0
Najvažnije bi bilo da Beograd konačno dobije metro, mislim da je to ključna stvar koja mu nedostaje, kaže Marko Dražić, urednik Njuz neta, u intervjuu za našu rubriku "Gde je sad tvoj Beograd".
Marko Dražić (Beograd, 1980) je deo ekipe Njuz Neta, jedan je od scenarista emisije 24 minuta sa Zoranom Kesićem i nalazi se u ekipi autora sve gledanijeg Njuz podcasta. Brzo misli, uvek iznosi britke komentare, često jako duhovite. Živi na Lionu, navija za Crvenu zvezdu, i ima mnogo toga zanimljivog da nam kaže o Beogradu.
Odrastao si na Vračaru. Da li je to bilo privilegovano detinjstvo, kada gledaš iz ove perspektive? Kako ga se sećaš?
– Odrastao sam na Neimaru, iako sam uvek govorio da sam sa Čubure jer je to bolje zvučalo. Neimar je tada bio previše miran, da ne kažem dosadan porodični kraj, pa je bilo lepše reći da si sa Čubure koja je imala određeni boemski imidž. Privilegija Neimara u to vreme, čega danas nema, svakako je bila manja gužva, samim tim i manje saobraćaja. Celo detinjstvo sam sa društvom igrao fudbal na sred ulice i možda bismo jednom u deset-petnaest minuta morali da se sklanjamo da prođu kola, dok današnja deca tamo ne bi mogla da odigraju jedan napad bez prekidanja. Bilo je to vreme kada privatna svojina nije bila toliko naglašena, ceo kraj je bio pomalo ruiniran, što je nama klincima koristilo jer smo nesmetano mogli da preskačemo zidove, idemo od dvorištva do dvorišta, otkrivamo tajne prolaze, beremo komšijske šljive i kajsije.
Beograd je i ekipa oko “Ne davimo Beograd” ili grupa Repetitor i Artan Lili, ali i Aca Lukas, Kristijan Golubović ili Đus… Sve je to Beograd, sa različitim fazonima i životnim stilovima. Da li tolerišeš sve, u smislu “neka cveta hiljadu cvetova”? Ili si strog?
– Beograd je metropola, a neminovno je da će te u metropoli pronaći ljude različitih interesovanja i ukusa. Neko to može da posmatra kao manu, ali meni to nikad nije smetalo. Važno mi je da postoji bogata ponuda u kojoj će svako pronaći ono što ga zanima. Dokle god ja u ovom gradu imam ljude koji su mi zanimljvi, koji me inspirišu, kao i mesta na kojima ću zadovoljiti svoje potrebe, ne može da mi smeta što u mom gradu postoje i neki ljudi različitih interesovanja i stilova.
Gde bi ti sebe smestio, kojim krugovima u gradu pripadaš?
– Ne bih se svrstavao jer su mi sva ta svrstavanja, pogotovu ako čovek samog sebe svrstava, previše apstraktna. Često sam imao priliku da čujem da neko za sebe sa ponosom kaže kako je urbani, gradski lik, a ubrzo zatim vidim da ima brojne stavove zbog kojih bih ga ja potpuno drugačije okarakterisao. Ali, čemu uopšte samodefinisanje i smeštanje u ove ili one krugove?
Kad gledaš beogradsku omladinu pri kraju 2022, šta vidiš? Zadovoljan si? Cane Partibrejkers je pre nekoliko godina rekao da nam se omladina “prokulovila”.
– Koliko god cenio Caneta, ne sviđa mi se ta banalizacija kojoj su mnogi tako skloni. Suviše je lako upasti u ta opšta mesta kako smo mi kao klinci bili super, dok današnji mladi ništa ne valjaju. Normalno je da su ljudi nostalgični i da se sa setom sećaju sebe iz mladosti i tadašnjeg sveta oko njih, ali mislim da danas ima sjajnih mladih ljudi. Mnogo više nego što neki moji vršnjaci žele da poveruju. Negde im i zavidim na mnogo većim mogućnostima koje imaju nego što je sa nama bio slučaj tokom devedesetih.
Kako izbeći pretencioznost i patetiku kada se priča o Beogradu? Spisateljica Ana Marija Grbić kaže da je to moguće ako ga posmatramo realno, kakav zaista jeste, bez mitologizovanja. Šta je za tebe Beograd u realnosti danas?
– Beograd je veliki grad koja se dosta urušava. Naizgled snažan i stabilan čovek koji krvari iznutra. Ima mnoge predispozicije da bude sjajan i deluje kao da mu jako malo nedostaje da to i bude, ali otkako znam za sebe nikako da to i dosegne. Jedna od najlepših stvari kod Beograda je njegova otvorenost, spremnost da prihvati ljude odakle god da su došli. Moja žena je iz Zrenjanina, ovde je preko deset godina i mislim da je za sve ove godine niko nikad nije pitao odakle je, već je svi doživljavaju kao Beograđanku, što mi se čini da je retkost za ostale gradove. Najveća mana Beograda je haotičnost, koja i nama koji smo rođeni u ovom gradu sve više smeta, a kamoli ljudima koji su došli iz manjih sredina.
Fotograf Brajan Rašić kaže da u Beogradu kao i u Londonu niko više “nema vremena”. Kakav je tvoj doživljaj? Ovde je uvek bila priča kako u svakom trenutku možemo da odemo na kafu s nekim, bez dogovaranja. Misliš li da se to promenilo s kapitalizmom koji nas “melje” svakodnevno?
– Složio bih se, videti se sa nekim u Beogradu, pogotovu kad čovek dođe u neke godine, svojevrstan je projekat koji mora unapred da se isplanira i potvrdi. Sigurno ima veze sa kapitalizmom i našim načinom života, ali i gužvama u gradu i haotičnom prevozu. Živeti u ovolikom gradu svojevrstan je paradoks – čovek ima neuporedivo više mesta koje može da poseti sa prijateljima, ali i sve manje vremena i snage da se vidi sa dragim ljudima.
Živiš trenutno na Lionu, kod Bulevara. Taj kraj je sve popularniji za život. Prija ti?
– Na Lionu sam poslednjih osam godina i jako mi prija ovde. Kraj se dosta menja, gradi se, ali i dalje nije izgubio dušu, čak mi deluje da napreduje. Sve je dinamičniji, življi, više je kafića, restorana, prodavnica, a još uvek nije postao naporan za život, nadam se i da neće. Jedna od prednosti je i što je nedaleko od njega Zvezdarska šuma, gde često volim da idem na trčanje. Dosta je zelenila na Lionu, živim u jednoj od najlepših ulica u gradu sa prelepim lipama i neretko na terasi slušam cvrkut ptica, što je prava retkost za širi centar grada. Kad malo bolje razmislim, nisam siguran da postoji neki deo ovog grada gde bih više želeo da živim nego ovde.
Omiljena ulica? Omiljen deo grada?
– Teško je opredeliti se za jednu ulicu. Volim da šetam Bulevarom, po Crvenom krstu, Palasu. Otkako sam pre nekoliko godina počeo intenzivno da trčim, mnogo sam zavoleo 25. maj.
Omiljeni lokali po gradu? Gde si redovan?
– Poslednjih godina ne izlazim previše često, tako da ne mogu reći da postoji neki kafić u kom sam redovan. Volim da odem u Monks, nedaleko od njega je Drvo javorovo za koje me vezuje mnogo lepih uspomena. Uživam u mestima sa dobrim izborom piva, poslednjih meseci sam nekoliko puta otišao u Docker. Tu je naravno i Tezga gde sam sam ranije često izlazio sa svojim kolegama, a u poslednje vreme, otkako je jedan od njih otvorio kafić Crveni u Požarevačkoj, volimo tamo da se okupimo.
Pratiš li novi sleng po gradu i ima li nešto novo što voliš da koristiš?
– Na pratim dovoljno novi sleng, da bi čovek pratio sleng, mora da je u čestom kontaktu sa mladima, što sa mnom nije toliko slučaj. Možda ću za nekoliko godina više biti u toku kad moje ćerke postanu tinejdžerke. Novi sleng, pogotovu korišćenje stranih reči, uvek mi u početku para uši, ali ih kasnije prihvatim. Poslednja reč na koju sam tako reagovao bila je “krindž”, koja je za kratko vreme postala opšte prihvaćena. Iako još uvek nisam počeo da je koristim u govoru, nekako sam se navikao na nju.
Koliko ti smeta što poslednjih godina malo stranih i poznatih bendova dolazi u Beograd i šta je poslednje što si gledao od koncerata a da ti je bilo fenomenalno?
– Dugo nisam bio na dobrom velikom koncertu u Beogradu. Nedavno sam bio na jako dobroj klupskoj svirci grupe Arrested Development u Bitefu, ali skoro da ne pamtim kad sam poslednji put bio na većem koncertu neke svetske zvezde. Nedostaje to našem gradu, sada deluje potpuno neverovatno kakva su sve velika imena dolazila na svakih nekoliko meseci u naš grad pre nekih desetak godina.
Vatreni si Zvezdaš. Koliko je bogatstvo da jedan grad ima dva velika kluba i derbi? I da li će Zvezda sa Duškom Ivanovićem u Top 8 ove sezone?
– Rivalitet Crvene zvezde i Partizana i sam derbi svakako su bogatsvo našeg grada. Lepo je sa prijateljima istomišljenicima radovati se uspesima svog tima, a na neki neobičan način je lepo čak i tugovati zbog njegovih poraza. Istovremeno, ume da bude veoma zabavno razmenjivati navijačke prozivke sa drugarima iz suprotnog tabora. Mislim da derbi u fudbalu, ali i atmosfera koju navijači oba kluba prave na evroligaškim utakmicama, ima ozbiljan turistički potencijal. Malo je stranaca ljubitelja fudbala ili košarke koji bi ostali ravnodušni pred tim prizorima. Što se Zvezdinih košarkaša tiče, iako sam letos kupio sezonsku kartu, nisam imao velika očekivanja od ove sezone. To se sve promenilo promenom trenera i dolaskom Duška Ivanovića i meni rastu apetiti, ali ne bih se još opterećivao prognozama o završnici. Jako je teško u ovom formatu Evrolige biti na kraju u prvih osam, treba natenane pratiti svoj klub iz kola u kolo i radovati se svakoj pobedi.
Kako je živeti u Beogradu pod vlašću „naprednjaka“? Šta ti najviše smeta što su uradili, a šta im priznaješ kao dobro?
– Nije lako živeti u Beogradu poslednjih godina, grad se sve više uništava i sve je teži za život. Menja se estetika grada, često su na ulicama neki radovi, da bi se još češće ispostavilo da su oni očajno izvedeni i da je nedavno rekonstruisanim ulicama potrebna nova rekonstrukcija. Ipak, mnogo strašnija stvar od estetike je sve manja funkcionalnost grada. Beograd u poslednje vreme isisava snagu, saobraćaj je u rasulu, gradski prevoz je jako loš, vožnja automobila samo stvara dodatni stres zbog kolapsa na ulicama i nedostatka parkinga. Smeta mi što se Beograd neplanski gradi, što grad robuje investitorima i što niko više ne razmišlja o širem kontekstu i javnom dobru.
Nije dovoljno samo podići jednu, dve ili tri zgrade i na brzinu uzeti pare, već u startu treba razmišljati kako će ti ljudi tu živeti, da li će moći da voze kola, da se parkiraju, da li imaju zelene površine gde će provoditi slobodno vreme sa porodicom, da li će njihova deca imati gde da se bave sportom, da li u tom kraju postoji dovoljno vrtića, škola. Probleme koji nastaju zbog sve veće gradnje i sve manjih zelenih površina videli smo nekoliko puta u poslednje vreme, kada je na svakih mesec dana nakon malo jače kiše ceo grad bio poplavljen. Od stvari koje je ova vlast dobro uradila mogu da izdvojim rekontstrukciju Obilićevog venca i njegovo pretvaranje u pešačku zonu, kao i šetalište uz reku kod Beograda na vodi.
Kako bi voleo da izgleda grad za deset godina?
– Što se njegovog izgleda tiče, voleo bih da prestanu rušenja nekih lepih starih kuća zarad podizanja novih zgrada. Važnije od toga, voleo bih da grad bude funkcionalniji, čime bi život svih njegovih građana bio lakši. Suviše smo olako prihvatili da je normalno da po sat-dva svakog dana provodimo zaglavljeni na mostovima, semaforima, nepreglednim kolonama na ulicama, pa se nadam da će za deset godina javni prevoz biti bolji, zbog čega će i manje ljudi koristiti kola. Najvažnije bi bilo da Beograd konačno dobije metro, mislim da je to ključna stvar koja mu nedostaje. I naravno, nadam se da će vazduh biti kvalitetniji, sve promene na gradu, od vizuelnih do praktičnih, potpuno su nebitne ako se dva-tri meseca svake godine trujemo dok dišemo.
Bonus video: Najvažniji Beograđani za Vladimira Arsenijevića
