalnoj probi rekao “Čuvajte ovo, ovo se događa jednom u deceniji i to ako si srećan!”. Ta predstava je objedinila sve aspekte pozorišta. Kvalitetna je u svakom umetničkom aspektu i nema prazno mesto u publici već pet godina. Druga je „Kralj Betajnove“ u JDP-u kao možda politički najosvešćenija predstava na repertoarima, koja ne svaljuje krivicu i nije pamfletskog karaktera, pa nažalost niko ne izvikuje u njoj „Vučiću pederu!“, te nema potrebnu jednodimenzionalnost pogodnu drugosrbijanskoj pozorišnoj kritici, a drugu kritiku nemamo. Uprkos svemu tome Nenad Jezdić je osvojio svaku nagradu koju je bilo moguće osvojiti pa čak i uprkos činjenici da su kritičari i selektori festivala.
Koji novi projekat priželjkujete? Šta bi vam bio izazov?
– Anton Pavlovič Čehov i Bertolt Breht. Nismo se još družili a osećam da sam spreman.
Kako ocenjujete sadašnje stanje u našoj kulturi?
– Kao pesmu „Berićet“ pokojnog glumca Baje Bačića. Pročitajte je, a onda se setite da je umro u samačkom hotelu na prvi dan bombardovanja 1999. godine. E baš tako.
Skoro će godinu dana nam koronavirus diktira ritam života. Kako se prilagođavate tome?
– Meni pandemija nije poremetila nikakve planove. Planove remete poltroni vladajuće stranke na rukovodećim pozicijama u kulturi koji iz straha za sopstveni položaj – a ti su najpodobniji – oduzimaju dogovorene projekte i dodeljuju deci podobnih na ovaj ili onaj način, i ne samo deci. I nisu ta deca kriva. Svaka majka pati kad joj je dete netalentovano te nađe sebi izgovor. E sada možete meni oduzeti režiju, ali ne možete talenat, kao što nekome režiju možete pod okriljem noći upravnim odborom dodeliti, ali ne možete talenat. Namerno ne pričam o imenima. Repertoari govore više i dalje nego što bih ja ikada mogao da dobacim.
Šta vas najviše brine u vremenu u kojem živimo?
– Potpuno odsustvo empatije. I činjenica da nije nestala pa će se vratiti.
Na šta nikada nećete moći da se naviknete?
– Na ljudsku glupost koja je neizlečiva a koju stalno potcenjujem.
Bavite se i profesurom. Šta vam je važno da naučite svoje studente?
– Pre svega, neizmerno sam srećan što posao delim sa Nikolom Rakočevićem, jednim genijalnim glumcem, i još boljom osobom, koja mi pomaže da budem bolji pedagog čemu jedino i stremim oslanjajući se na tri principa koja ponavljam studentima: Maraton – ovo nije sprint, ako im zdravlje dozvoli, baviće se ovim poslom još 70 godina. Ljudskost – čovek je od čoveka kao što je kost od kosti. Posvećenost – svaki rad, trud i odricanje mora biti nagrađen… na ovaj ili onaj način.
Kada se očekuje premijera predstave „Kus petlić“?
– Ako dozvoli pandemija, nadamo se 12. marta, što će biti gotovo godišnjica od planirane prve probe koju je ovaj odvratni virus pomerio sa 16. marta prošle godine. Nekako je takav i osećaj, da se prethodnih 12 meseci nije ni dogodilo budući da vreme jako brzo prolazi kada nemate mogućnosti sadržaja van društvenih mreža i platformi. Kovide, crk’o da Bog da!
