Legendarni Bubiša Simić za Nova.rs: Srećan sam što sam doživeo stotu, kao klinac nisam sanjao da ću slaviti 100. rođendan, ma kakvi…

Upitan da li je sanjao da će doživeti stotu, legendarni kompozitor, aranžer i dirigent skromno nam kaže:

- Nisam, nisam nikako kao mlad sanjao da ću doživeti sto godina. Ma, kakvi...

A na pitanje kako se oseća kao čovek star jedan pun vek, odgovorio je Vojislav Bubiša Simić opet kratko:

- Osećam se vrlo srećnim i zadovoljnim!

Posle današnje proslave Bubiša će imati još jednu - i to sutra. Ali, radnu… Naime, u Mts dvorani u 20 časova biće održan koncert "Srećan 100. rođendan Bubiša - Big Bend RTS", koji će direktno biti prenošen i na Drugom programu RTS-a. Big Bend Radio-televizije Srbije uz šefa-dirigenta Stjepka Guta slavi 100. rođendan velikana srpskog džeza - Vojislava Bubiše Simića, koji je uvek isticao: "Živite, uživajte u životu i onome što radite i budite živahni!"

Na koncertu će biti izvedene neke od najpoznatijih kompozicija i aranžmana Simića, kao što su "Pozdrav Kauntu Bejziju", "Povratak", "Vals za Andreu", "Milkina kuća", "Velika čočečka igra"...

A na pitanje da li se spremio za sutrašnji koncert, i da li jedva čeka da ponovo uzme dirigentsku palicu u ruke kaže:

- Spreman sam, kako nisam. Apsolutno jesam!

Vojislav Bubiša Simić rođen je 18. marta 1924. godine u Beogradu. Kompoziciju je studirao na Muzičkoj akademiji, kod Stanojla Rajičića i dirigovanje kod Predraga Miloševića, u čijim je klasama i diplomirao.

Već 1946. osnovao je amaterski džez orkestar "Dinamo", koji je bio prvi big bend ansambl u Srbiji. A dve godine kasnije započinje saradnju sa Zabavnim orkestrom Radio Beograda.

Od 1953. godine počinje da radi kao dirigent Džez orkestra Radio televizije Beograd, na čijem čelu je bio sve do penzionisanja, 1985. Sa ovim orkestrom proputovao je celu Evropu. A 1960. godine na francuskom džez festivalu u Žuan le Penu dobio je prvu nagradu za kompoziciju "Pozdrav Kauntu Bejziju" u kategoriji big bendova.

https://www.youtube.com/watch?v=fID8y1-yuAM

Više od 40 godina bio je i gost dirigent Pozorišta na Terazijama. Često je nastupao sa Simfonijskim orkestrom JNA. Od 1986. do 1992. vodio je seniorski hor KUD „Branko Krsmanović“. Komponovao je muziku različitih žanrova: dečju, horsku, zabavnu, džez i simfonijsku, pa primenjenu, a jedan je od začetnika etno-džeza u srpskoj muzici.

Dobitnik je velikog broja nagrada, među kojima su Zlatni beočug, Nagrada za životno delo džez festivala Nišvil, Orden rada sa zlatnim vencem, Orden zasluge za narod sa srebrnim zracima i Oktobarska nagrada grada Beograda.

U devetoj deceniji života oprobao se i kao publicista, pa je 2005. objavio knjigu "Susreti i sećanja", a potom i "Veselo putovanje", pa "Sentimentalno putovanje" i "Neispričane priče".

Kada je potpisnica ovih redova uoči 97. rođendana posetila Bubišu Simića u njegovom domu na Konjarniku komentarisao je tad legendarni džezer kako mu je "mnogo godina", dodavši:

- Ali, dobro se držim. Ne znam nijednog mog vršnjaka koji je sposoban da živi i govori - priznao mi je tad Bubiša, a onda "zavrteo" gotovo jednovekovnu životnu priču, govoreći o porodici, ratu, počecima u džezu, kompozicijama, susretima sa Djukom Elingtonom, Kauntom Bejzijem, Dizijem Gilespijem, Majlsom Dejvisom, Džozefinom Bejker…

Rođen u uglednoj beogradskoj advokatskoj porodici, u životu Vojislava Bubiše Simića muzika je nad pravom prevagnula, a evo i kako:

- Završio sam dve godine Pravnog fakulteta, a onda sam shvatio da je u vreme komunizma biti advokat malo nezgodno. Vi ste, praktično, neprijatelj režima. I onda sam lepo digao ruke od Pravnog fakulteta i prebacio se na muziku. Bila su tada dva odseka na Akademiji - kompozicija i dirigovanje. Diplomirao sam dirigovanje kod profesora Predraga Miloševića. Znate li kad je to bilo - 1954. godine… Koliko ima od tad? Ne mogu ni da izračunam pre koliko je to godina bilo - smejao se Bubiša.

No, kao tinejdžer doživeo je šok. Dom Simića u centru Beograda bio je srušen u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. godine.

- Bilo je strašno. Sećam se da je počelo u sedam ujutru, a mi smo pobegli u Jajince, u seosku kuću koju su imali poznanici mojih roditelja. I već u sledećem naletu aviona bomba je pala pokraj naše kuće. Od siline te bombe naša kuća se samo srušila kao kula od karata. Sećam se prizora kad smo se vratili u grad - od naše kuće u Majke Jevrosime 39 ostale su samo ruševine. Moja baba je tada imala kuću u Kosovskoj ulici, i to baš tamo gde je škola "Drinka Pavlović". I pošto više nismo imali kuću, preselili smo se kod babe.

Iako je na klaviru voleo da svira Šopenove valcere, posle Drugog svetskog rata ipak se opedelio za džez. Za to "krivi" svog tatu, koji mu je 1938. godine kupio prve džez ploče.

- Posle rata, 1946. godine napravio sam prvi big bend u Srbiji - "Dinamo". Sećam se da smo svirali na Kalemegdanu, na terasi, a tamo gde je privremeno bila Druga muška gimnazija nalazila se neka bašta gde smo izvodili prve džez numere. Već tada sam počeo da pravim i svoje aranžmane američkih džez standarda.

Kao već etablirani dirigent 1959. godine na Sajmištu je održan koncert revijskog orkestra povodom 25. maja, Titovog rođendana.

- I kada smo završili, krenuo sam u garderobu da se presvučem ali dolazi jedan oficir i kaže mi da smo pozvani na prijem kod predsednika Tita. Odem na prijem, a onda dođe i vreme da se upoznamo sa Titom. A on stoji i drži ruku tako da morate da se sagnete da biste se uopšte pozdravili sa njim. I ja mu kažem: „Srećan rođendan, druže predsedniče! A da li mogu nešto da vas pitam?“ I momentalno nastaje tajac u sali. Toliko su se svi preplašili što sam se drznuo da pitam nešto Tita. No, Tito meni kaže: "Samo pitaj". I ja lepo formulišem pitanje koje je glasilo: "Da li je tačno da vi ne volite džez?" A Tito mi odgovori da to nije tačno i da, zapravo, voli izvorni džez i nastavi da mi priča: "Sad kad sam bio u Sudanu slušao sam pravi džez". Hteo je da mi objasni kako su Amerikanci pokvarili džez, jer su ga komercijalizovali. Voli džez, ali sudanski…

Susreo se za života sa brojnim velikanima džeza, mnogima od onih koje je prvi put čuo na pločama koje mu je kao klincu darovao otac. Kada je 1971. godine čuo da njegov heroj Djuk Elington dolazi u Beograd smislio je nešto nesvakidašnje:

- Poželeo sam da dočekamo Djuka u Beogradu sa njegovom čuvenom kompozicijom "Take the A-Train". Dobio sam dozvolu da sa direktorom "Jugokoncerta" dođem do aviona kojim je Djuk doleteo u Beograd. Došao sam do Djuka, pozdravio se sa njim i onda smo zajedno krenuli ka aerodromskoj sali. I odjednom je zagrmelo - orkestar je počeo da svira tu kompoziciju. Elington je bio tako zbunjen…

Imao je sreću da se dva puta susretne sa još jednim herojem - Kauntom Bejzijem - u Beogradu i u Americi.

- Kada je Kaunt došao u Beograd napravili smo mu prijem. Nastupali smo u Domu sindikata, i tada sam mu kazao da sam napravio kompoziciju koju sam posvetio njemu - "Salute to Count Basie". A retka je bila prilika da možete uopšte da razgovarate sa njim. Posle, kada sam bio u Americi početkom osamdesetih viđanje sa njim je bilo malo razočaravajuće iskustvo...

https://www.youtube.com/watch?v=JRGGwboZzcU

Simić se kao predsednik Udruženja džez muzičara i Udruženja kompozitora Srbije ne samo upoznavao sa Majlsom Dejvisom, Elom Ficdžerald, Majnardom Fergusonom ili Luisom Armstrongom, već ih je dočekivao u Beogradu i bio im domaćin.

- To su bili fenomenalni susreti. Kad je Majls došao, sećam se da sam bio u Skupštini grada sa gradonačelnikom Aleksandrom Bakočevićem, kako bismo ga dočekali. I to je bilo mnogo smešno. Bakočević i ja onako svečarski obučeni, u neka teget odela, a Majls se pojavi sa nekim lancima oko vrata. Slikali smo se sa njim, možete misliti kako je to izgledalo.

Seća se i Dizija Gilespija i njegovog dolaska u Beograd 1956. godine. Stalno je sa sobom nosio neki ručni šah:

- Kada su došli ovde to je bio događaj - da u tim godinama uživo čujete Gilespija ili Bejzija, pa to je bilo nečuveno… Kvinsi Džons je sa nama posle čak pravio i neke snimke. U Klubu privrednika je posle koncerta održan džem-sešn. Zamislite samo da svirate sa takvim ljudima!

A dirigovao je i Džozefini Bejker, plesačici, koja je, pobegavši iz SAD, postala fam-fatal pariske scene. Iako je u Beograd došla kada je prešla šestu deceniju života, Bubiša je ovako opisao:

- Džozefina je bila jedna nadžak-baba, stalno je bila ljuta, ali bila je građena i imala telo kao u devojčice. Neverovatno je fantastično izgledala. Sa Džozefinom smo imali zakazan i dobrotvorni koncert u Skoplju, posle strašnog zemljotresa u tom gradu 1966. godine. Mi smo ranije krenuli iz Beograda, a ona je došla sutradan. Međutim, voz kojim je dolazila imao je nesreću kod Leskovca - ispao je iz šina. A ona je jednu železničku nesreću već preživela… Kada se u Francuskoj desila ona čuvena nesreća, ona je iskočila iz voza i preživela. Isto je to uradila i u Leksovcu.

Nikada mu nije bilo dosta muzike. I kada je otišao u penziju nastavio je da radi, od dirigovanja do muzike za pozorišne predstave, TV serije, filmove. Punom parom je radio, kazao je tad, negde do 85. godine života.

- Čak sam radio neke stvari koje nisu moj resor. Pa, za "Salaš u malom ritu" sam pisao muziku, što nije bio moj fah. Prvi sam te dečije kompozicije, koje je pevao hor "Kolibri", pisao u stilu džeza.

https://www.youtube.com/watch?v=XUPlebVbgHM

Izračunao je da je svih ovih godina živeo u osam različitih, a zapravo istih država - od Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, preko Jugoslavije, do Srbije. Sa gotovo čitavim vekom iza sebe i spoznajom da iz "njegovog doba više nema nikog živog" najponosniji je posle tolike karijere na ono neočekivano priznanje u Francuskoj, u Žuan le Penu.

Iako je proputovao ceo svet i imao mnogo puta prilike da ostane negde tamo daleko, uvek bi se vraćao Beogradu.

- Bio sam vezan za porodicu. Nisam ni sanjao da ću imati ovakav život. Hteo sam da budem advokat kao moj otac i sećam se koliko je moja baba bila očajna što sam rešio da se profesionalno bavim muzikom. A zaista ne znam nikog ko je imao tako bogat život kao ja - zaključio je tad Vojislav Bubiša Simić, uz opasku da iščekuje tu famoznu stotu!

I sad, kad ju je dočekao, uz čestitke, želimo mu na kraju kratkog razgovora da, ako može, doživi i 200, a Bubiša Simić samo, kroz smeh, polusramežljivo reče za Nova.rs:

- Hvala, hvala...

Bonus video: Bubiša Simić