0
Koja je jedina zabranjena reč u pitalici o vremenu ? Pa naravno, samo vreme. Karakterističan primer posledica koje izaziva nepoštovanje ovog pravila demonstriran je na praizvedbi komada Filipa Grujića “Pred svitanje” (izvorni naslov “Ne pre 4 :30 niti posle 5 :00”), koja se dogodila na sceni Ateljea 212, u režiji Anđelke Nikolić.
Piše: Svetislav Jovanov
U opštim crtama, na velika vrata domaće pozorišne scene zakucao je jedan darovit pisac velikih mogućnosti – ali su mu pozorišni stvaraoci ta vrata tek malo odškrinuli. U nadi da će i to biti dovoljno, za Filipa Grujića i za pozorište, pođimo redom.
Komadom “Pred svitanje”, Filip Grujić (1995) unosi na više načina svežinu u već pejzaž savremene srpske drame, već pomalo monotono polarizovan između “mejnstrima” koji vegetira na pričanju priča i “alternative” koja se kreće u okvirima “imerzivnog” pozorišta. Polazna situacija komada je, na prvi pogled, banalni isečak iz bolno nam poznate svakodnevice. Glavni junak – nazvan On – običan urbani tridesetogodišnjak, posle deset godina “gastarbajterstva” u Šangaju, vraća se kući kako bi posetio porodicu: majku, koju uoči šezdesetog rođendana, muči teskoba zbog pogrešnih izbora i želja koje nije ostvarila zbog posvećenosti deci; mlađeg brata, koji je, u zebnji pred većim rizicima, našao (privremeni) spokoj u braku, ženi i (tek rođenom) sinu; bratovljevu Ženu, lutalicu sličnog duha, ali spremniju da potraži utočište u konvencijama svakodnevice; I, najzad, svoju bivšu ljubav (nazvanu Ona), u poslednjim pripremama za udaju, za koju se nada da će joj doneti spas od iskušenja ljubavi. Proces tokom kojeg ovaj (neminovno) kratki junakov “povratak kući” dodatno pojačava probleme, teskobe i nedoumice ostalih likova, autor oblikuje originalnim pristupom tzv. postdramskom višeglasju – to jest, kombinaciji scenskog pripovedanja, posrednog iskaza i neposredno dijaloga: svet njegovih antijunaka je predočen kroz preplitanje u kome unutrašnji doživljaj dominira nad spoljašnjim zbivanjem, a prividno jednostavni, kolokvijalni govor bogat dvosmislicama, biva okrunjen efektnom, a nenametljivom ironijom.
Stoga “Pred svitanje” nikako nije drama o (uistinu, gorućem) problem emigracije mladih i obrazovanih ljudi iz zemlje – premda taj problem čini jednu vrstu tematske “pozadine”. Takođe, ovo ne predstavlja ni “porodičnu dramu”, uprkos tehničkoj važnosti rodbinskih odnosa – taj sloj je kod Grujića samo vrsta dramskog okvira. Nije reč ni o drami “sukoba generacija” – iako takvi motivi imaju ulogu u odnosima junaka i njegovog brata sa majkom. U žiži komada “Pred svitanje”, je, naime, pitanje vremena – vremena koje iskušava mogućnostima i obesmišljava životne izbore, šokira iracionalnošću okolnosti, ili, pak, podmuklo nagriza naše snove. Za takav pristup Grujić nudi svakom scenskom tumaču više nego dovoljno indikacija. S jedne strane, iako junak, On, u izvesnom smislu “drži konce” radnje monolozima i “upadima” iz jednog vremenskog niza u drugi, ostali likovi takođe mu pariraju logikom sopstvenih (is)povesti – i to je put pomoću kojega se vremena u drami sudaraju, kidaju, slivaju i mimoilaze. S druge strane, pisac, kroz naglašavanje preciznih vremenskih odrednica – On se vraća se posle deset godina, na putu avionom nije spavao pedeset dva sata, mlađi brat pre godinu dana dobio sina, Majka dobila otkaz tri godine pred penziju – predočava snagu s kojom vreme postaje nezavisna (bezlična) sila, pravi dramski antagonist ove “obrnute Odiseje”.
Anđelka Nikolić je uglavnom rediteljski najubedljivija kada svoje scensko tumačenje zasniva na promišljenom konceptu, doslednom ili, pak, izuzetno lucidno. U slučaju postavke Grujićevog komada, pak, ona promašuje upravo na planu koncepta. Zamenjujući tačnost za istinitost, ona teži da tehničkim postupcima i sredstvima scenski uobliči ono što je poetička srž drame. “Zrakasto” prožimanje priča, prostora i doživljaja koje pisac nudi , dakle jedna prividno “neuredna”, ali slojevita i višeznačna simultanost, “prevedena” je u predvidljive segmente: pravilno smenjivanje monologa, paralelnih (vizuelnih) prizora i delimično razvijenih scena dramskog dijaloga – čime je sputan unutrašnji ritam samog teksta.
Međutim, bitan nedostatak je to što sam onaj središnji glas (ili iskaz) junaka, raspolućen između aktera i pripovedača (to jest, između nadmoćnog “kontrolora priče” i pasivnog, nevoljnog učesnika u ritualu porodične idile), raspolućenost iz koje se rađa junakova ironija, ali i tragikomičnost njegove pustolovine – dakle, taj glas nije nijednog časa predočen u svojoj opterećenosti, ambiciji i teskobi. Tu prazninu rediteljka ne uspeva da nadoknadi ni formalnom dinamikom (npr. ulazak iskaza jednog lika u “dramski prostor” drugog), niti retkim uzletima postignutim sredstvima “atmosfere” (igra senki koju izvodi suptilno Ana Mandić, kao efektan završetak susreta bivših ljubavnika u frizeraju). Ironija se teži ostvariti tonovima nonšalancije u iskazima i reakcijama glavnog junaka (solidni Uroš Jakovljević), ali se ezistencijalna ironija i dvosmislenost celine doživljaja tek retko i ovlaš naslućuje.
Najzad, u predstavi nije iskorišćena čak ni jedna vrsta ne mnogo skrivenog dramaturškog “ključa”, koji tekst nudi: reč je o četiri (!) puta ponovljenoj sekvenci u kojima svi likovi, osim junaka, izražavaju nedoumice u pogledu sveta koji ih okružuje, sekvenci u kojima svi iskazi počinju sa rečju “moguće je” (“moguće da je ovaj svet najbolji od svih svetova”; “moguće da nikad neću hteti da odem odavde, makar me pamet izdala”, itd). Zaobilaženje takvog sugestivnog dramskog zamajca, koji u najmanju ruku otvara put za stvaranje atmosfere dvosmislenosti i opšte krize, u krajnjoj liniji onemogućava gledaocu predstave da se iole približi osnovnoj “lepezi značenja” komada, a koja u osnovi sugeriše: da je vreme jedini naš saveznik i neprijatelj, da je svako traganje osuđeno na (uvek privremeni) povratak, što će reći da je svako od nas, slično Grujićevom junaku – i njegovom dalekom a skrivenom uzoru – osuđen da, u sudaru s tom silom, postane upravo ono što Odisej saopštava Polifemu kako bi se privremeno izbavio iz ljudožderske pećine stvarnosti: Outis, Niko.
