3
Okrugli sto "Srpski književnici i srpsko pozorište od Prvog svetskog rata do kraja XX veka" održan je danas u Srpskoj akademiji nauke i umetnosti u Beogradu.
Istovremeno je tom prilikom održana i promocija teatrološke knjige „Srpski književnici i srpsko pozorište do Prvog svetskog rata“ u izdanju SANU (2022).
Mnoge teme skupa imaju cilj da osvetle udeo pisca u razvoju pozorišta i dramske književnosti, kao i razvojne tendencije i oblike srpskog pozorišta i njihov uticaj na razvoj dramskih vrsta u srpskoj književnosti. Na okruglom stolu govorili su neki od najznačajnijih srpskih teatrologa, profesora književnosti i istorije drame, kao i književnih i pozorišnih kritičara.
Zorica Nestorović je odabrala temu „Nušićeva pozorišna estetika između repertoarske politike i dramske umetnosti“ gde je predstavila stvaralaštvo velikog dramskog pisca, komediografa Bena Akibu, odnosno Branislava Nušića. Istakla je da je sam autor, sa veoma plodnim opusom za sobom, govorio da piše komade za publiku i javnost koja nimalo ne potcenjuje smeh.
Nestorović smatra da ta vrsta smeha u njegovim komedijama nije nimalo otrovna, već lekovita, Gogoljevska, kako je slavni ruski dramaričar takođe pisao u svojim delima.
Nušić je govorio da bi svako od nas mogao da učini neki greh i zlodelo barem u mislima ako ne u zbilji, da prevari supružnika, falsifikuje dokumenta, uzme tuđe dobro. Komedije i satire su obeležile njegovo stvaralaštvo, kao i autobiografska proza – romani „Hajduci“ i „Autobiografija“. Kako je autor i dalje večan preko svojih dela, i danas ga igraju na repertoaru mnoga pozorišta u Beogradu (JDP, Boško Buha, Narodno pozorište, Slavija) i celoj Srbiji.
Drugo izlaganje je imao Goran Maksimović na temu „Pozorišna delatnost Dušana Z. Milačića“ u kome je napravio presek manje poznatog perioda pozorišnog rada istaknutog romaniste, književnika – pesnika i prevodioca. Maksimović je govorio o karijeri Dušana Z. Milačića (1892-1979) kroz pozicije upravnika dva srpska teatra.
Kako kaže Maksimović, taj period je sam Milačić smatrao neuspešnim, iako su mnogi mislili sasvim suprotno, jer je postavio velike naslove dramske književnosti.
Tada su bila realizovana za pozornicu dela Šekspira, Luiđija Pirandela, Karla Goldonija, Aleksandra N. Ostrovskog, ali i Miroslava Krleže, Ive Vojnovića, Milana Begovića, Jovana Sterije Popovića („Ženidba i udadba“), Milice Jakovljević – Mir Jam („Emancipovana porodica“), Bore Stankovića („Koštana“), a ubedljivo najviše opus Branislava Nušića („Dr“, „Ujež“, „Analfabeta“, „Svet“, „Svinja“, „Narodni poslanik“).
Ipak, poznati pesnik crnogorskog porekla je tada nailazio na otpor svog rada od raznih ljudi u Narodnom pozorištu u Beogradu, tako da se nije dugo zadržao koliko je inače želeo i nameravao. Milačić je sebe smatrao uspešnijim na mestu upravnika Narodne biblioteke Srbije na koje će doći kasnije i kao romanistu.
Marina Milivojević Mađarev, dramaturg, teatrolog, profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, održala je govor na opsežnu temu „Srpska drama na kraju XX veka u evropskom kontekstu“. Napomenula je da su u to doba postojale Istočna i Zapadna Evropa, a da je Srbija kao deo Jugoslavije bila nešto između, premda su teme srpske drame bile zanimljive za Istočnu Evropu, posebno ako se prate dela Tomasa Bernharda ili Petera Handkea.
Teatrološkinja i dramaturškinja je izdvojila generalnu liniju komada, od naslova „Slike žalosnih doživljaja“ Deane Leskovar, „Ðeneral Milan Nedić“ Siniše Kovačevića, do „Tamna je noć“ Aleksandra Popovića i „Pad“ Biljane Srbljanović.
„Zvezdara teatar kod nas je jedino pozorište u Srbiji koje u potpunosti neguje savremenu srpsku dramu i igra praizvedbe komada. Ono što vidim kao nedostatak generalno u domaćem pozorištu jeste što se većina drama i odigraju upravo samo kao praizvedbe. Nema često novih verzija, boljih rediteljskih čitanja“, ocenila je Mađarev i dodala da sumnja da će ikada skorije videti noviju varijantu čuvene zabranjivane drame „Golubnjača“ Jovana Radulovića.
Takođe je primetila da su okolnosti i politička struja Srbije i Zapada bili bliski, tako su i komadi imali sličnosti u više primera.
Kada je vladala dramaturgija brutalizma 90ih godina, kako su je nazvali „in your face“, gde dominira nasilje i seks, bili su poznati njeni predstavnici – britanski pisci Mark Rejvenhil („Shoping and Fucking“, „Polaroidi“, „Bazen“) ili Sara Kejn („Psihoza u 48“), a kod nas se pojavila Biljana Srbljanović sa čuvenim komadom „Porodične priče“ (1998). Ista autorka je proboj napravila sa tekstom „Beogradska trilogija“ (1996) sa obrisima tog pravca.
Milivojević je izdvojila mnoge autore gde dominira bogat opus akademika Dušana Kovacevića i Ljubomira Simovića, kao i vredne drame Nebojše Romčevića („Sile u vazduhu“), Nenada Prokića („Metastabilni graal“), Vide Ognjenović („Je li bilo kneževe večere?“), reditelja Gorana Markovića („Turneja“), dramatizacija romana „U potpalublju“ Vladimira Arsenijevića.
Profesor pozorišne režije, domaćin ovog skupa u SANU – Svetozar Rapajić na kraju prve sednice osvrnuo se na opus Branislava Nušića, gde je istakao svoj stav da je retko koja predstava po njegovoj drami bila na nivou velikog pisca.
Prema njegovim rečima, u raznim pravcima režiranja Nušića na našim scenama, uglavnom se „gubio“ ovaj vodeći dramski autor, u psihološko-realističnom prizvuku.
„Uvek mi je na kraju bilo zanimljivije i duhovitije da čitam Nušića nego da ga gledam na sceni. On je naša kulturna baština i arhetip opšteg pamćenja. Još uvek se nije pojavio taj ključ koji bi maksimalno scenski otvorio na pravi način velikog Nušića“, zaključio je Svetozar Rapajić, koj je kasnije u drugoj sednici bio jedan od govornika, o pesniku i reditelju Velimiru Živojinoviću Mašuki, upravniku pozorišta.
Bonus video: SANU između starih principa i novog sveta
