Marko Stuparević: Odlazak u Ameriku bio je najteža, ali i najbolja odluka koju sam doneo

Marko Stuparević večeras nastupa u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine sa slavnom američkom violinistkinjom Elizabet Pitkern, a ovih dana se u Beogradu susreo i sa sjajnim tinejdžerima-pijanistima iz Muzičke škole „Stanković“, velikodušno im prenoseći svoja klavirska znanja i ohrabrujući njihovu buduću internacionalnu muzičku karijeru. Obratite svakako pažnju na ovog izuzetnog pijanistu našeg porekla. Ovih dana pojavio se vaš dugoočekivani album sa klavirskim sonatama ruskih kompozitora – Skrjabina, Metnera i Rahmanjinova – za izdavačku kuću Navona. Puni naslov je zapravo „(RE)CREATION Russian Piano Sonatas“. Da pođemo od toga, ako se slažete. Kako u stvari ponovo stvoriti ova slavna dela? - Svako izvođenje već napisanih dela na neki način je re-kreacija. Kao glumci koji „oživljavaju“ uloge, i muzičari re-kreiraju, odnosno svaki put iznova stvaraju muziku, napisanu u nekom drugom vremenu, od strane kompozitora iz možda različite zemlje i kulture, inspirisanu određenim stvarima iz kompozitorovog života.Ne postoje dva identična izvođenja jednog dela, kao što ne postoje ni dve iste osobe. To je možda i najveća draž klasične muzike – veoma individualan način na koji umetnik interpretira delo.Pa, na koji ste vi lično način birali kompozicije za ovaj svoj CD? Reč je o Sonati br. 5 op. 53 Aleksandra Skrjabina, Sonati br. 1 op. 38 Nikolaja Metnera i Sonati br. 2 op. 36 Sergeja Rahmanjinova. Zašto baš ova dela?- Privukla me je ideja o tri kompozitora-pijanista, tri dobra prijatelja, ali i tri prilično različita stila. Skrjabinova jednostavačna Sonata br. 5 bila je njegova omiljena kompozicija, i ujedno velika prekretnica u njegovom stvaralaštvu. Ona obiluje simbolizmom, kao i misticizmom, baziranom na njegovom teozofskom poimanju sveta. Glavna ideja ove Sonate je stvaranje sveta iz haosa, a zatim i prikaz ciklusa u prirodi. 

Metnerova, takođe jednostavačna Sonata-Reminiscenca, otvara ciklus opusa 38, koji donosi dela bazirana na melodijama kojih se kompozitor prisećao iz rane mladosti i detinjstva. Paralelno sa već pomenutom Skrjabinovom Sonatom, uvod se vraća tri puta, otvarajući i zatvarajući kompoziciju na identičan način. Ovaj uvod u izvesnom smislu zaokružuje tu „poemu“, ali kao što i uvek posle povratka sa puta mi nismo više isti, tako nije ni muzika odjave.Rahmanjinov na neki način „zaključuje“ prethodna dva kompozitora, jer ih je u privatnom životu izuzetno podržavao. Sonata br. 2 možda je i najbolji način da se predstavi njegovo stvaralaštvo. Originalna verzija napisana je 1913. godine, na vrhuncu njegove mladalačke kompozitorske inspiracije. Revizija, koja je predstavljena na albumu, rađena je 1931. u cilju ispravke „mladalačkih nedostataka“, kako je kompozitor sam rekao. Tu se ogledaju njegove kompletne stilske osobenosti i elementi – recimo, rad sa motivom, inter-tonalna harmonija, uticaj simbolizma crkvenih zvona, ruske muzike i dies irae motiva – ali i njegov kompozitorski progres ka „tanjem“ materijalu i kompaktnijoj formi, kao i strast mladosti i zrelost poznijih godina.     https://www.youtube.com/watch?v=nYmxQTA9nBo&list=OLAK5uy_lU5401B6lCqdSLQy8K5mB1SGJx45E45Rg&index=2Kako zapravo izgleda izlazak albuma sa delima ruskih kompozitora u Sjedinjenim Američkim Državama ovog trenutka? Da li ste imali ikakvu dilemu u vezi sa izborom repertoara u situaciji kada se, povodom rata u Ukrajini, na projekte koji uključuju ruske stvaraoce verovatno gleda sa izvesnim podozrenjem? - Prvo, moram da naglasim da u samom Njujorku živi veliki broj Rusa i zasad imam osećaj da ljudi u Americi, a pogotovo muzičari, nimalo nisu protiv ruske kulture i umetnika. Apsolutno se pravi razlika između politike ruskog predsednika i same ruske nacije, što je dobra stvar. Ali, i pored svega toga, u ovom trenutku svakako nigde nije lako predstaviti ovakav album, rusku kulturu i umetnost u tzv. „Zapadnom svetu“.  

Kada smo se već dotakli Amerike, ispričajte nam molim vas svoju „američku priču“. Otišli ste tamo pre otprilike desetak godina, ako se ne varam, i sada živite u Njujorku kao profesor klavira, traženi kamerni muzičar i veoma angažovani pijanista-solista. Kako je sve počelo? - Počelo je u stvari sasvim slučajno. Godine 2008, tokom masterklasa u Sarajevu, profesorka iz Nemačke Rozvita Gediga predložila mi je da odem u Sjedinjene Države na studije. U to vreme radio sam kao profesor klavira u Muzičkoj školi „Stanković“ i završavao specijalističke studije na FMU u klasi prof. Jokut Mihailović. Odlazak u SAD mi je delovao potpuno nemoguće i nisam verovao da je to realna opcija.  Međutim, 2009. godine ponovo sam dobio preporuku od prijatelja da odem na „Tel Hai“ festival u Izraelu i to je bila ta ključna prekretnica. Izuzetno sam bio inspirisan nivoom sviranja. U to vreme, polaznik kursa sa mnom bio je i danas svetski poznati pijanista Danil Trifonov, kao i mnogi drugi sada uspešni pijanisti. Profesor sa „Manhattan School of Music“, Filip Kejvin, predložio mi je da nastavim da se usavršavam sa njim u Njujorku. Najvažnije je bilo to što sam i ja sâm, u tom trenutku, osećao već snažnu potrebu da dalje napredujem i shvatio da za to zaista postoji neka mogućnost. Imao sam sreće da dobijem jedinu punu stipendiju za klavir te godine na „Hartt School of Music“ i već samo to bio je odličan početak.    

Šta se dešavalo u međuvremenu? - Odlazak u SAD bio je svakako najteža, ali bez sumnje najbolja odluka koju sam ikada doneo. Moja porodica u Srbiji podnela je ogromne finansijske teškoće prve dve godine i na tome sam im beskrajno zahvalan. Nisam uspeo da dobijem nikakvu finansijsku pomoć iz Srbije, ali srećom, moje zalaganje kao studenta je primećeno, i ubrzo sam na fakultetu dobio posao korepetitora i asistenta za klavir. Nekoliko lokalnih udruženja ljubitelja muzike takođe me je velikodušno podržalo, i od tog trenutka – svirao sam po celoj Americi! U jednom momentu, pre pandemije, uspevao sam da održim i po 30-40 koncerata godišnje.  U isto vreme, postao sam šef klavirskog odseka u školi „Silver Music“ na Menhetnu i nastavnik u mnogim drugim školama i muzičkim centrima. Trenutno predajem na dva mesta tokom školske godine, i na tri letnja festivala: Luzerne Music Center, ArtsAhimsa Chamber Music Festival i Los Angeles Young Virtuoso International Music Festival.Godine 2020. sam i doktorirao na uglednom konzervatorijumu „Hartt School of Music“, što me čini veoma ponosnim, jer je program za taj akademski stupanj izuzetno zahtevan. 

Kako je život jednog umetnika, odnosno umetničkog para – budući da je i vaša supruga klasična violončelistkinja – tekao tokom pandemije koronavirusa? Jeste li sve vreme bili u Njujorku, koji je bio veoma pogođen covidom-19? Kako se osećao običan svet, a kako vaše kolege, i koliko brzo se uspostavila stabilnost nakon onog prvog udara? Kakve mere su bile na snazi u svakodnevnom životu, a šta su sve od restrikcija iskusili umetnici u svom poslu? - Prvih par meseci u Njujorku bilo je stvarno strašno. Po celi dan i noć mogli ste čuti sirene kola hitne pomoći. Svi koncerti bili su odmah otkazani, nastava je prešla na ’onlajn’, što je sve zahtevalo mnogo prilagođavanja. U jednom trenutku supruga i ja smo dobili poziv da provedemo dane pandemije u Teksasu, tako da smo do avgusta bili u Fort Vortu, a zatim u Srbiji, gde sam i snimio album „(RE)CREATION Russian Piano Sonatas“ na Kolarcu. Pandemija je nepovratno promenila muzički svet. Mnogi odlični muzičari prestali su da nastupaju. Poznajem dosta ljudi koji su iskoristili vreme van javne scene da se doškoluju za neki drugi poziv i potom zauvek promenili profesiju. Promenio se i odnos publike prema odlasku na koncert, kao i pristupi korišćenju internet tehnologija u pedagogiji. Deca su se takođe promenila, i svi skorašnji testovi u SAD potvrđuju pad u obrazovanju. Tako je nažalost i sa klavirom. Ja sam, međutim, prihvatio tu novu realnost i iskoristio vreme da naučim mnogo novog repertoara, snimim ovaj album i osnujem udruženje „Muzička Alijansa“ u Beogradu, koje će imati za cilj da pomogne mladim umetnicima iz Srbije da dobiju stipendije za muzičke studije u Sjedinjenim Državama.  

Na Kolarcu ćemo vas večeras slušati kako nastupate zajedno sa proslavljenom violinistkinjom Elizabet Pitkern. Proteklih dana u Beogradu ipak ste našli vremena da održite i svoju majstorsku radionicu sa najtalentovanijim učenicima klavira Muzičke škole „Stanković“, gde ste uostalom pred odlazak u Ameriku i sticali prva pedagoška iskustva. Kako vam se čini ovaj susret sa darovitim tinejdžerima i njihovim profesorima, još uvek punim znatiželje, vere i iskrene ljubavi za muziku? - Meni je uvek izuzetno drago da dođem i podelim iskustva i znanje sa mladim umetnicima. Prvo, želeo bih da čestitam profesorima Muzičke škole „Stanković“ za izvanredan rad sa decom. Ovo je već treći put za godinu dana da slušam učenike ove škole i napredak je u svakom smislu fantastičan. Takođe, impresioniran sam i rukovodstvom škole koje je obezbedilo nove klavire i bolje uslove za rad.Elizabet Pitkern je sjajan umetnik i osoba. Oboje smo na potpuno istim talasnim dužinama kada je reč o izvođaštvu, ali i pomoći mladima u obrazovanju. Ona je izuzetan filantrop i veliki humanista, tako da se nadam da će pomoći u mojoj misiji da inspirišem talente iz Srbije u daljem razvoju.https://www.youtube.com/watch?v=4tvWz6lk92E&list=OLAK5uy_lU5401B6lCqdSLQy8K5mB1SGJx45E45Rg&index=4U vezi s tim, očekivano pitanje – kako zapravo mlade ljude ohrabriti da se upuste u ove „klasične“ vode? Koliko se klavirske pedagoške postavke u SAD i Zapadnom svetu uopšte, razlikuju od ove naše? Koje su prednosti svake od škola? I šta dalje, nakon njih?Amerika je velika zemlja, i tu ne postoji sistem državnih muzičkih škola ili organizovan pristup muzičkom obrazovanju kao u Srbiji. Iz svih tih razloga, teško je govoriti na ovu temu i praviti bilo kakvo poređenje. Ali, treba napomenuti da mnogi mladi ljudi u Srbiji nisu obavešteni kako imaju jedinstvenu privilegiju da se besplatno muzički školuju, rade sa fantastičnim nastavnicima i, pored instrumenta, pohađaju mnoge druge prateće muzičke predmete. Pristup takvom obrazovanju u Americi imaju samo privilegovane porodice i to mnogo košta. Prednost Amerike u nekom daljem stadijumu muzičkog razvitka svakako je veličina zemlje i mogućnost da se nastupa, svira i uči od najboljih umetnika iz celog sveta. Tu su brojni festivali, masterklasovi, radionice, organizacije, i u tom smislu snažno razrađena profesionalna mreža, sa kojom Srbija jednostavno ne može da se poredi.   A mladi moraju da vole muziku, klavir, i vredno rade i napreduju. Biće mnogo izazova i trenutaka kada im se čini da ne ide, ali ta sumnja ne sme da zaustavi rad. S tim u vezi, sećam se reči moje nedavno preminule profesorke Božene Griner, koja me je savetovala da uvek moram da pratim svoju „zvezdu vodilju“ i održavam taj pravac, ne gledajući ni levo ni desno, samo pravo. Lako je skrenuti sa puta, ima mnogo distrakcija i izazova, tako da – samo napred!https://www.youtube.com/watch?v=Ix0eRC03srs&list=OLAK5uy_lU5401B6lCqdSLQy8K5mB1SGJx45E45Rg&index=5Bonus video: Nemanja Radulović za Nova.rs

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=nemanjaradulovicviolinistaizjavads-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3082426"]