Koreograf iz Španije otvara Festival igre: Ovde je opušteno

Kultura 11. sep. 202012:37 > 18:15
Podeli:
Marcos Morau
Markos Moro, Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

U Srbiji osećam da je situacija opuštenija. Ne znam da li je bolje ili gore nego ranije, ali u Španiji je psihoza kod ljudi vrlo izražena, u Italiji je čak i gore. Ako ste u metrou i skinete masku, svi će krenuti da viču na vas da je vratite. Ljudi pokazuju svoje najbolje i najgore, kaže za Nova.rs španski koreograf Markos Moro čija predstava večeras otvara 17. Beogradski festival igre.

Koreograf i umetnički direktor trupe “La Veronal” iz Barselone Markos Moro gostovao je na Beogradskom festivalu igre pre četiri godine, sa predstavom „Sijena“ u Pozorištu na Terazijama. Sada se vraća sa koreografijom “Pasionarija” koja će biti izvedena u “Madlenianumu”.

Moro je učio koreografiju na Pozorišnom institutu Barselone, Konzervatorijumu za igru u Valensiji i centru “Movement Research“ u Njujorku, a trupu „La Veronal“ je osnovao 2005.

Priznaje da mu činjenica da nije igrač, pruža osećaj veće slobode na sceni. Studirao je film i fotografiju, voli sliku, pokret, scenografiju, jako mu je važna muzika, detalji i svoje predstave opisuje kao mešavinu pozorišta, filma i igre, različih stilova koji se sjedinjuju u jedan, fluidnost iza koje je čvrsta tehnika.

– Naša predstava je izuzetno zanimljiva, komad sam stvorio pre tri godine i želeo sam tada da govorim o budućnosti, o neverovatnom tehničkom napretku, brzini kojoj stremimo, koja uništava emotivne veze, utiče na potpuni nedostatak empatije među ljudima. Samo tri godine kasnije to je realnost koju mi živimo i publika će večeras u „Madlenianumu“ pronaći mnoge sličnosti sa svojim životom danas – ističe Markos Moro.

Marcos Morau
Markos Moro Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

Moro za Nova.rs govori o “Pasionariji”, situaciji u kojoj su se igrači našli izbijanjem pandemije, važnosti umetnosti, društvu, novim projektima.

Kako je izgledala avantura dolaska do Beograda u uslovima pandemije?

– Bilo je vrlo teško doći u Beograd. Trebalo je da nastupimo 31. marta, a moja trupa ima zakazana gostovanja godinu i više dana unapred, tako da smo morali da reorganizujemo sve. Iza svake produkcije stoji mnogo ljudi i ako Beograd promeni datum, moramo da promenimo datume i u Lisabonu, Moskvi, Londonu i to je ludo. “La Veronal” je mala kompanija, u kancelariji rade samo tri osobe i bilo je vrlo teško sve to organizovati. Divno je što nismo javna institucija, ali je istovremeno bilo vrlo teško izboriti se sa ovom situacijom. Aja (Jung, direktorka Beogradskog festivala igre, prim.aut) je bila vrlo uporna i predusretljiva u iznalaženju rešenja, ali nisu ovde samo Aja i “La Veronal”, već Aja i mnogo kompanija, i “La Veronal” i mnoga pozorišta. I morali smo da napravimo adekvatnu kombinatoriku.

Kakva je situacija u Španiji? Jezive slike su stizale iz vaše zemlje.

– Sada je bolje, ali bilo je vrlo teško. Mnogo starih je umrlo, mnogo mladih je bilo u bolnicama. Bio je zaista težak period. Moramo da shvatimo ovu situciju kao prelomnu tačku. Bojim se da će nas kao društvo ovo učiniti još gorim, sa većom distancom među ljudima, sa više straha, nacionalizma, bez brige za drugog. U Srbiji osećam da je situacija opuštenija. Ne znam da li je bolje ili gore nego ranije, ali u Španiji je psihoza kod ljudi vrlo izražena, u Italiji je čak i gore. Ako ste u metrou i skinete masku, svi će krenuti da viču na vas da je vratite. Ljudi pokazuju svoje najbolje i najgore. Napeta situacija prouzrokuje tenzije kod ljudi.

Kako se pandemija odrazila na kulturu u vašoj zemlji?

– Što se tiče kulture, u Španiji je situacija bila teška i pre pandemije, a zamislite tek sada. Pre četiri meseca sve je bilo blokirano. Bilo nam je dozvoljeno da idemo samo u supermarkete. Prekinuli smo probe, obustavili kreativan proces koji je bio u toku. Igrači su ostali bez ikakvih primanja, sve donacije države su zamrznute. Ja sam stvarao kod kuće na kompjuteru, ali sam jedva čekao susret sa igračima. Kada je do toga došlo, krenuli smo sa mnogo energije da radimo, jer smo imali zakazanu premijeru u julu. Za kratko vreme smo spremili predstavu, izveli je u Barseloni u muzeju, a zatim i u Italiji u pozorištu. Tužno je videti prazne stolice, neka pozorišta još čekaju da otvore svoja vrata, ali moramo da nastavimo dalje i da ne kukamo. Ja sam srećan, jer mogu da putujem. Kompanije poput naše koje su uspešne van zemlje, mogu da nastave da sanjaju. Ne mogu da zamislim one koji tek počinju ili one koji nemaju mnogo resursa kako se bore sa situacijom. Siromašni ljudi su gotovi, a bogati mogu da nastave da preživljavaju.

Igra ne može bez dodira. Može li da opstane u vremenu distance i straha od dodira?

– Vrlo je teško. Igra je među najpogođenijim oblastima. Želim da mislim da će svetu posle pandemije trebati umetnost. Naravno da shvatam da je zdravlje trenutno najvažnije. Zdravstvo i ekomija su dva čudovišta, ali smatram da na isti nivo morate da postavite i umetnost. Umetnost vam daje snagu da se borite čak i kada nemate zdravlje. Muzika, pozorište, opera, filmovi, možete ih koristiti za borbu. I kada ste bolesni, siromašni, kada umirete umetnost može da vas održava. Potrebna vam je hrana da biste živeli, ali molim vas, dajte mi pesmu. Razumete?

Markos Moro i Aja Jung Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

Pre tri godine kada ste počeli da radite na predstavi “Pasionarija”, želeli ste da se bavite budućnošću. Sada taj komad i ne deluje toliko futuristički. Kako se to desilo?

– Nije ista budućnost. U “Pasionariji” niko vam ne treba da biste živeli – možete živite sami, ne zanima vas zajednica, porodica, čak ni porodica koju želite. Ta vrsta distance, praznine, bespomoćnosti, nedostatka želja, sada je drugačija. Sada ne razumete ništa. Ja sam svakog dana drugačiji. Ponekad sam pun nade, a nekim danama sumnjam u sve. Ne želim da kažem da ne verujem u postojanje virusa. Naravno da je stvaran, ljudi u mojoj porodici su umrli. Ali kako se društvo i politika bave time? Kao umetnik posmatram realnost i pokušavam da je prevedem u umetnost i da pitanja prosledim publici. Na kraju možete da želite ili ne, da verujete ili ne, prihvatite ili ne, ali ovo su zanimljiva vremena za stvaranje. Umetnost se uvek hrani krizama. Krize su potrebne umetnosti. Kada ste bez ljubavi, kada prekinete vezu, kada ste bolesni, sve to doprinosu kreativnosti. Kada je sve savršeno, umetnost nema svoj razlog.

Da li se bojite da svet ide ka potpunoj dehumanizaciji, da će ljudi postati nalik robotima, bez emocija, empatije?

– O da, to primećujem i kod sebe. Kako se povezujete sa digitalnim uređajima, kako vam ne treba da budete u kontaktu sa svojom majkom svakog dana, sa prijateljim, u vezi, zašto vam treba da budete sami u bioskopu? Pitam se koliko smo postali jaki kao individue. Nove generacije ne žele kompromise, ne žele da budu deo zajednice, dirnuti njenim problemima, jer ne žele da izgube individualnost. To je glupo, ali antropološlke studije to pokazuju. Ja razumem da ne možete da preživite sami, ali razumem i da vam je potrebno da se osećate dobro i sami. Da li brzina koja nas okružuje može dovesti do toga da vam ne treba ništa i da sami sa sobom budete dobro? Ponekad je to opasno, jer onda brinete samo o svom životu. Ja brinem i o onome što se dešava u Južnoj Americi, u Kini. Ne želim da patim zbog drugih, ali želim da znam šta se dešava oko mene ove 2020. godine i da kreiram umetnost za sve ljude koji čine ovu godinu. Volim balet, ali kada ga gledate kao da ulazite u prošlost. To što se dešavalo pre 100 godina je lepo, ali ne prezentuje umetnost danas. Želim da doprem i protresem novu generaciju. Moramo da proizvedemo nove narative za novu publiku i novu realnost. Uvek sebi postavljam pitanje gde želim da idem sa svojim stvaralaštvom.

Na ćemu ćete sledeće raditi?

– Trenutno radim u Italiji i želim da govorim o određenom trenutku života. Imam 37 godina i sećam se pre 10 godina sam se osećao mladim i sve mi je delovalo mogućim, neverovatnim. To je moment u životu i onda kreće određen pad, u smislu dolazite do zrelosti, stabilnosti i straha. To je borba sa sobom i želim da govorim o tome. Kratak je komad – 26 minuta traje – o tome kako se dođe do tog trenutka, vrhunca i kako on nestane i zatim ulazite u monotoniju. Sledeće godine ću u Španiji raditi veliki projekat o samom kreativnom procesu. Umetnici uvek pokazuju krajnji rezultat i ja želim da pokažem publici sam proces, da otvorim vrata ka mojim strahovima, idejama. Biće teško jer ima tu i neprijatnih stvari. Onda se selim u Holandiju. Tako da sam zauzet sve do 2024. godine, što je divno, ali s druge strane sve zavisi od toga kako će se realnost menjati. Videćemo.

Komentari

Vaš komentar