Primio sam tvoj­e pi­smo ko­je se odno­si na pi­tanje mo­ga izbo­ra ili bolje mo­ga ne­i­zbo­ra za čla­na Aka­de­mi­je na­uka i ume­tnos­ti. Pi­sa­la si mi ga sa pu­no nežne pažnje de­te­ta ko­je sa­oseća u bo­lu uni­ženja ko­je se njego­vom ocu na­no­si, piše Branislav Nušić u pismu ćerki Margiti 1924. godine.

Ljudi vole da čitaju šta je bilo iza kulisa, kakav je zaista bio nečiji privatan život, svakodnevne muke i radosti… I ta potreba je sve veća i veća. Publicista i pisac Radovan Popović (Dub, 1938) objavio je nedavno za izdavačku kuću Agora knjigu “Srpska epistolarna antologija 20. veka”, jedinstveno delo koje je zahtevalo mnogo truda i koje predstavlja pravu poslasticu za sve ljubitelje književnosti. Šta su i kome pisali u svojim pismima Crnjanski, Andrić, Danilo Kiš, Borislav Pekić, Radoje Domanović, Isidora Sekulić, i drugi veliki srpski pisci, zastupljeno je u ovoj knjizi u tvrdom povezu od 566 strana. U današnje vreme interneta, više niko ne piše klasična pisma, tako da je epistolarna literatura odavno u izumiranju i zato je ovo delo još značajnije.
Izdvajamo ovog puta pismo Branislava Nušića koje je napisao svojoj ćerki Margiti 1924, u kom se on žali što čak nije bio ni na potencijalnom spisku ličnosti čiji je izbor bio razmatran za prijem u Akademiju nauka i umetnosti. Nušić će postati redovni član Akademije tek devet godina kasnije.

Pi­smo kćer­ki Mar­gi­ti-Giti

Be­o­grad, 1. mar­ta 1924 god.

„Dra­ga kćeri,
Primio sam tvoj­e pi­smo ko­je se odno­si na pi­tanje mo­ga izbo­ra ili bolje mo­ga ne­i­zbo­ra za čla­na Aka­de­mi­je na­uka i ume­tnos­ti. Pi­sa­la si mi ga sa pu­no nežne pažnje de­te­ta ko­je sa­oseća u bo­lu uni­ženja ko­je se njego­vom ocu na­no­si, te bi to­pli­nom detinje lju­ba­vi hte­lo da taj bol ublaži. Pi­sa­la si ga čak i sa izve­snom stre­pnjom da ne pov­re­diš ra­nu pro­tiv ko­je se tvoj mla­da­lački po­nos bu­ni. Oslo­bo­diću te strepnje ka­da ti kažem da mi je tvo­je pi­smo do­šlo kao to­pao pri­ja­teljski sti­sak ru­ke u času je­dno­ga ne­pra­ve­dnog bo­la. Jer, pred to­bom neću kri­ti, ta mi je nepažnja, to igno­ri­sanje sa­daš­njos­ti pre­ma mo­me ra­du pa­lo kao teška uv­re­da i iza­zva­lo du­bok bol. Ja taj bol kri­jem pred svo­jim pri­ja­teljima, ja se čak i dalje slat­ko sme­jem – jer, za­bo­ga, ar­le­kin je dužan sme­ja­ti se ma i krva­va srca – ali du­bo­ko osećam po­tre­bu je­dno­ga in­tim­no­ga saučešća i je­dno­ga pri­ja­teljsko­ga ohra­brenja. I eto, to dvo­je mi do­no­si tvoje pismo.

Ti ne­maš pra­va ka­da za­me­raš ovo­go­dišnjem izbo­ru u Aka­de­mi­ji. Ja na­la­zim da su i Ivo Voj­no­vić i Jo­van Dučić dva sjaj­na re­pre­zen­tan­ta naše li­te­ra­tu­re i da im je, u sva­kom slučaju, mes­to u Aka­de­mi­ji. Ivo Voj­no­vić, i po­red gde­ko­jih svo­jih neuspe­lih stva­ri, dao je ne­ko­li­ko ko­je za­la­ze u oblas­ti kla­si­ke. On je već pre­va­lio se­dam­de­se­tu go­di­nu i, na za­ho­du živo­ta, pravo je, pre no svakom dru­gom, po­nu­di­ti mu u ime pri­znanja sto­li­cu u Aka­de­mi­ji. Jov­an Dučić je naj­mar­kan­tni­ja i na­ji­zra­zi­ti­ja po­ja­va u našoj no­vi­joj po­ezi­ji od Vo­ji­sla­va pa do da­nas. Njego­va po­ezi­ja, uzne­ta na ste­pen vi­so­ke ume­tnos­ti, da­la bi mu mno­go više ugle­da u dru­gim na­ro­di­ma no što mu ga je kod nas do­ne­la. I ka­da ta­kvo pri­znanje pri­ma Aka­de­mi­ja na se­be, ona sa­mo čini jednu prav­du i je­dnu du­žnost svoju.

Ja bih uvek, sa je­dnim za­do­voljstvom da sam is­pu­nio dužnost, pus­tio pre­da se u Aka­de­mi­ju i Voj­no­vića i Dučića, čak i on­da ka­da bih se njiho­vu ko­rist mo­rao da odrečem svo­ga izbo­ra. Pre­ma to­me ni je­dno­ga tre­nut­ka ne pris­ta­jem uz mišljenje da sam ja unižen njiho­vim ovo­go­dišnjim izbo­rom, ko­ji ja od srca po­zdravljam. Uni­ženje, uko­li­ko ga ima, leži u to­me što ja ni­sam ušao ni u spi­sak onih kan­di­da­ta ko­ji su na izbo­ru pro­pa­li i u toj po­ja­vi ima odis­ta do­voljno ra­zlo­ga i tvo­joj srdžbi i mo­me bolu.

Po­ja­va da ja, po­sle četrde­set i pet go­di­na na­por­no­ga i plo­dno­ga ra­da na srpskoj knjizi, ni­sam dos­peo ni do spis­ka onih ko­ji će pri izbo­ru pro­pas­ti, može se dvo­ja­ko tu­mačiti. Prvo je tumačenje: da ja svo­jim ra­dom ni­sam za­služio da bu­dem po­me­nut ni kao kan­di­dat za Aka­de­mi­ju, a dru­go je: da naša Aka­de­mi­ja ne­ma po­tre­bnih uslo­va da bu­de fo­rum ko­ji je ka­dar reći pre­su­dnu reč u oce­ni ljudi i po­java.

Branko Miljković: Pokušaću da živim dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca

Kultura

29. apr 2022

Kultura

29. apr 2022

Ja ne želim na osno­vu je­dno­ga nes­krom­no­ga mišljenja o sa­mo­me se­bi da odmah pris­ta­nem uz ono dru­go tu­mačenje. Ja neću za ljubav ute­he ko­ju bi mi je­dno ta­kvo tu­mačenje po­ja­ve donelo da pot­cenjujem mo­ral­nu vre­dnost je­dno­ga ta­ko vi­so­ko­ga fo­ru­ma kao što je Aka­de­mi­ja na­uka. Na­pro­tiv, ja ću sta­ti na ono prvo tu­mačenje, ja ću os­po­ri­ti sam svo­ju vre­dnost i ti­me oprav­da­ti po­ja­vu ko­ja kod te­be iza­zi­va srdžbu.

Ma ­ko­li­ko se čovek na­pre­zao da se uzdi­gne iznad se­be, da se od­vo­ji od se­be, da se udalji i oce­ni se­be me­rom ko­jom bi dru­go­ga ce­nio – teško je to čak i naj­višim du­ho­vi­ma, i ne go­vo­reći o ge­ni­ji­ma, ko­je ne­kad pra­te niže sla­bos­ti i od onih ko­je običnim smer­tnim pri­pa­da­ju. Su­je­ta je čes­to ne­ra­zdvoj­ni drug baš ve­li­kih du­ho­va, a se­bičnost je za­je­dnička oso­bi­na svih ljudi, i velikih i ma­lih. Pa ipak ja ću po­kušati, bar po­kušati, da ovo­ga tre­nut­ka pred to­bom, dra­go de­te mo­je, bu­dem jači no što je to u mo­joj, no što je to u ljud­skoj pri­ro­di. Biću pris­ta­li­ca i biću branilac ono­ga prvo­ga tu­mačenja po­ja­ve; ka­zaću sam se­bi sve sla­be stra­ne mo­ga ra­da i sve ono što me čini ne­mo­gućnim da sta­nem u uzvišene re­do­ve na­ših be­smrtnika.
Pre sve­ga, ja sam mno­go pi­sao i brzo sam pi­sao, te otud u mo­jim ra­do­vi­ma čes­to i površnos­ti, ne­brižljivos­ti, pa i aljka­vos­ti.

Moj hu­mor­ je lak, pog­de­kad i jev­tin, ne li­beći se ko­ji put ni porno­gra­fi­je. Ja ne­mam du­bi­ne je­dno­ga sa­ti­ričara; ja ne umačem pe­ro u krv ko­ja kaplja iz društve­nih ra­na, ja ne vi­dim ljud­sko zlo i ne uzma­hu­jem knu­tom da ga ne­mi­lo­srdno šibam. Ako se u svo­jim ra­do­vi­ma gde­ka­da i pri­bližim te­zi, pro­ble­mu (dra­ma), ja ne­mam spo­so­bnos­ti ni ope­ra­to­ra ni ana­li­tičara da po­ja­vu is­crpem i sve­s­tra­no ra­zvi­jem, da uđem u sušti­nu njenu, već pre­ko teškoća pretrčavam zadržava­jući se na spoljnoj stra­ni po­ja­ve, na situ­a­ci­ji, in­tri­gi, aneg­do­ti, is­ko­rišćujući efe­kat i rešava­jući stvar pre te­hnički no psi­hički. Kod ko­me­di­je ja pri­be­ga­vam lakšoj nje­noj vrsti, ko­me­di­ji na­ra­vi, izbe­ga­va­jući ili ne­ma­jući moći da zađem i u ko­me­di­ju ka­rak­te­ra, te pre­ma to­me mo­je ko­me­di­je ne obe­ća­va­ju je­dnu traj­nu vre­dnost. Uopšte, u li­te­ra­tu­ri ja ne pret­stav­ljam je­dnu ve­li­ku, izdvo­je­nu fi­gu­ru ko­ja traži svoj po­se­ban pi­je­des­tal da bi se odvo­ji­la od množina ko­je is­punjava­ju pros­to­re između eta­pa u literaturi.

Eto! Je­sam li sa­ do­voljno hra­bros­ti op­tužio se­be; je­sam li imao bar to­li­ko žuči ko­li­ko bi sa­mo iz tuđega pe­ra mo­gla is­ka­pa­ti, i je­sam li naj­zad, vršeći ha­ri­ki­ri, ste­kao sad pra­vo i da se bra­nim, bar pred to­bom da se branim?

„Dnevnik 1994-1998“ – Poslednje godine života Živojina Pavlovića

Kultura

19. mar 2022

Kultura

19. mar 2022

Ja ne mi­slim u od­bra­ni poći upo­ređujući se­be i svoj rad sa ra­dom ko­ga bi­lo aka­de­mi­ka, te da do­ka­zu­jem da bi kraj njega ili is­pred njega ja imao mes­ta u Aka­de­mi­ji. To bi bio naj­je­fti­ni­ji način od­bra­ne i za­to neću njime ni da se po­služim. Ja ću po­kušati da ona­ko is­to se­be ­bra­nim kao što sam i op­tuživao; po­kušaću da na­đem svo­ju vre­dnost bez upo­ređenja sa tuđom nevrednošću, a ako to ne pos­ti­gnem ono bar da ublažim op­tužbe ko­je sam se­bi na­neo. To mi je u ovo­me času po­tre­bno pred to­bom da učinim, to će mi, čini mi se, vra­ti­ti i hra­bros­ti i doneti umi­renje bo­lu, te olakšati mi da i pre­ko ove ne­prav­de pređem sa osme­hom, kao što sam do­sad pre­ko mno­gih i teških ne­prav­di u živo­tu prešao.
Mo­ja tra­ge­di­ja leži naj­većim de­lom u to­me što sam ja humo­ristički pi­sac. Hu­mo­ris­tički pis­ci svi­ju na­ro­da plaćali su uvek slast svo­jih us­pe­ha gorčinom pot­cenjivanja… Ja te molim neka ovo pismo zadrži karakter jedne obične razmene misli između ćeri, koja nežno saučestvuje u bolu očevom, i oca koji joj ovako iskrenom ispovešću hoće da izrazi blagodarnost na ljubavi.

Grli te i ljubi
tvoj

Aga, s. r.“

Knjigu sa popustom možete kupiti na sajtu Izdavačke kuće Agora.

Bonus video: Goran Šušljik – Srbija iz vremena dela Dobrice Ćosića više ne postoji