1
Proslavljena violončelistkinja uoči nastupa na BEMUS-u otkriva kako se oseća pred domaćom publikom i kaže da je srećna što ima priliku da svira remek-dela koja su spoj velikih emocija i vrlo suptilnih i doživljaja.
Ksenija Janković rođena je 1958. u srpsko-ruskoj porodici muzičara. Očarana violončelom, počela je da svira u šestoj godini, a već sa devet je debitovala s Beogradskom filharmonijom. Dve godine kasnije, kao državni stipendista, nastavila je školovanje u Centralnoj muzičkoj školi pri Moskovskom konzervatorijumu gde su joj profesori bili Stefan Kaljanov i Mstislav Rostropovič. Studije je nastavila kod Pjera Furnijea u Švajcarskoj i Andrea Navare u Nemačkoj.
Nakon pobeda na nekoliko nacionalnih i internacionalnih takmičenja, međunarodnu afirmaciju je stekla posle osvajanja prve nagrade slavnog Konkursa Gaspar Cassado u Firenci, 1981. godine.
Janković je jedna od najinteresantnijih violončelistkinja današnjice. Posvećeni je kamerni muzičar. Svira sa umetnicima poput Gidona Kremera, Andraša Šifa i Tabee Cimerman i redovni je gost međunarodnih festivala u Austriji, Švajcarskoj, Engleskoj, Nemačkoj i Koreji.
Saradnja sa Šandorom Vegom i Đerđom Šebekom duboko je i trajno inspiriše. Solističke koncerte Ksenije Janković imala je u Parizu, Londonu, Berlinu i Moskvi, ali i Beogradu i Novom Sadu, kao i nastupe sa velikim orkestrima kakvi su londonski Philharmonia Orchestra, Budimpeštanska filharmonija, Orkestar Romanske Švajcarske, orkestri Radio Berlina, Kopenhagena i Madrida, kritika je opisala kao potresne i nezaboravne.
Kandidu sam upoznala pre mnogo godina na festivalu u Sarasoti, na Floridi u USA. Odmah smo se muzički uklopile, tako da smo često svirale u raznim kombinacijama, kaže za Nova.rs proslavljena violončelistkinja Ksenija Janković koja nastupa u okviru 53. BEMUS-a, na Velikoj sceni Madlenianuma. Ima koncert sa violinistkinjom Kandidom Tompson iz Velike Britanije pod dirigentskom palicom Dejana Savića i uz pratnju Orkestra Opere i teatra Madlenianum.
Na programu su Uvertira iz opere „Svraka kradljivica“ (Đ. Rosini), Svita „Krcko Oraščić“, op. 71a (P. I. Čajkovski) i Dupli koncert za violinu i violončelo op.102 (J. Brams).
– Kandida i ja smo već svirale ovaj Bramsov koncert u Holandiji i u Švajcarskoj i postoji plan da ga snimimo – istakla je Janković koja u Beograd došla pravo sa dvonedeljne turneje sa Andrašom Šifom.
Koje su kompozicije bile na repertoaru i gde ste sve svirali?
– Deo turneje je bio kamerna muzika sa njim, a posle u ansamblu Capella Andrea Barca, sviramo klavirske koncerte i simfonije, čak i Mocartove opere. To je divno da sada mogu da sviram u tako dobrom ansamblu i simfonijsku muziku. Na repertoaru su uglavnom Mocart, Hajdn, Betoven, Šuberta. Svirali smo već i tri Bramsove simfonije, a uskoro ćemo i četvrtu. Mi imamo samo dva-tri projekta godišnje, ali oni su vrlo intenzivni.
Šta biste izdvojili iz plodne karijere kao događaje koji su bili presudni?
– Mnogo toga… Sve se nekako rađa jedno iz drugoga. Sada sam vrlo inspirisana Andrašom Šifom i sa njim sam dosta razgovarala o muzici. I kao izvođač i kao slušalac. Muzika ima ogromnu snagu i moć. Vrlo me interesuje taj aspekt pronalaženja tačnog karaktera i emocionalnog stanja svake kompozicije koje sviramo, kroz detaljnu harmonsku i strukturnu analizu treba se maksimalno približiti kompozitoru i momentu stvaranja te kompozicije. U tim remek-delima koje imamo sreću da sviramo je ogromno bogatstvo ideja, emocija, vrlo suptilnih i tananih doživljavanja… I što čovek postaje senzibilniji, i kao svirač i kao slušalac, samim tim intuitivno razume i oseća mnogo bolje i dublje svet oko sebe, a naravno i sebe samog.
Rođeni ste u Nišu, živeli u Beogradu, školovali se u inostrastvu, proputovali ceo svet, skrasili ste se u Nemačkoj. Kako izgleda danas život na ovoj planeti u doba korone?
– Imala sam sreću da sam za vreme korone mogla da budem u prirodi, da mnogo vežbam, proučavam šta me interesuje i da ne živim u stresu od nedostatka vremena. Stvarno sam imala mnogo sreće da meni lično nije nešto nedostajalo.
Život delite sa čelistom Kristoferom Rihterom. Da li je i sin Aleksandar krenuo vašim stopama?
– Ne, on nije muzičar. Bavi se političkim naukama, proučavanjem konfliktnih situacija, kojih nažalost ima mnogo u svetu. Oženjen je Engleskinjom i živi u Londonu.
Šta planirate da radite u Beogradu?
– Ostajem samo tri dana. Svakako ću posetiti najbolju prijateljicu moje majke. Moram da priznam da mi je vrlo čudno da živim u hotelu u Beogradu, imam utisak da su moji roditelji još tu u Francuskoj ulici, ali njih nažalost više nema…
Bonus video: Otvaranje 53. Beogradskih muzičkih svečanosti BEMUS.