0
Junaci Gorana Petrovića neretko su istoriji nevidljivi ljudi, oni koji čekaju i oprezno mere, oni kojima je dopušteno da oholu i uglavnom nehajnu istoriju menjaju svojim raskošnim umećem.
Goran Petrović, „Palata na devet pogleda“, Laguna, 2024.
„U nekom prekomerno gordom kamenju čekaju još neizvajani, teški spomenici“: ova rečenica čuva u sebi svu onu poniznost i oprez koji zidaju prozu Gorana Petrovića. U verbalnoj slikovnici o zidanju zdanja koja se otvara čitaocu nagoveštena je sumorna večnost, ona na koju svaki ljudski poduhvat strpljivo čeka, čeka sa dugom i mirnom strepnjom, ne bi li posle tihog otpora i mnoštva pogleda popreko stekao pravo na zamornu i zahtevnu slavu.
Rečenica je deo dužeg odlomka u kom Goran Petrović kamenje slika onako kako bi slikao ljudske naravi i ambicije koje su od njih neodvojive: baš kamenje, zato što ono bolje razume tegobno i zahtevno trajanje koje narav priželjkuje i kom ambicija teži. Sa druge strane, zastave su nešto što svedoči o kratkovekosti vlastoljublja: neke skine pobunjeni narod, neke pogaze kopita neprijateljske konjice. Nekog, kao protomajstora Petra, pokriva „zastava od oblaka“ ispod koje će graditi četiri palate, kako mu nalaže proročanstvo.
Tokovi „Romana delte“ se sa svakim novim nastavkom sve više otkrivaju kao putovanja kroz jezik, brižljivo složen a opet pun trnja i sinkopa, razmeren, prosejan i pronicljiv. Najnovija pritoka smešta radnju u vreme Beograda pod vlašću despota Stefana Lazarevića. Petrović oslikava do najsitnijih detalja svet u kome nastaje velelepna građevina, simbolički i sasvim jednostavno nam predočavajući da je jedina gradivna materija koja samu sebe istovremeno troši i dopunjava zapravo jezik sam. Petar, vešti romejski graditelj, neimar i neumorni putnik Mediteranom, suočen je sa poduhvatom većim od života i važnijim od ličnog životopisa.
Junaci Gorana Petrovića neretko su istoriji nevidljivi ljudi, oni koji čekaju i oprezno mere, oni kojima je dopušteno da oholu i uglavnom nehajnu istoriju menjaju svojim raskošnim umećem. Oni nisu obdareni samo naročitim talentima, već i osećanjem dužnosti; oni su pokorni, unapred pristaju na žrtvu, ne znaju za interes.
U romanu „Ikonostas sveg poznatog sveta“ pastir Dovolja bio je neizlečivo dalekovid: tako je i mogao da postane svedok traganja despota Stefana Lazarevića, svedok njegovog nastojanja da nađe „najbolje i najprikladnije mesto da uzdigne crkvu“; dok se crkva gradi, jedanaestogodišnji kravar je njene graditelje oprezno i smerno opominjao na propuste, na kriv zid ili loš pad krova. Nikada se, ni tad ni docnije, nije uspeo udaljiti dovoljno da sagleda šta je sve u svetu i istoriji zapravo nevidljivo i neprimećeno.
Goran Petrović zaokupljen je strukturom celog jednog sveta, ponesen kosmogonijom jednog doba koje će istovremeno da imaginira i rekonstruiše. Petrovićeva junakinja neumereno se goji od progutanih reči, a njegov protomajstor gradi polako, zahtevajući nekad i hiljadu stabala jela i četiri hiljade mladića. To je svet u kom ravnopravno i legitimno deluju čarolije i zanati, veštine i čuda. Svet u kome se putuje, kako to čini Euđenio Mano: da bi „negde na otvorenom moru našao svoj pravi odraz“, a tako da se ne zna hoće li on biti „umetničko delo ili život po sebi“. To je svet u kom nas na tačnost i dimenzije opominje rekomander, „onaj koji preporučuje, odnosno bolje od vas samih zna kakve su vaše potrebe“, jer „tapiserija prigušuje odjek praznine“. Strpljivo stvaranje ukida prazninu i njen je jedini takmac.
Bonus video: Interliber
