Kritika - piše Svetislav Jovanov: Stalno se vraćajući kući

Piše: Svetislav Jovanov

U opštim crtama, na velika vrata domaće pozorišne scene zakucao je jedan darovit pisac velikih mogućnosti – ali su mu pozorišni stvaraoci ta vrata tek malo odškrinuli. U nadi da će i to biti dovoljno, za Filipa Grujića i za pozorište, pođimo redom.Komadom “Pred svitanje”, Filip Grujić (1995) unosi na više načina svežinu u već pejzaž savremene srpske drame, već pomalo monotono polarizovan između “mejnstrima” koji vegetira na pričanju priča i “alternative” koja se kreće u okvirima “imerzivnog” pozorišta. Polazna situacija komada je, na prvi pogled, banalni isečak iz bolno nam poznate svakodnevice. Glavni junak - nazvan On - običan urbani tridesetogodišnjak, posle deset godina “gastarbajterstva” u Šangaju, vraća se kući kako bi posetio porodicu: majku, koju uoči šezdesetog rođendana, muči teskoba zbog pogrešnih izbora i želja koje nije ostvarila zbog posvećenosti deci; mlađeg brata, koji je, u zebnji pred većim rizicima, našao (privremeni) spokoj u braku, ženi i (tek rođenom) sinu; bratovljevu Ženu, lutalicu sličnog duha, ali spremniju da potraži utočište u konvencijama svakodnevice; I, najzad, svoju bivšu ljubav (nazvanu Ona), u poslednjim pripremama za udaju, za koju se nada da će joj doneti spas od iskušenja ljubavi. Proces tokom kojeg ovaj (neminovno) kratki junakov “povratak kući” dodatno pojačava probleme, teskobe i nedoumice ostalih likova, autor oblikuje originalnim pristupom tzv. postdramskom višeglasju – to jest, kombinaciji scenskog pripovedanja, posrednog iskaza i neposredno dijaloga: svet njegovih antijunaka je predočen kroz preplitanje u kome unutrašnji doživljaj dominira nad spoljašnjim zbivanjem, a prividno jednostavni, kolokvijalni govor bogat dvosmislicama, biva okrunjen efektnom, a nenametljivom ironijom.Stoga “Pred svitanje” nikako nije drama o (uistinu, gorućem) problem emigracije mladih i obrazovanih ljudi iz zemlje - premda taj problem čini jednu vrstu tematske “pozadine”. Takođe, ovo ne predstavlja ni “porodičnu dramu”, uprkos tehničkoj važnosti rodbinskih odnosa - taj sloj je kod Grujića samo vrsta dramskog okvira. Nije reč ni o drami “sukoba generacija” - iako takvi motivi imaju ulogu u odnosima junaka i njegovog brata sa majkom. U žiži komada “Pred svitanje”, je, naime, pitanje vremena – vremena koje iskušava mogućnostima i obesmišljava životne izbore, šokira iracionalnošću okolnosti, ili, pak, podmuklo nagriza naše snove. Za takav pristup Grujić nudi svakom scenskom tumaču više nego dovoljno indikacija. S jedne strane, iako junak, On, u izvesnom smislu “drži konce” radnje monolozima i “upadima” iz jednog vremenskog niza u drugi, ostali likovi takođe mu pariraju logikom sopstvenih (is)povesti – i to je put pomoću kojega se vremena u drami sudaraju, kidaju, slivaju i mimoilaze. S druge strane, pisac, kroz naglašavanje preciznih vremenskih odrednica – On se vraća se posle deset godina, na putu avionom nije spavao pedeset dva sata, mlađi brat pre godinu dana dobio sina, Majka dobila otkaz tri godine pred penziju – predočava snagu s kojom vreme postaje nezavisna (bezlična) sila, pravi dramski antagonist ove “obrnute Odiseje”.Anđelka Nikolić je uglavnom rediteljski najubedljivija kada svoje scensko tumačenje zasniva na promišljenom konceptu, doslednom ili, pak, izuzetno lucidno. U slučaju postavke Grujićevog komada, pak, ona promašuje upravo na planu koncepta. Zamenjujući tačnost za istinitost, ona teži da tehničkim postupcima i sredstvima scenski uobliči ono što je poetička srž drame. “Zrakasto” prožimanje priča, prostora i doživljaja koje pisac nudi , dakle jedna prividno “neuredna”, ali slojevita i višeznačna simultanost, “prevedena” je u predvidljive segmente: pravilno smenjivanje monologa, paralelnih (vizuelnih) prizora i delimično razvijenih scena dramskog dijaloga – čime je sputan unutrašnji ritam samog teksta.Međutim, bitan nedostatak je to što sam onaj središnji glas (ili iskaz) junaka, raspolućen između aktera i pripovedača (to jest, između nadmoćnog “kontrolora priče” i pasivnog, nevoljnog učesnika u ritualu porodične idile), raspolućenost iz koje se rađa junakova ironija, ali i tragikomičnost njegove pustolovine - dakle, taj glas nije nijednog časa predočen u svojoj opterećenosti, ambiciji i teskobi. Tu prazninu rediteljka ne uspeva da nadoknadi ni formalnom dinamikom (npr. ulazak iskaza jednog lika u “dramski prostor” drugog), niti retkim uzletima postignutim sredstvima “atmosfere” (igra senki koju izvodi suptilno Ana Mandić, kao efektan završetak susreta bivših ljubavnika u frizeraju). Ironija se teži ostvariti tonovima nonšalancije u iskazima i reakcijama glavnog junaka (solidni Uroš Jakovljević), ali se ezistencijalna ironija i dvosmislenost celine doživljaja tek retko i ovlaš naslućuje.Najzad, u predstavi nije iskorišćena čak ni jedna vrsta ne mnogo skrivenog dramaturškog “ključa”, koji tekst nudi: reč je o četiri (!) puta ponovljenoj sekvenci u kojima svi likovi, osim junaka, izražavaju nedoumice u pogledu sveta koji ih okružuje, sekvenci u kojima svi iskazi počinju sa rečju “moguće je” (“moguće da je ovaj svet najbolji od svih svetova”; “moguće da nikad neću hteti da odem odavde, makar me pamet izdala”, itd). Zaobilaženje takvog sugestivnog dramskog zamajca, koji u najmanju ruku otvara put za stvaranje atmosfere dvosmislenosti i opšte krize, u krajnjoj liniji onemogućava gledaocu predstave da se iole približi osnovnoj “lepezi značenja” komada, a koja u osnovi sugeriše: da je vreme jedini naš saveznik i neprijatelj, da je svako traganje osuđeno na (uvek privremeni) povratak, što će reći da je svako od nas, slično Grujićevom junaku - i njegovom dalekom a skrivenom uzoru - osuđen da, u sudaru s tom silom, postane upravo ono što Odisej saopštava Polifemu kako bi se privremeno izbavio iz ljudožderske pećine stvarnosti: Outis, Niko.