Čovek koji je igrao šah sa smrću i promenio lice filma

"Sa Bergmanom je promenio lice međunarodnog filma, potom je igrao Hrista, borio se sa Đavolom a bio nominovan za Oskara za ulogu nemog čoveka. Bog", napisao je reditelj Edgar Rajt povodom njegove smrti.Ovaj 193 cm visok Šveđanin, strogih crta lica i dubokog glasa, preminuo je u 91. godini.Sve do juče smatran je jednim od najvećih živih glumaca, a ostaće ponajviše upamćen kao dugogodišnji saradnik legendarnog reditelja Ingmara Bergmana (1918-2007). Sa njim je snimio najčuveniju scenu u svojoj karijeri, a možda i u čitavoj istoriji kinematografije, onu iz "Sedmog pečata" (1957) u kojoj kao vitez igra šah sa Smrću. Mlađim filmofilima ostaće u sećanju kao Trooki Gavran iz "Igre prestola", Lor San Teka u "Ratovima zvezda: Buđenju sile" ili direktor Lamar Berdžes u "Suvišnom izveštaju".Rođen je 10. aprila 1929. kao Karl Adolf fon Sidou u imućnoj porodici u priobalnom švedskom gradiću Lundu. Bio je sin profesora etnologije i folklora Karla Vilhelma i učiteljice, baronese Marije Margarete.Karl je bio majstor pripovedanja pustolovnih priča i još u ranom detinjstvu je raspirivao maštu svog sinčića.Sa 14 godina Maks je pogledao prvu predstavu, Šekspirov "San letnje noći" i odlučio da sa ostalim đacima u srednjoj školi pokrene pozorišni klub. Od 1948. do 1951. studirao je na Kraljevskoj dramskoj školi ali roditelji nisu bili nimalo oduševljeni tim izborom profesije.

- Moji roditelji su odgajani u uverenju da pozorišnim umetnicima ne treba verovati. Ali, bili su fini ljudi – rekao je Fon Sidou u jednim od poslednjih intervjua za "Gardijan", 2012.Čovek koji će ostati upamćen po ozbiljnim, napaćenim i zlim likovima, rekao je da je postao glumac da bi prevazišao stidljivost.- Bio sam veom sramežljiv kao klinac. Kada sam počeo u amaterskoj grupi u srednjoj školi, odjednom sam dobio divan alat u ruke, premda toga tada nisam bio svestan. Bilo mi je dozvoljeno da izrazim najčudnije stvari koje se pre toga ne bih usudio da učinim. Sada sam to mogao da uradim sa likom koji mi se služio kao oklop, kao odbrana, kao izgovor. Mislim da sam godinama koristio profesiju kao mentalnu terapiju - izjavio je za "AP".Kada je postao glumac promenio je ime. Nazvao se po buvi.- Tokom vojne službe imao sam skeč sa buvom po imenu Maks. A pošto su kritičari stalno pogrešno pisali moje ime, odlučio sam da ga promenim – objasnio je. Drugom priliko je rekao da je postao Maks jer posle Drugog svetskog rata Adolf "nije bilo dobro ime".Po završetku studija nastavio je da igra u manjim pozorištima u Stokholmu. Ovo osmogodišnje iskustvo kasnije je opisao kao ključno za njegovu karijeru.Kada se 1955. preselio u Malme, upoznao je svog budućeg mentora i velikog prijatelja, Ingmara Bergmana. Prvobitno su radili na pozorišnim produkcijama, a onda snimili i niz kinematografskih bisera - "Sedmi pečat" i "Divlje jagode" iz 1957, "Na pragu života" i "Mađioničara" 1958, "Devičanski izvor" 1960 – koji će im zacementirati put ka slavi i hvalospevima. Ukupno su uradili 13 filmova zajedno.- Ne znam tačno kakav je to uticaj imao na mene ali je sigurno bio ogroman. Bili smo mladi i slobodni kada smo snimali te filmove: on još nije postao svetski slavan a ja sam bio samo neki pozorišni glumac sa malo filmskog iskustva.- Naš odnos bio je izuzetno važan, i na ličnom i na profesionalnom nivou. Bio je veoma komplikovan, ali bez Ingmara ja ne bih bio tu gde sam. On me je naučio da, kada igraš lika iz nekog klasika, ne treba da ga shvataš previše ozbiljno, jer i on je samo čovek. Bio je veoma duhovit. I bilo mu je važno da se svi zabavljamo na snimanju - otkrio je Maks.Poslednji film sa Bergmanom, "Dodir", snimio je 1971. Ponovo se sreo sa njim tek 1991. kada je igrao njegovog dedu u filmu "Najbolje namere", u režiji Bilea Augusta, po Bergmanovom scenariju.Šezdesetih godina otisnuo se u Ameriku. Prvi film, "Najveća priča ikad ispričana" (1965) u kojoj je igrao Isusa, nije baš bio najsrećniji izbor.- Film je bio suprotno od svega onoga što sam naučio od Bergmana o klasičnim likovima. U ovim karakterima nije bilo života, igrali smo ih kao mašine, kao da su zavedeni sopstvenim značajem. To nisu bili ljudi – jadao se jednom prilikom.Svetsku slavu stekao je zahvaljujući "Isterivaču đavola" (1975) u režiji Vilijama Fridkina gde je igrao nesrećnog sveštenika, oca Merina. Zbog krupnih plavih očiju, uskog lica, blede puti i dubokog glasa sa jakim akcentom, često su ga tipski angažovali za likove prefinjenih zlikovaca: bio je ubica u "Tri kondorova dana" (1975), Ming u "Flešu Gordonu" (1980), Ernst Blofeld u "Nikad ne reci nikad" (1983) – iako je pre toga odbio ulogu dr Noa, još jednog slavnog Bondovog neprijatelja – čak je igrao samog Satanu u adaptaciji Stivena Kinga "Korisne stvari" (1993).- Nisam iznenađen tim tipskim kastingom. Pošto sam Šveđanin, nude mi se uloge stranaca. A nema mnogo američkih filmova u kojima su stranci fini ljudi. Uglavnom su negativci, jer je sasvim logično da negativca igra neko ko "nije jedan od nas". Te uloge se svode na kliše i vremenom postane dosadno da ih igrate. Baš kao i tumačenje ljudi od vere – obrazložio je Fon Sidou, koji je u karijeri igrao i biskupe, svece i pape.I dok su i Linč (Dina) i Skorseze (Zatvoreno ostvo) koristili njegovu pojavu za likove pune neke težine i pakosti, Vudi Alen je u njemu video nežnost ispod grube površine. U filmu "Hana i njene sestre" Fon Sidou je igrao napaćenog umetnika Fredrika koji, kada mu partnerka (Barbara Herši) saopštava da ga ostavlja, u pet minuta promeni emocije od šegačenja, preko zbunjenosti i besa do tuge i očaja.- Sa Alenom je bilo zabavno iskustvo jer on prvo dovede statiste da odigraju našu scenu dok mi gledamo, a onda snimamo. Iznenadio me je. On je zanimljiv čovek, veoma stimulativnog karaktera – kazao je Maks.https://youtu.be/FULkL4mePeI?t=14Prvu nominaciju za Oskara 1988. donela mu je glavna uloga u danskom filmu "Pele Osvajač" Bilea Augusta, a onda je i 2012. bio nominovan za epizodnu ulogu, gluvonemog oca koji je izgubio sina u "Jako glasno i neverovatno blizu", kada je imao 82 godine. Ucveljenog oca igrao je i pet godina pre toga, u "Ronilačkom zvonu i leptiru" Džulijana Šnabela.- Voleo bih da igram uloge koje nikada ranije nisam, ali nažalost kada se pokažeš uspešnim u određenom tipu karaktera, kasting agent prvo pomisli, 'Imam nešto baš takvo'. Dosadno – često se žalio.Inače, te 2012. bio je nominovan za Oskara zajedno sa vršnjakom Kristoferom Plamerom, koji je kasnije trijumfovao. Plamer je nagrađen za ulogu u filmu "Početnici" koju je Fon Sidou prethodno odbio.Žalio se, ali nije prestajao da radi. Glumio je skoro do poslednjeg daha.- Što ste stariji sve vam više nude stare likove a veoma često matori ljudi umru na pola scenarija. Tužno je i nije mnogo zanimljivo – priznao je pred kraj.Iza sebe je ostavio četvoricu sinova. Iz prvog braka (1951-1979), sa švedskom glumicom Kristinom Olin, ima Klesa i Henrika, sa drugom, francuskom filmskom autorkom Katrin Brele, ima Ivana i Sedrika. Od kada se oženio sa Katrin, 1997, živeo je u Provansi i Parizu. Zbog nje se odrekao švedskog državljanstva i prihvatio francusko.U intervjuu sa Čarlijem Rouzom 2012. izjavio je da mu je Ingmar Bergman rekao kako će ga kontaktirati kada umre da mu pokaže da postoji život posle smrti. Na Čarlijevo pitanje da li ga mu se Ingmar javio, Maks je rekao da jeste, ali nije želeo da kaže ništa više. Tom prilikom je priznao i da je u mladosti bio sumnjičav prema veri, ali da je ta sumnja nestala. Nagovestio je da se slaže sa Bergmanovim uverenjem u zagrobni život.https://www.youtube.com/watch?v=KKpQlx79fmUPovodom Maksove smrti reditelj Edgar Rajt napisao je svom na Tviter nalogu: "Maks fon Sidou, takva ikonična pojava na filmu tokom sedam decenija. Delovalo je da će uvek biti sa nama. Sa Bergmanom je promenio izgled međunarodnog filma, igrao je Hrista, borio se sa Đavolom, i bio noinovan za Oskara za ulogu nemog čoveka. Bog".