Bio sam u Africi u vreme kad se oslobađala od kolonijalizma, u Italiji u vreme terorizma, u Njujorku sam bio dopisnik iz Ujedinjenih nacija kada se naslućivao raspad Jugoslavije, a u Briselu kad je raspad zemlje počeo, kaže za Nova.rs Dušan Miklja.
Nova knjiga nagrađivanog novinara i publiciste Dušana Miklje „Gradovi kao sudbina“ nedavno je objavljena u izdanju „Vulkan izdavaštva“. Miklja je u knjizi opisao decenije koje je proveo kao novinar i diplomata u različitim gradovima širom sveta, od Rima, preko Brisela, do Mogadiša ili Adis Abebe.
Na više od dvesta stranica knjige ne samo da pruža mapu stvarnih geografskih odrednica, već svaku od njih tako opisuje da je čitalac utiska da i sam korača svim tim mestima, ili da je svedok važnih istorijskih događaja, ali pride ima uvid i u unutarnji, tako buran život Dušana Miklje.
Gradovi su se, kako priča Dušan Miklja za Nova.rs, nametnuli za naslov knjige jer izražavaju suštinu teme iskazanu i u podnaslovu dela – da živimo u gradovima, ali i da gradovi žive u nama:
– Imao sam sreću i privilegiju da mnogo putujem. Samim činom putovanja sam mnogo doživljavao, sretao izuzetne ljude, bio na neobičnim mestima. Putovao sam u vremenima i mestima koji bi neko ko se ne bavi rečima izbegavao. Pre svega, zato što bi sebe izlagao opasnostima i neželjenim posledicama. Bio sam u Africi u vreme kad se oslobađala od kolonijalizma, u Italiji u vreme terorizma, a čak sam i imao iznajmljen stan u ulici u kojoj je bio zatočen Aldo Moro. U Njujorku sam bio dopisnik iz Ujedinjenih nacija kada se naslućivao raspad Jugoslavije, u Briselu kad je raspad zemlje počeo. Iako mi je to donosilo i mnogo neprilika, opet je bilo blagosloveno kao građa, zbir sećanja… Moje knjige, pa tako i ova, kao da su se pisale same – priznaje Miklja za naš sajt.
Knjigu otvara stihovima kako „gleda dečaka koji je nekada bio, sa setom se sećajući sebe“, koje je od jednog kompozitora tanga preuzeo, kako precizira naš sagovornik, Ernesto Sabato, jer se i sam tako osećao:
– Rođen u Beogradu, moje detinjstvo obeležilo je siromaštvo. Bilo je i mučno zbog neželjenih društvenih prilika. Moj otac je bio u zarobljeništvu, i na Golom otoku, a majka se borila, vezeći i šijući, da preživimo – priča nam.
I pred čitaocima knjige „Gradovi kao sudbina“ je onda „skok“ u devedesete godine kada je Miklja, tada već doajen novinarstva, bio u diplomatskoj službi u Rimu. I dok je bio u snagama Ujedinjenih nacija koji su čuvale mir na Sinaju, izveštavao o ratovima u Africi, bio meta razbojničkog napada u Njujorku, na Kosovu svedočio dolasku Gurki, prethodnice NATO snaga, ništa se, kako piše, ne može porediti s trenutkom kada je sa suprugom ležao potrbuške u diplomatskom apartmanu u Rimu kao žrtva navodnog prepada usred noći…
– To je samo po formi bio čin razbojništva. Ali, verujem da je to bio čin političke odmazde. Pre toga su me povukli iz Rima jer nisam krio svoje mišljenje o tadašnjoj vladajućoj garnituri. Ljudi, koje su poslali na moje mesto, umesto da rade, uhodili su me. I takav jedan prepad, da je samo čin razbojnišva, iziskuje ozbiljnu istragu i povod je ozbiljne diplomatske note. Jer, u pitanju je apartman u vlasništvu naše države. A posle svega, samo su nam rekli: „Baš nam je žao što se to dogodilo“. Ni Ministarstvo u Beogradu, ni ambasada u Rimu nije pokazala interesovanje za događaj koji je zbog ustaljenih diplomatskih normi vrlo krupan incident. To je bio povod za sumnju, a jedan od dokaza je i da vrata apartmana nisu bila provaljena, već otključana… Znate, jedno je kad slušate o nekoj jezi, a drugo je kad ne znate da li će u sledećem trenutku da se začuje pucanj. To čoveka sledi i treba vremena da se oporavite – iskren je Miklja.
Naš sagovornik je prvi put boravio u Italiji sedamdesetih godina, kada je čitavu zemlju doživeo kao stih zapisan u Bogorodici Ljeviškoj – U zenici oka mog nastanila se sva tvoja lepota. I u svakom ružnom trenutku svojeg života, bio to upad u stan u Rimu, buktanje rata na ovom tlu dok je na dopisničkom zadatku u Briselu, siromaštvo i leševi u Africi, trudio se da negde pronađe lepotu – u crkvama, freskama, slikarstvu, horovima, muzici…
– Zaboravljamo svi, pa i ja, imena, likove ljudi koji su bili značajni u politici, ali nikada ne mogu da zaboravim neku značajnu sliku. Kod mnogih, pa i Crnjanskog se Italija opisuje kao muzej pod otvorenim nebom. Može vam se desiti da u nekom seocetu tamo naiđete na sliku Karavađa. Italija je cela takva, ne možete da je ne volite. Protivotrov tom nemilom događaju devedesetih našao sam sećajući se svega onog lepog u Italiji.
Kao neko ko je obišao, kako radno, tako i privatno, gotovo svaki kutak planete iznosi stav da su Mediteran i Bliski istok prošarani tragovima čoveka za razliku od novootkrivenih kontinenata.
– Kada sam bio dopisnik iz Njujorka, išao sam često na izlete. Čuo sam tamo za neko mesto, luku Mistik port i vozio sam 400 kilometara da bih video samo dva stara jedrenjaka koje možete da vidite u svakoj luci u Mediteranu. Amerika je bez velike istorije, i to ne može da se nadoknadi. Njujork je, ako govorimo o težnji ka materijalnom blagostanju, prilično plebejski grad, čak sirov, primitivan, ali ima najbolje muzeje, muzičke dvorane na svetu – Metropoliten, Muzej moderne umetnosti, Gugenhajm, Karnegi hol. Sećam se jedne Pikasove slike iz MOME, prikaza siromašne žene koja pegla. Iako ga svi ga znamo po slikama njegovih muza, meni je, međutim, baš ta slika ostala urezana u sećanje.
Na svim tim putešestvijima sretao je, kako kaže, izuzetne ljude, od glumačkih zvezda, poput Monike Viti, preko egipatskih nobelovaca, do političara ili vođe „Crnih pantera“.
– Nezaboravan mi je bio susret u Africi sa Stoklijem Karmajklom, koji je bio vođa „Crnih pantera“. Izuzetno inteligentan čovek, partner čuvene pevačice Mirijam Makebe. Niko mi bolje od njega nije objasnio Ameriku. Ili s Monikom Viti, koja je kao zvezda navikla na tabloidne novinare. U to vreme se rastajala s Mikelanđelom Antonionijem. A bila je skromna i beskrajno omiljena kod običnog naroda. Bila je iznenađena kad se ispostavilo da nisam od onih novinara koji kopaju „po prljavštini“ i bio je to tako prijatan susret – seća se Miklja, kao i svih onih državnika koje je upoznao, a vlast ih, začudo, nije promenila.
– To su Sandro Pertini, Agostino Neto i Simon Vizental. Pertini je bio narodski čovek. Nepodmitljiv, stalno je bežao iz predsedničke palate u stančić kod Fontane di Trevi. I dok je ovde teško doći i do predsednika opštine, ja sam okrenuo ured za štampu, i samo čujem – „Sandro ovde“. Nisam mogao da shvatim da mi se javlja predsednik lično i zakazuje mi intervju. I neprestano se tokom razgovora nekome pravdao: krojaču što nije došao na probu odela, komšinici što nije došao na kafu. Pa Pertini se, u doba terorizma, nudio da njega uzmu za taoca… Iako sam Neta, predsednika Angole kad je stekla nezavisnost, sretao i ranije, kad su se dešavali ključni pregovori o miru, otkrio je samo meni o čemu su pregovarali. I taj intervju su preneli svi svetski listovi. Londonski „Tajms“ pod naslovom – „Neto: Rat sa Zairom“. Sretnemo se posle i on mi kaže da mu zameraju zbog toga. I kažem mu – Ali, vi ste to ipak rekli. Ćuti i kaže – Da, rekao sam.
U knjizi konstatuje kako je za novinara jedino važno kako piše, dok je u diplomatiji bitno samo udvorište, i pita se kako je moguće da su mnogi ljudi od pera pristali da budu sputani diplomatijom. Pitamo ga zato zašto je pero zamenio, bar na kratko, diplomatskom stolicom?
– Donekle iz lakomislenosti, ali u velikoj meri iz naivnog verovanja da mogu nešto da uradim. Kad sam u Briselu bio dopisnik, upoznao sam sve zvaničnike NATO-a i pa je tadašnja vlast poverovala da mogu nešto da uradim. I ponudili su mu London, Njujork ili Rim. Izabrao sam Rim. Ali, bio sam loš diplomata. Miodrag Lekić je tada bio ambasador. I nismo prihvatali nijedan nalog za koji smo smatrali da je bio besmislen, štetan, što je nečuveno u diplomatiji, jer tu moraš biti samo ponizan i pokoran. Zahvaljujući meni došli smo u Južni štab NATO-a u Napulju, i u Partnerstvo za mir. Paradoks je da sam ja vodio vojnog atašea a ne on mene. Otvorio sam im put do pape lično, zahvaljujući ranijem poznanstvu sa španskim novinarom, predstavnikom za štampu Vatikana. Otvorio sam put u Vatikan i NATO. Imao sam dva poduhvata o kojima su ostali mogli samo da sanjaju. A sve vreme sam se držao jednostavne mantre, govorio rečenicu – Nismo anđeli, ali nismo ni đavoli i bio bih veoma zahvalan kada biste imali ista merila za sve. Ali, počinio sam još jedno diplomatsko svetogrđe. Usudio sam se da se lično obratim Lambertu Diniju, tadašnjem ministru inostranih poslova, s kojim nisam bio u istom diplomatskom rangu i izgovorio istu tu mantru. Sa pažnjom me je saslušao i počeo da se obraća isključivo meni…
U jednom trenu u knjizi navodi kako se, u tim turobnim devedesetim, u Briselu ili Rimu osećao kao „balkanski jeti“, izopšteno. I koliko god da je ovde bila strašna situacija, nije želeo tamo da ostane. I iz bogatstva, izobilja, iz tih svetlih gradova vraća se u Beograd gde nema ulja, mleka…
– Tamo trgovi blješte, a ovde ničega. Na berlinskoj carini nisu mogli da veruju kad su videli da nosim mleko u prahu – priseća se, a upitan na kraju da li bi, da parafraziramo Borhesa kojeg citira na više mesta u knjizi, ponovo isto sve uradio kad bi opet pred sobom imao život, Dušan Miklja odgovara:
– Apsolutno bih sve isto uradio, samo bih se potrudio da još više uskladištim sećanja na ono što je važno, a ne na beznačajnosti. Bio bih više svestan jedinstvene prilike. A sve bih drugo ponovio, bez obzira na neprilike, ugroženosti, opasnosti!
Bonus video: Dušan Miklja
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar