0
Primio sam tvoje pismo koje se odnosi na pitanje moga izbora ili bolje moga neizbora za člana Akademije nauka i umetnosti. Pisala si mi ga sa puno nežne pažnje deteta koje saoseća u bolu uniženja koje se njegovom ocu nanosi, piše Branislav Nušić u pismu ćerki Margiti 1924. godine.
Ljudi vole da čitaju šta je bilo iza kulisa, kakav je zaista bio nečiji privatan život, svakodnevne muke i radosti… I ta potreba je sve veća i veća. Publicista i pisac Radovan Popović (Dub, 1938) objavio je nedavno za izdavačku kuću Agora knjigu “Srpska epistolarna antologija 20. veka”, jedinstveno delo koje je zahtevalo mnogo truda i koje predstavlja pravu poslasticu za sve ljubitelje književnosti. Šta su i kome pisali u svojim pismima Crnjanski, Andrić, Danilo Kiš, Borislav Pekić, Radoje Domanović, Isidora Sekulić, i drugi veliki srpski pisci, zastupljeno je u ovoj knjizi u tvrdom povezu od 566 strana. U današnje vreme interneta, više niko ne piše klasična pisma, tako da je epistolarna literatura odavno u izumiranju i zato je ovo delo još značajnije.
Izdvajamo ovog puta pismo Branislava Nušića koje je napisao svojoj ćerki Margiti 1924, u kom se on žali što čak nije bio ni na potencijalnom spisku ličnosti čiji je izbor bio razmatran za prijem u Akademiju nauka i umetnosti. Nušić će postati redovni član Akademije tek devet godina kasnije.
Pismo kćerki Margiti-Giti
Beograd, 1. marta 1924 god.
„Draga kćeri,
Primio sam tvoje pismo koje se odnosi na pitanje moga izbora ili bolje moga neizbora za člana Akademije nauka i umetnosti. Pisala si mi ga sa puno nežne pažnje deteta koje saoseća u bolu uniženja koje se njegovom ocu nanosi, te bi toplinom detinje ljubavi htelo da taj bol ublaži. Pisala si ga čak i sa izvesnom strepnjom da ne povrediš ranu protiv koje se tvoj mladalački ponos buni. Oslobodiću te strepnje kada ti kažem da mi je tvoje pismo došlo kao topao prijateljski stisak ruke u času jednoga nepravednog bola. Jer, pred tobom neću kriti, ta mi je nepažnja, to ignorisanje sadašnjosti prema mome radu palo kao teška uvreda i izazvalo dubok bol. Ja taj bol krijem pred svojim prijateljima, ja se čak i dalje slatko smejem – jer, zaboga, arlekin je dužan smejati se ma i krvava srca – ali duboko osećam potrebu jednoga intimnoga saučešća i jednoga prijateljskoga ohrabrenja. I eto, to dvoje mi donosi tvoje pismo.
Ti nemaš prava kada zameraš ovogodišnjem izboru u Akademiji. Ja nalazim da su i Ivo Vojnović i Jovan Dučić dva sjajna reprezentanta naše literature i da im je, u svakom slučaju, mesto u Akademiji. Ivo Vojnović, i pored gdekojih svojih neuspelih stvari, dao je nekoliko koje zalaze u oblasti klasike. On je već prevalio sedamdesetu godinu i, na zahodu života, pravo je, pre no svakom drugom, ponuditi mu u ime priznanja stolicu u Akademiji. Jovan Dučić je najmarkantnija i najizrazitija pojava u našoj novijoj poeziji od Vojislava pa do danas. Njegova poezija, uzneta na stepen visoke umetnosti, dala bi mu mnogo više ugleda u drugim narodima no što mu ga je kod nas donela. I kada takvo priznanje prima Akademija na sebe, ona samo čini jednu pravdu i jednu dužnost svoju.
Ja bih uvek, sa jednim zadovoljstvom da sam ispunio dužnost, pustio preda se u Akademiju i Vojnovića i Dučića, čak i onda kada bih se njihovu korist morao da odrečem svoga izbora. Prema tome ni jednoga trenutka ne pristajem uz mišljenje da sam ja unižen njihovim ovogodišnjim izborom, koji ja od srca pozdravljam. Uniženje, ukoliko ga ima, leži u tome što ja nisam ušao ni u spisak onih kandidata koji su na izboru propali i u toj pojavi ima odista dovoljno razloga i tvojoj srdžbi i mome bolu.
Pojava da ja, posle četrdeset i pet godina napornoga i plodnoga rada na srpskoj knjizi, nisam dospeo ni do spiska onih koji će pri izboru propasti, može se dvojako tumačiti. Prvo je tumačenje: da ja svojim radom nisam zaslužio da budem pomenut ni kao kandidat za Akademiju, a drugo je: da naša Akademija nema potrebnih uslova da bude forum koji je kadar reći presudnu reč u oceni ljudi i pojava.
Ja ne želim na osnovu jednoga neskromnoga mišljenja o samome sebi da odmah pristanem uz ono drugo tumačenje. Ja neću za ljubav utehe koju bi mi jedno takvo tumačenje pojave donelo da potcenjujem moralnu vrednost jednoga tako visokoga foruma kao što je Akademija nauka. Naprotiv, ja ću stati na ono prvo tumačenje, ja ću osporiti sam svoju vrednost i time opravdati pojavu koja kod tebe izaziva srdžbu.
Ma koliko se čovek naprezao da se uzdigne iznad sebe, da se odvoji od sebe, da se udalji i oceni sebe merom kojom bi drugoga cenio – teško je to čak i najvišim duhovima, i ne govoreći o genijima, koje nekad prate niže slabosti i od onih koje običnim smertnim pripadaju. Sujeta je često nerazdvojni drug baš velikih duhova, a sebičnost je zajednička osobina svih ljudi, i velikih i malih. Pa ipak ja ću pokušati, bar pokušati, da ovoga trenutka pred tobom, drago dete moje, budem jači no što je to u mojoj, no što je to u ljudskoj prirodi. Biću pristalica i biću branilac onoga prvoga tumačenja pojave; kazaću sam sebi sve slabe strane moga rada i sve ono što me čini nemogućnim da stanem u uzvišene redove naših besmrtnika.
Pre svega, ja sam mnogo pisao i brzo sam pisao, te otud u mojim radovima često i površnosti, nebrižljivosti, pa i aljkavosti.
Moj humor je lak, pogdekad i jevtin, ne libeći se koji put ni pornografije. Ja nemam dubine jednoga satiričara; ja ne umačem pero u krv koja kaplja iz društvenih rana, ja ne vidim ljudsko zlo i ne uzmahujem knutom da ga nemilosrdno šibam. Ako se u svojim radovima gdekada i približim tezi, problemu (drama), ja nemam sposobnosti ni operatora ni analitičara da pojavu iscrpem i svestrano razvijem, da uđem u suštinu njenu, već preko teškoća pretrčavam zadržavajući se na spoljnoj strani pojave, na situaciji, intrigi, anegdoti, iskorišćujući efekat i rešavajući stvar pre tehnički no psihički. Kod komedije ja pribegavam lakšoj njenoj vrsti, komediji naravi, izbegavajući ili nemajući moći da zađem i u komediju karaktera, te prema tome moje komedije ne obećavaju jednu trajnu vrednost. Uopšte, u literaturi ja ne pretstavljam jednu veliku, izdvojenu figuru koja traži svoj poseban pijedestal da bi se odvojila od množina koje ispunjavaju prostore između etapa u literaturi.
Eto! Jesam li sa dovoljno hrabrosti optužio sebe; jesam li imao bar toliko žuči koliko bi samo iz tuđega pera mogla iskapati, i jesam li najzad, vršeći harikiri, stekao sad pravo i da se branim, bar pred tobom da se branim?
Ja ne mislim u odbrani poći upoređujući sebe i svoj rad sa radom koga bilo akademika, te da dokazujem da bi kraj njega ili ispred njega ja imao mesta u Akademiji. To bi bio najjeftiniji način odbrane i zato neću njime ni da se poslužim. Ja ću pokušati da onako isto sebe branim kao što sam i optuživao; pokušaću da nađem svoju vrednost bez upoređenja sa tuđom nevrednošću, a ako to ne postignem ono bar da ublažim optužbe koje sam sebi naneo. To mi je u ovome času potrebno pred tobom da učinim, to će mi, čini mi se, vratiti i hrabrosti i doneti umirenje bolu, te olakšati mi da i preko ove nepravde pređem sa osmehom, kao što sam dosad preko mnogih i teških nepravdi u životu prešao.
Moja tragedija leži najvećim delom u tome što sam ja humoristički pisac. Humoristički pisci sviju naroda plaćali su uvek slast svojih uspeha gorčinom potcenjivanja… Ja te molim neka ovo pismo zadrži karakter jedne obične razmene misli između ćeri, koja nežno saučestvuje u bolu očevom, i oca koji joj ovako iskrenom ispovešću hoće da izrazi blagodarnost na ljubavi.
Grli te i ljubi
tvoj
Aga, s. r.“
Knjigu sa popustom možete kupiti na sajtu Izdavačke kuće Agora.
Bonus video: Goran Šušljik – Srbija iz vremena dela Dobrice Ćosića više ne postoji
