Sa glumom sam u kontaktu skoro ceo svoj život. Pre akademije amaterski, a posle i profesionalno. Ali mislim da sam tek skoro zapravo shvatio ozbiljnost ovog posla i posvećenost koja je potrebna da bih uopšte mogao da dođem u poziciju da ga nazovem magičnim. Mada, verujem da je tako sa svakim zanimanjem, kaže glumac Marko Grabež (28), koji je zablistao kao Mihael Berg, glavni junak "Čitača", predstave Beogradskog dramskog pozorišta u režiji Borisa Liješevića.
Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi Dragana Petrovića Peleta. Kao student je već glumio Nedeljka Čabrinovića u seriji i filmu „Branio sam Mladu Bosnu“ Srđana Koljevića, kao i u filmu „Otadžbina“ Olega Novkovića. Neke od predstava u kojima je glumio su „Grobnica za Borisa Davidoviča“ (srpsko-hrvatsko-slovenačka koprodukcija), „Dnevnik o Čarnojeviću“, „Ajnštajnovi snovi“, „Kafa i cigarete“, „Ukalupljivanje“, „Deca radosti“, „Urnebesna tama“, „Noževi u kokoškama“, „Magareće godine“, „To feel or not to feel“ (samostalni projekat)… Kao i u serijama „Jutro će promeniti sve“ i „Močvara“. Široj javnosti postao je poznat ulogom inspektora Božidara Zečevića u seriji „Senke nad Balkanom 2“.
– Ako neko ko čita ovo nije gledao ovu seriju a namerava, upozoravam na spojlere! (smeh). Najveći izazov vezan za ovu ulogu mi je bio da pokušam da svedem glumačka sredstva na minimum i da se trudim da se ne „razotkrijem“ prebrzo. Kada igrate ulogu koja je sama po sebi ekstremna i većini ljudi emotivno daleka, u ovom slučaju inspektor koji je u isto vreme i nemilosrdni ubica, želite da date sve od sebe da ne igrate vi tog nemilosrdnog ubicu, već da pustite da scenario igra za vas. Nekad je samo dovoljno držati se priče – objašnjava Marko, koga je uloga Mihaela Berga u predstavi „Čitač“, čija je premijera bila prošlog meseca, definitivno pozicionirala kao jednog od naših najtalentovanijih glumaca.
Reč je o predstavi rađenoj po romanu Bernarda Šlinka, koji je svetsku popularnost stekao i kao filmska verzija u režiji Stivena Dalrdija.
– Mi smo pravili svoj svet. Nisam ni sam bio siguran šta se radi u situacijama kad treba prebaciti u pozorište neko delo koje je već ekranizovano i koje je toliko popularno. Publika dolazi sa već iskreiranim slikama, koje nisu sami stvorili kroz knjigu, već kroz film i zato je bilo bitno da ih što pre izmestimo iz tog okvira. Roman nam je bio vodilja i inspiracija. Na kraju proba sedeli bismo na sceni i čitali naizmenično odlomke. To mi je posebno bilo značajno za izgradnju uloge.
Za ulazak u kompleksnu emotivnu strukturu Mihaela Berga, kaže, pomogla mu je i podrška reditelja i kolega.
– Prvi put sam imao priliku da sarađujem sa Borisom Liješevićem i njegov način rada mi je stvarno prijao. Temeljno i polako smo prolazili kroz svaki segment priče i otkrivali razne slojeve i nijanse likova. Zahvalan sam mu beskrajno na strpljenju koje je imao za mene, kao i svim kolegama, s obzirom da se poprilično teško i sporo opustam u novim procesima – objašnjava Marko i dodaje da je Mira Karanović, koja mu je direktna partnerka u predstavi, bila ta koja mu nije dozovolila spora i stidljiva prepuštanja.
Ona je, kako kaže, već od prve probe insistirala da igraju „do kraja“.
– Taj način rada i nivo posvećenosti promenilo mi je na neki način pogled na proces i šta on zapravo treba da bude. Mesto gde što pre moraju da se prebrode sve nelagode i strahovi i da se uroni duboko i beskompromisno u ulogu. Trudio sam se da se što više identifikujem sa likom, crpeo sam inspiraciju iz svog ličnog emocionalnog iskustva. Tačke u životu, koje su bile na neki način ključne za moje formiranje i sazrevanje, s obzirom da je bilo potrebno pokriti raspon Mihaelovih godina od dečaka do čoveka u srednjim godinama.
Marko priznaje da mu je teže bilo da evocira i povrati osećaje iz tinejdžerskih dana, nego zamišljati iskustvo čoveka srednjih godina, koje još uvek nema.
– Postoji neka doza nelagode i težeg povezivanja, kada se „rovari“ po pubertetu. S druge strane, bilo je izazovno prizvati tu vrstu energije i snage.
Kada su prvi put stali pred publiku, imao je čudan osećaj jer nije mogao da dobije povratnu reakciju.
– Bila je potpuna tišina. Svi su bili pod maskama, što je dodatno stvaralo osećaj distanciranosti. Imao sam tremu, nismo dugo igrali predstave. Tek kad je na kraju krenuo aplauz i kad sam shvatio koliko traje i kojim intenzitetom, laknulo mi je. Mislim da smo napravili predivnu predstavu. Svako izvođenje do sada je bilo jako emotivno, svi su se uželeli pozorišta. Na kraju, na poklonu, oseti se jedan dodatni nivo egzaltiranosti zbog samog prisustva i to je ono što je posebno dirljivo.
Na pitanje da li se plaši korone, posebno zato što u predstavi „Čitač“ na sceni ima bliske kontakte sa drugim glumcima, odgovara da se svi pridržavaju propisanih mera.
– Naravno da imam strah od zaraze. Ali moram da kažem da smo svi u pozorištu vrlo solidarni i da vodimo računa jedni o drugima. Svi su na oprezu. Testovi se rade pred svako igranje. Sve što je do nas, trudimo se da ispunimo. Publika je takođe izuzetno odgovorna.
Marko je jedan od osnivača i članova rokenrol benda Koikoi, sa kojim je nedavno snimio prvi album.
– Trudim se da podjednako guram i jednu i drugu stranu. Čini mi se da uspevam za sada dobro to da balansiram. Kad završim proces u pozorištu ili na filmu, onda više vremena izdvajam za bend i muziku. Nedavno smo snimili debitantski album u studiju „Down There“. Trenutno je u fazi miksanja i nemamo nameru da žurimo sa izlaskom albuma, s obzirom na situaciju sa pandemijom i suženim opcijama za lajv nastupe. Ceo bend gori od želje da se što pre sve vrati u normalu i da predstavimo album u što više gradova.
Jednom prilikom je izjavio da ima paniku od novinara, a razlog za to je, kako kaže, što ga plaši da izjave, ukoliko se stave van konteksta, mogu lako da se protumače pogrešno.
– Verujem da će strah biti prisutan dok ne steknem dovoljno iskustva. Uvek je teže govoriti u svoje ime, nego u ime nekog lika iza kog stojimo – iskreno kaže mladi glumac.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar