Beogradu nije korisna ni nekritička ljubav, ni apsolutno poricanje, jer nijedno ne govori o Beogradu, već više o razlozima onih koji uzimaju reč, kaže Gojko Božović u intervjuu za rubriku „Gde je sad tvoj Beograd?“.
Pesnik i glavni urednik Arhipelaga Gojko Božović (Pljevlja, 1972), je čovek kojeg ćete uvek zvati kada vam je potreban neko pametan i mudar. Koliko god se hvalili, u našem javnom prostoru mi nemamo mnogo takvih ljudi, i zato moramo da ih čuvamo. Gojko je vrhunski srpski intelektualac sa kojim možemo da pričamo o svemu, pa i o Beogradu.
Kako se sećate svog dolaska u Beograd? Kakvo je to bilo vreme i kako vam je delovao grad?
– Sećam se živo, kao da je juče bilo, a bilo je pre više od trideset godina. Mnogo šta je od tada postalo „jučerašnji svet“. Menjao se i Beograd. Menjao sam se i ja. U Beograd sam konačno došao u danima puča u Sovjetskom Savezu, minuo je rat u Sloveniji, ali su drugi ratovi za jugoslovensko nasleđe bili u vazduhu ili u toku. Energija 9. marta i velike pobune već se bila osula u rezignaciju i zebnju, u očaj i nevericu. Tako je to kod nas. Veliki trenuci energije retko se sakupljaju, ali se brzo troše. Uvek je kriv neko drugi i svako svakome za to ispostavlja račune. Nekako zaboravljamo da energija nisu samo struja i nafta nego i unutrašnja snaga pojedinačnih ljudi i celog društva da nešto učine i da naprave izbore koji mogu da brane pred sobom i pred drugima.
Gde ste sve živeli u Beogradu, i koji su vam krajevi ostali najdraži i zbog čega?
– U Beogradu sam promenio dosta adresa. Nekoliko godina sam živeo u Zemunu, u Novom Gradu. Tu sam video kako se miran kraj porodičnih ljudi redovnih građanskih zanimanja preko noći, i to nije nikakva metafora, gledao sam to uživo, pretvara u kraj malih i velikih napetosti, noćnih pometnji, ulične prodaje i malog i velikog šverca, pa čak i ponekog noćnog dizanja automobila. Iz Zemuna sam se, na kraju zimskih protesta 1996. i 1997, preselio na Konjarnik, u Zidarsku ulicu. Tamo je bilo zaista lepo, ali nije dugo trajalo. Hvalio sam jednom taj kraj pred koleginicom rodom s Konjarnika, koja je već godinama živela u drugom delu grada, i ona mi je rekla: „Kada bih se sada vratila na Konjarnik da živim, osećala bih se kao da se vraćam u neku provinciju.“ Meni nije tako delovalo.
Potom sam se selio, ali je to nekako bilo vezano za osu zvanu Ustanička ulica. Jedno vreme sam živeo na početku Ustaničke ulice, takoreći na Autokomandi, preko puta sadašnjeg Suda za ratne zločine i organizovani kriminal. Tu sam proveo i bombardovanje. Onda sam živeo u prvom od tri solitera pored Opštine Voždovac. Tu je rođen i prohodao moj sin. Kratko sam živeo i na Karaburmi. Na samom kraju 2004. godine preselio sam se na Novi Beograd u Bulevar Zorana Đinđića, i tu ne mislim ništa da menjam. Tu je rođena moja ćerka. Ona kaže da je od cele naše porodica samo ona starosedelac Novog Beograda.
Vi ste pesnik, a pesnici često najbolje doživljavaju stvarnost oko sebe. Koliko se Beograd promenio za sve ove godine od kada ste ovde? Koliko su se ljudi promenili, njihovi odnosi, ponašanje?
– Beograd je često rušen i razvaljivan, a nekada su gradnje ostavljale još gore posledice po Beograd. Mnogo je buke i vike. Besni odjeci sirena jedan od su od glavnih odjeka grada. Nekada niste sigurni da li na ulici čujete uzvike srdačnosti ili svađe i rasprave. Svi negde žure, a niko ne stiže na vreme.
Vaš prijatelj i autor Arhipelaga Mihajlo Pantić, piše često o Novom Beogradu. Šta najviše volite u pričama Mihajla Pantića kad je Novi Beograd u pitanju?
– Mihajlo Pantić je uveo Novi Beograd u srpsku književnost. Dugo se govorilo da je Novi Beograd prostor bez istorije. Istorija je u međuvremenu došla i nataložila se, ne znam da li nam je zbog toga lakše. Ali znam da u pričama Mihajla Pantića kao u kakvoj pripovednoj hronici, kroz karakteristične novobeogradske sudbine, kroz priče o ljubavi i očaju ljudi koji na Novom Beogradu žive ili ga napuštaju da bi došli decenijama kasnije u svoj grad, opstaje taj duh grada u njegovim različitim formama. I da se uobličava postojana i upečatljiva povest o gradu koji je još mlađi od mnogih svojih sugrađana.
Koje su vam omiljene beogradske knjige, knjige koje najbolje opisuju duh grada?
– Ako idemo hronološkim i tematskim redom, najpre Matavuljeve „Beogradske priče“. Potom romani „Došljaci“ Milutina Uskokovića, „Terazije“ Boška Tokina i „Pokošeno polje“ Branimira Ćosića. Onda „Lament nad Beogradom“ Miloša Crnjanskog, potom Pekićeva hronika Beograda, čiji se neki delovi nalaze u „Zlatnom runu“, neki u „Godinama koje su pojeli skakavci“, neki u dnevnicima i esejima, a pojedini u „Novom Jerusalimu“, da bi jednu vrstu sinteze imali u „Hodočašću Arsenija Njegovana“.
Pavićeve nove beogradske priče sa savske i dunavske padine. Beograd u romanima Slobodana Selenića o nekoliko traumatičnih istorijskih epoha druge polovine XX veka. Beogradske hronike „Na dlanu“ Dušana Radovića, „Dorćol“ i „Lagum“ Svetlane Velmar-Janković. Beograd devedesetih u „Staklenom zidu“ Vladimira Tasića, Beograd iz „Sitničarnice ‚Kod srećne ruke‘“ Gorana Petrovića, sve do novobeogradskih priča Mihajla Pantića, i onih koje se zovu baš tako – „Novobeogradske priče“ – i onih koje nastaju poslednjih godina. A od priča, zapisa i odlomaka iz romana poznatih modernih svetskih pisaca mogla bi se napraviti čitava jedna knjiga o Beogradu. Jednom ću napraviti tu knjigu.
Beograd danas? Kako biste ga opisali prijatelju iz inostranstva?
– Beograd živi dvadeset četiri sata dnevno. Ne smiruje se nijednog trenutka. U Beogradu nikada nije dosadno. Na jednom mestu možeš da vidiš srpsku, balkansku i evropsku istoriju XX veka. Beograd je od onih gradova u kojima svakog trenutka možeš da budeš na velikoj sceni, ali i da budeš potpuno po strani, a da ne izgubiš ništa od gradskog života. Za Beograd je potrebno dosta energije. Još više energije Beograd daje svakome ko u njemu živi, boravi ili samo povremeno dolazi. Beograd je imao boljih trenutaka, ima i lepših gradova, ali to što ima Beograd u uzavrelim tokovima gradskog života i gradskog duha ne postoji nigde drugo.
Vaša omiljena beogradska ruta? Gde volite da se prošetate, kojim ulicama rado prolazite?
– Najčešće šetam Bulevarom Zorana Đinđića, ponekad i na Zemunskom keju i Ušću. Kada imam sastanke u gradu, trudim se da između njih i na putu do njih prođem kojom starom gradskom ulicom.
Odnos prema Beogradu se često kreće od nekritičke ljubavi kako je ovde sve sjajno i kako je to grad širokog srca, do potpunog omalovažavanja da je u pitanju prljavi i razoreni grad pun kriminalnih klanova, iz kojeg je otišao svako ko vredi. Da li se istina krije negde između ta dva pola?
– To su suviše udaljeni polovi da bi se između njih krila istina. O Beogradu je govoreno i pisano mnogo, često bez pravog povoda i bez mnogo veze s Beogradom. Beogradu nije korisna ni nekritička ljubav, ni apsolutno poricanje, jer nijedno ne govori o Beogradu, već više o razlozima onih koji uzimaju reč. U Beogradu postoji i izbija neka snaga, čas pritajena, čas otvorena gradu i svetu. Nigde na Balkanu ne možete biti toliko u miru sa sobom kao u Beogradu. I istovremeno sagledavati svet, i sebe u tom svetu, i imate izoštren kritički nerv i humornu, čak ironičnu crtu prema sebi i prema drugima. To i jeste jedna neotklonjiva dimenzija beogradskog duha. Taj duh nije ni fraza, ni fantazija, već živi odnos među ljudima u boljim i gorim vremenima.
Beograd je često u odnosu na ostatak Srbije doživljavan kao anacionalan. Imate li utisak da je tako? Ili je veliki grad predodređen da bude više kosmopolitski po svojoj prirodi?
– Beograd je otvoren grad. Neko će reći i previše. Ali ja u tome vidim prednost i dobru stranu duha. Beograd lako i rado prima ljude, ne pita ih zašto su došli ni koliko ostaju. U toj crti otvorenosti vidim zašto se taj grad tako brzo i skokovito razvijao, bez mnogo plana, a s dosta volje, okupljajući različite glasove i sudbine, živeći s mnogo priča u isti mah, preživljavajući previše istorije i skoro sve od te istorije se vidi u telu grada. Beograd je, uprkos svojoj istoriji, ali i zbog nje, oblikovao poziciju da bude veliki grad, pa se samim tim smenjuju i od njega odbijaju ideološke formule i formacije. Veliki gradovi moraju da imaju ukorenjenost u vlastiti prostor i kulturni krug, po tome ih prepoznajemo, ali moraju da budu i kosmopolitski, jer samo u tom slučaju prevazilaze okvire i postaju gradove za sve.
Šta je najveći problem Beograda?
– Na jednoj strani, haotičnost. Na drugoj strani, neuređenost do zapuštenosti. Ono što se obnavlja radi se bez poštovanja tradicije i gradskih zakonitosti. Ono što se zida podiže se bez ikakve gradske logike, tamo gde odgovara potrebi nekog investitora ili kakvog gradskog oca. Podižu se zgrade u kojima niko ne živi. Nastaju čitavi delovi grada bez saobraćajnog plana: kako će ti ljudi doći do svoje zgrade i kako će, kada tu dođu, da se parkiraju i organizuju osnove civilizovanog gradskog opstanka. Iznad zemlje se stalno nešto kopa i pravi, ali se ispod zemlje ne izgrađuje infrastruktura. Skoro svaka beogradska kiša se očas pretvara u poplavu.
Grad se prilagođava investitorima a ne ljudima koji u njemu žive. Promoviše se kao grad jeftine radne snage, jeftine zabave i jeftinog provoda. Ne bi to smelo da bude smisao Beograda, ta niska cena, te niske potrebe, taj niski ukus, te niske strasti. Beograd je sebe formatirao za nešto mnogo veće. Grad kakav je Beograd morao bi da ima više kulturnih centara i galerija. Sećate li se uzvika iz filma Balkanski špijun: „Okrečite Beograd!“ Taj uzvik treba postaviti na svim ulazima u Beograd, ne bi li ga video svako od nas.
Da li ćemo biti živi kada Beograd dobije metro i da li je metro polovina svih naših problema?
– Preživećemo i mi i Beograd mnoge stvari koje nas brinu i koje nam se ne mogu dopadati. Polovina naših problema u Beogradu je loše upravljanje gradom i zemljom, i odsustvo vizije. Druga polovine problema se ne može rešiti ako se ne reši ova prva polovina problema.
Bonus video: Najvažniji Beograđani za Vladimira Arsenijevića
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar