Da li dovoljno volite Jorgosa Lantimosa i Rubena Ostlunda: Kritika filma "Porodična terapija"

Piše: Dejan Šapić

Kada u ovu podelu uključimo i filmove švedskog dvostrukog dobitnika Zlatne palme u Kanu Rubena Ostlunda, sa izraženo kritičkim stavom prema savremenom društvu ("Skver", "Trougao tuge") i pojavama koji su sinonim za postojanje kvazi elite - bitno sužavamo ciljnu grupu koja bi mogla najpre da sagleda domete filma „Porodična terapija“ a onda i da im se kao takav film i dopadne.

Na sinoć završenim Danima slovenačkog filma u Jugoslovenskoj kinoteci predstavljen je film slovenačke rediteljke Sonje Prosenc „Porodična terapija“ premijeno prikazan na prošlogodišnjem Tribeka festivalu i raniji učesnik takmičarskog programa Sarajevo film festivala gde je bio ozbiljan favorit za nagradu Srce Sarajeva. Rediteljkin treći igrani film, koji pored jednog dokumentranog i tv serije, uključujući kratke filmove predstavlja jubilarni deseti filmski rad. Prethodno nabrajanje ima za cilj da ukaže na iskusnu autorku sa izletima u različite filmske rodove i kao takvu spremnu za jedan ambiciozan stilizovan film o disfunkcionalnoj porodici i krizi vrednosnog sistema današnjeg društva.

Relativno bogatu porodicu koja treba da bude temelj društva čine servilan i vrednosno dezorjentisan otac Aleksander (Marko Mandić), zabrinuta i preplašena supruga Olivija (Katarina Stegnar) i njihova simpatična i radoznala ćerka tinejdžerka Agata (Mila Bezjak). Zaplet nastaje kada otac saznaje da ima sina iz prethodne veze Žilijena (Alioha Šnajder), sada dvadesetogodišnjaka poreklom iz Francuske koga poziva u goste da se upoznaju i da provedu neko vreme zajedno. Pravi motiv dolaska Žilijena je želja da učestvuju u takmičenju za „savršenu porodicu“ kako bi osvojili glavnu nagradu putovanje u svemir.

Sama postavka filmskog predloška najavljuje crno-humornu dramediju (drama-komedija) ali rediteljka odlazi korak dalje... Likove postepeno dovodi do krajnjih granica ekscentričnosti postavivši ih u neku vrstu eksperimentalnog staklenog prostora po izgledu sličnog nekoj skandinavskoj kući. Koristeći minimalizam u scenografiji, otvoreni prostori, velike površine sobe i dvorišta, obavezan đakuzi... ukazuje na njihovu razmetljivost te postaje poligon borbe u kojoj akteri postepeno klize u kolektivno ludilo. Rediteljka u osnovi jednog ovakvog eksperimenta na prvi pogled poseže za distopijskim principom viđenog u filmovima pomenutog Lantimosa. Međutim u Porodičnoj terapiji sve je vrlo realistično osim povremenih preterivanja u filozofskim nadmudrivanjima članova porodice pa otuda i slušanje Slavomira Žižeka dolazi kao neka vrsta zabave.

U celini prilično hermetičan i hladan film prožet kratkim muzičkim partiturama (opet sličnih onima kod Lantimosa) koje ukazuju na pripravnost i napetost iz straha da se „nešto“ preteće nalazi spolja, izvan kuće, gde se odigrava eksperiment je zapravo referenca na Hanekeovo ostvarenje „Skriveno“ (2005). U njegovom slučaju je video kaseta bilo ubedljivo dokumentovanje postojanja stvarnog motiva opasnosti nego što je slučaju Prosenc potencijalni napad životinja iz obližnje šume. Članovi porodice su sigurni samo dok su u kući, svaki odlazak napolje stvara probleme i nezgode.

Osveženje i putpuni izlazak iz zadatog žanrovskog postupka je pojava umetnice Konstrakte u svega nekoliko minuta koja ruši postavljeni filmski rakurs ali u onom najpozitivnijem smislu. Scena u kojoj se ona pojavljuje spontana i šarmantna je suprotnost celom eksperimentu i neprirodnoj blaziranosti kojoj je porodica konstantno podvrgnuta. Posebno što dolazi u drugom delu kada celokupan tempo filma i pažnja gledaoca počinje da opada. Scena bizarnog performansa jedne umetnice koju gleda Konstrakta zajedno sagostima na kućnoj zabavi je opet paralela sa performansom na svečanoj večeri povodom izložbe u Ostlundovom „Skveru“ kada je umetnik glumio pomahnitalog majmuna napadujući počasne goste, bogatu klijentelu.

U suštini „Porodična terapija“ se uklapa u postojeći trend filmova koji kritikuju društvo privilegovanih sa sve njihovom životnom ispraznošću, samozadovoljnih svojom površnosti a u suštini sebičnih i bezdušnih. U tom smislu nije nam ništa novo niti originalno prikazala. Osim toga što na kraju oni ipak traže pokajanje i neku vrstu iskupljenja. U regionalnim okvirima „terapija“ je hrabar iskorak na putu dostizanja standarda evropskog filma na planu filmskog narativa i stilizacije – odlučna da pobegne od konvencijalnih pristupa.

https://www.youtube.com/watch?v=2daAcgPNA38

Bonus video: