0
Kod nas se godinama unazad politika devalvira, zato što su nam politike loše, ali se protiv loših politika ne možete boriti ni na koji način osim politikom, izjavio je u intervjuu FoNetu profesor Fakulteta dramskih umetnosti i umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica i ukazao na autoritarnu atmosferu u društvu.
On je, u serijalu Kvaka 23, predočio da se „institucije se teško grade, još teže održavaju, a najteže dižu iz mrtvih“, dok je kao problem označio to „što dozvoljavamo da neki nekomptetentni kadrovi preuzimaju vodeće uloge“.
Nije nevažno ko će doći na mesta smenjenih direktorki pozorišta i muzeja u Šapcu, Minje Bogavac i Nele Tonković, rekao je Medenica novinarki Danici Vučenić.
U slučaju pozorišta u Šapcu, kako je istakao, „nije bilo pogrešnih programskih poteza ili neuspeha, niti je pozicija rukovođenja ustanovom kulture zloupotrebljena“.
Prema njegovim rečima, „program pozorišta bio je društveno osvešćen i takav treba da bude, što znači da je smena politička i da je do nje došlo zbog ličnih, građanskih stavova koje je Bogavac iznosila“.
Medenica pouzdano može da tvrdi da u pozorišnoj javnosti „ne postoji nezadovoljstvo njenim radom“, a poseban je problem što za taj potez, koji se dešava na polovini mandata „nije ponuđeno nikakvo obrazloženje“.
Analizirajući širi kontekst, on je upozorio da „autoritarna klima u društvu“, kao i primeri smenjivanja iz političkih razloga, profesionalce imenovane na čelne pozicije u sferi umetnosti „iz straha od posledica“, uvodi u autocenzuru.
Bez obzira na sve, on je „odlučio da govori slobodno“, iako je i sam imenovan na čelnu poziciju Bitefa, i primetio da i mimo kulture, na primer u medijima, postoji fenomen autocenzure, nastao pod pritiscima, zbog autoritarnog načina mišljenja i funkcionisanja.
Cenzura i autocenzura mogu se tumačiti kroz izreku „nije šija, nego vrat“, ilustrovao je Medenica i napomenuo da je poseban problem nepoštovanje zakona i prava, što se vidi i na slučaju smena u Šapcu.
Uz pitanje šta činiti u slučaju protivzakonitog delovanja, on je ocenio da je već opšte mesto da insititucije ovde ne rade svoj posao i da su podređene politici.
Pored javnih reakcija i protesta, Medenica je mišljenja da se „protiv kršenja institucionalnih procedura mora boriti i kroz insititucije“.
Kod nas se godinama unazad politika kao oblik delovanja devalvira, zato što su nam politike loše, ali se protiv loših politika, kako je objaasnio, ne možete boriti ni na koji način osim politikom, „dakle i protiv institucionalnih prekršaja vi se morate pre svega boriti kroz institucije“.
Saglasan je da se procesi razvlače i postaju besmisleni, jer čak i u slučaju pozitivnih ishoda, oštećeni mogu eventualno da računaju na odštetu, ali ne i na povratak na mesto sa kojeg su smenjeni, ali pita i kome se obratiti, ako ne sudu, u slučaju ugrožavanja prava umetnicima, novinarima ili profesorima univerziteta.
Prema njegovom uverenju, „ključni je problem što su naše institucije nefunkcionalne, što ima korupcije, nepotizma, nezakonitog delovanja u školstvu, zdravstvu, medijima i pravosuđu“.
„Ali, ako se ne borimo za te insititucije, onda će svi koji se pobune moći samo da čekaju da završe kod Atlagića u skupštinskom prenosu“, napomenuo je Medenica.
On je šokiran načinom na koji radi parlament, mada „nije imao velika očekivanja od Ivice Dačića, kao predsednika skupštine koja je na ivici legitimiteta“.
Upravo je, međutim, zbog te činjenice, očekivao veći pragmatizam, veću mimikriju, manje javnosti i glasanje po automatizmu, ali je ovo što se dešava sa harangama na ljude potpuno nepojamno i svodi skupštinu na tabloid.
Takvo ponašanje vladajuće stranke Medenica tumači kao „nedostatak samopuzdanja“, imajući u vidu potrebu da se obračunavaju sa ljudima koji nisu pristuni, a kreiraju utisak kao da jesu.
To se, kako je ocenio, naročito vidi u slučaju jednog od opozicionih lidera, Dragana Đilasa, prema kojem je odnos potpuno neprihvatljiv, uključujući pri tome i manipulaciju televizijom kao medijem.
Takođe su neprihvatljivi i napadi na razne profesije, među kojima i na Fiskalni savet, „koji nije neka grupa građana, već zakonom ustanovljeno telo“, rekao je Medenica.
Kako je podsetio, napadani su i lekari, glumci, ekonomisti, ekolozi, novinari, dekan Šumarskog fakulteta i razni drugi profesonalci, što predstavlja „negaciju stručnosti, posebno opasnu u pandemiji“.
U kontekstu „zdravstvene krize“, primetan je sukob između stručnog i političkog dela Kriznog štaba, koji je, prema mišljenju Medenice, u junu izgubio poverenje građana.
Lekari u Kriznom štabu mogu biti zamenjeni, ako su kompromitovani, ali smatra da je potpuno neprihvatljivo da „poslanici diskredutuju i napadaju lekare u Kriznom štabu“.
Upitan protiv koga se poslanici vladajućih partija bore napadima na profesionalce, naročito napadom na glumicu Seku Sablić, Medenica je odgovorio da je posebno taj napad „neshvatljiv, politički autogol štetan i za skupštinsku većinu koja ga je pokrenula“.
On „ne veruje u sabornost društva“, kao što ne veruje ni u nužnost „svrstavanja u dva tabora“, koji ne mogu da komuniciraju, ali ne veruje ni u „izmirenje društva jednog dana“.
Veruje u „ono najteže“, a to su „institucionalne pretpostavke za funkcionisanje demokratskog društva“.
„Ponekad se čini da je to nemoguće, ali to je jedini izlaz“, mišljenja je Medenica, koji smatra da se „legalnim, političkim, građanskim oblicima pritiska treba boriti da ono što je pravno i politički moralno postane moguće“.
