Matija Dedić za Nova.rs: Negde je moralo pući

Kultura 27. jul. 202117:09 > 17:50
Podeli:
Matija Dedić Foto: klikamstudio

Mi smo generacijski ulovili, ipak, makar deo lepših vremena dok plejada mladih izvanrednih muzičara zna samo za loše, kaže za Nova.rs pijanista i kompozitor iz Zagreba pred večerašnji nastup u Beogradu

Do pandemije redovan gost Beograda, potomak možda i najznačajnijeg hrvatskog muzičko-životnog para Arsena Dedića i Gabi Novak, večeras (20) će se ponovo pokloniti beogradskoj publici u neobičnom ambijentu „Jevremovca“ sa programom nazvanim „Tajna vještina“.

Nastup u Botaničkoj bašti u okviru četvorodnevnog serijala „Garden Sessions“ biće prvi Matije Dedića nakon koncerata na Pančevačkom i Beogradskom džez festivalu krajem prošle godine, zbog čega nagrađivani muzičar konstatuje da se konačno „otvaraju vrata“.

– Nakon vrlo teškog perioda od četiri meseca bez koncerata u 2020. godini neka vrata su se ipak otvorila. Morao sam kompletnu aktivnost preusmeriti na pretežno solističke nastupe pa sam u celoj ovoj situaciji bio i relativno dosta aktivan.

Usred pandemije govorili ste da je čitava situacija „veliki test za sve“. Sada, kada je malo mirnije, kako smo „prošli na testu“?

– Ovo je definitivno restart za sve nas. Psihološki smo se morali privići na vrlo delikatnu promenu u našim životima. Da, možda nismo dovoljno cenili lepša vremena, ali kompletna neuroza oko nas nije nam to niti dopustila. Negde je moralo puknuti!

Koliko je samo mesto koncerta – prirodno okruženje „Jevremovca“ – dodatno nadahnuće?

– Iako sam, pogotovo za ovakve nastupe kamernijeg tipa, više sklon zatvorenim prostorima, i ovakve drugačije okolnosti vrlo često imaju svoju draž. Jako, jako se radujem ovom nastupu.

Na koncertu predstavljate svoje viđenje Džibonijevih kompozicija. Posle „Tempere“, prošle godine ste objavili album „Tajna vještina“ na kome se našlo devet instrumentalnih obrada Džibonija. U čemu je tajna Zlatana Stipišića?

– Njegova tajna je prvenstveno jednostavnost, pozitiva i velika emocija koju poseduje. Sviranje njegovog baladnog opusa otvara mi puno prostora i pruža slobodu. Radimo zajedno više od 15 godina i njegovim rukopisom dobro vladam. Razumemo se i međusobno cenimo. Kao što i ja posedujem dosta segmenata svog oca tako i njegova harmonijska progresija, van konteksta komercijalnog, u sebi sadrži dosta elemenata rane i crkvene harmonije, te arhaičnosti kojoj je njegov otac (Ljubo, prim aut.) posvetio svoj život. U tome sam pronašao inspiraciju.

Album „Influences“, na kojem je gostovao Manu Kače, izašao je pre dve godine za američkog izdavača. Posle toliko iskustava u različitim žanrovima i saradnje sa brojnim muzičarima iz regiona i inostranstva ko danas najviše utiče na Matiju Dedića?

– Osim inostranih muzičara, imao sam divne saradnje i sa domaćima, kao što su Vlatko Stefanovski, Vasil Hadžimanov, Bojan Zulfikarpašić, Miroslav Tadić, Merima Ključo, braća Teofilovići… Za mene je večita i nenadmašna veličina Kita Džereta, te od mladih Breda Meldaua. S obzirom da dolazim iz klasike, dan -danas moja inspiracija dolazi iz muzike Johana Sebastijana Baha, Bartoka, Stravinskog, Šopena, te savremene klasike 20. veka, a proučavao sam i mikrotonalnu muziku.

Kao neko ko je nastupao diljem sveta svedočili ste kako je u inostranstvu kultura slušanja džez muzike neuporediva u odnosu na region. Zašto ovo tlo već decenijama podilazi „niskim strastima“?

– Ne bih baš rekao da to traje decenijama. Otprilike do pre desetak godina bilo je drugačije. Pamtimo i bolja vremena, ali prvenstveno su mediji ti koji danas, nažalost, prezentiraju samo ono što ljudi vole. Kultura ne zanima narod pa smo takve rezultate i dobili. Prazni su i muzeji, džez klubovi, obrazovanje u školama je vrlo tanko. Akademija nema kao zvanični predmet džez… Mi smo generacijski ulovili, ipak, makar deo lepših vremena dok plejada mladih izvanrednih muzičara zna samo za loše.

Posle više od tri decenije karijere na koji trenutak ste najponosniji?

– Pa nekako i dalje ulazak u polufinale Solo piano takmičenja koje se održava u sklopu „Montreux jazz“ festivala, gde me je od 400 muzičara Kvinsi Džons uvrstio među 11, uspomena je velika zauvek. Ponosan sam i danas kada u ogromnoj globalnoj konkurenciji dobijem poziv za festivale, recimo u Buenos Ajresu, San Sebastijanu, Rabatu…

Narednog meseca navršiće se šest godina od kako je preminuo Arsen Dedić. Kako danas gledate na očev opus?

– Kao i mnogi, tek nakon njegovog odlaska postao sam svestan koliko je toga u stvari napravio. Veliki je to opus i razni ljudi iz regije pošalju mi često neki link nakon kojeg ostajem zatečen.

Davno ste govorili da ste od oca nasledili „kratak fitilj“. Koliko vas je to koštalo?

– Naravno da situacije ishitrenosti u životu imaju i svoje posledice…

Okruženi ste ženama – majkom, suprugom, ćerkom. Kako se osećate u „matrijarhatu“?

– Ah, žene… Nije lako (smeh). Dijapazon od 19 do 85!

 

Komentari

Vaš komentar