10
“Borat: nastavak”, autora Saše Koena.
Piše: Milan Vlajčić
Kad je pre četrnaest godina izmišljeni tv-novinar Borat, iz slavnog Kazahstana, stigao u Ameriku kako bi proverio šta ova zemlja može da učini za njegovu domovinu, iznenađenje bejaše višestruko. Najpre, ova igrano-dokumentarna priča koju je izveo svestrani britanski komičar Saša Beron Koen, ponudila je humorni sudar dva udaljena sveta koja se neočekivano u jednoj tački podudaraju: glupost nema granica, čak i kad nas gorko zasmejava. Ili, kako je onomad rekao Krleža, reč je o diluvijalnoj sili. Za nju nema leka. Samo je bitno kako je raspoređena. Svako je znanje ograničeno, a neznanje je plodno tle za preuzimanje nasleđenih predrasuda, fobija svake vrste i isključivosti zasnovanih na seksualnim, rasnim i ideološkim osnovama.
Nosilac glavne uloge i autor u svim glavnim komponentama filma (još je samo Čaplin imao tako kontrolisane projekte, i malo ko drugi), Koen kao Borat sa svojim tobož producentom stiže u Ameriku da obavi državnu misiju opisanu u zvaničnom podnaslovu filma “Kulturne pouke Amerikancima da podrže slavan kazahstanski narod“. Boratovo ponašanje sa američkim sagovornicima (postojećim) je potpuno prizemno i odgovara slici koju veći deo sveta ima o nekoj azijskoj nedođiji, u kojoj haraju lidersko samovlašće, korupcija na svim nivoima, siromaštvo koje u borbi za opstanak ne dopušta plebsu da se suoči sa elementarnim moralnim normama.
I dok deo sagovornika posle izvesnog vremena odustaje od dijaloga sa Boratom (njegovi stavovi gaze sve stavke političke korektnosti i civilizacijskih obzira), drugi, pogotovu oni okupljeni u društvima za zaštitu moralnosti belačkog dela građanstva, u dobroj meri mu povlađuju, sve dok on svojim preterivanjima ne otera cara do duvara.
Posle senzacionalnog uspeha “Borata“ (film je dobio priznanje Zlatni globus, a imao i nominaciju za Oskara), Koen je načinio i dva slična, izazovna i, po preuzetim slobodama, šokantna filma, ali sa znatno manjim odjekom.
Jasno je zašto: u filmu “Bruno“ Koen se poigrao sa stereotipima o homofobiji, ali to je već tematski uže područje, a neke šale sa homosima su, i bez autorove namere, delovale homofobno. U drugom pak filmu “Diktator“ (nehotični omaž Čaplinovom filmu, koji ima u naslovu i pridev: veliki), Koen izlazi iz zone igrano-dokumentarnog smera i stvara satiričan portret samodršca Aladina, iz male afričke države, bogate naftom. Veoma zabavan, ali na temu diktatora, posle Čaplinovog portreta Hitlera i dokumentarnog portreta Idi Amina (rad francuskog reditelja Barbea Šredera), malo šta ima da se kaže o silnicima sveta.
Ako je Koen upadom u Ameriku imao šta da otkrije krećući se ovom zemljom – kad je reč o fenomenu diktatora, nije moglo biti ni govora o snimanju na terenu neke postojeće zemlje. Da je metodu iz “Borata“ pokušao da primeni na ulicama gradova iz Rusije ili Kine, tog trenutka bi bio policijski izručen van granica, ili bi ga pojela crna zemlja, što se nekim novinarima već događalo. Uostalom, Borat je u azijskoj državi iz koje “potiče” postao nacionalni junak, ali Koenu ne bi palo na pamet da poseti zemlju koja bi ga dočekala ovacijama (kad bi gazda dozvolio).
Novi film o senzacionalnim dogodovštinama novinara Borata Sagdijeva pojavio se (streaming platforma Amazon) mesec dana uoči američkih predsedničkih izbora, izazvavši veliku buru u Americi. U filmu je “udar“ na vodeću rialiti zvezdu, Trampa, njegovog glavnog štapskog čoveka, Majka Prensa, a da ne pominjem “Mekdonaldovog“ advokata Đulijanija. Pošto se sve zbivalo uoči predsedničkih izbora Donald Tramp je odmah oštro reagovao, što je bilo po njega kontraproduktivno – svi dotad nezainteresovani za film su odmah pohrlili da vide o čemu je reč. Producenti su trljali ruke, a gledaoci su mogli da se uvere kako su se pomenuti sami naslikali.
Saša Beron Koen je rođen u Londonu 1971, u porodici koja vuče jevrejsku lozu, diplomirao je na Kembridžu 1993, a naslov njegove disertacije bio je “Američki pokret za ljudska prava“. Dve godine kasnije je na londonskoj tv-mreži Čenel 4 nastupio kao skandalozni televizijski reporter iz Albanije, što je bio daleki nagoveštaj da će se roditi neko sa imenom Borat. Stekao je slavu kao parodista, glumac sa čudnim stranim akcentima, prerušavao se u tv-serijama, igrao u filmovima “Jadnici” (Tom Huper) i “Hugo“ (Martin Skorseze).
Novi film o spornom kazastanskom novinaru je naslovljen namerno komplikovano “Borat, Subsequent MovieFilm“ (95 min. reditelj Džejms Voliner), a po ugledu na prvi deo ima i dugačak posprdni podnaslov “Isporuka značajnog mita (žive vage, dodajem) da bi se unapredio slavni kazahstanski narod”.
Počinje Boratovim nevoljama u kazahtanskom gulagu. Vlada ga je osudila na sedam godina robije zbog narušavanja ugleda “slavnog Kazahstana“. A onda zbog ekonomskih nevolja u zemlji (uslovi života kao u najcrnjim verzijama o bedi zemalja tzv. Trećeg sveta), predsednik vlade se seti da bi Borat Sagdijev mogao da ponovo ode u Ameriku i da obezbedi pomoć. Ujedno cilj Boratove posete je američka podrška da se vođa Kazahstana stavi u red moćnika gde su neprikosnoveni Putin, Tramp, Erdogan…
Audijencija u premijerovoj rezidenciji otkriva da premijer živi u straćari koja podseća na automehaničarske radionice iz naše serije “Kamiondžije“. Kao mito Borat će isporučiti majmuna koji se zove Džeki, a majmun je istovremeno ministar kulture i kazahtanska porno-zvezda!
Borata na daleki put celo selo frenetično ispraća uz Bregovićevu verziju romske pesme “Ederlezi“. Stigavši u Ameriku, kad otvori trščani sanduk sa nevericom otkrije da je nestao ministar za kulturu, a zatiče svoju 24.godišnju ćerku Tutar koja se ušunjala kao “slepi putnik“ i usput pojela ministra!
Tutar je kao devojčica gledala na televiziju bajku o maloj princezi Melaniji, koja se srećnom prilikom udala za tajkuna, a u njenoj mašti to je trag Melanije Tramp koji će pokušati da sledi. Otac je vodi kod estetskog hirurga da joj „pojača“ grudi, potom je modna dizajnerka odeva kao buduću princezu. Sve je to humorno poigravanje postojećim ljudima i njihovoj lakovernosti (u Americi je sve moguće, dok vas ne uhvate, reče neko). A onda posećujuginekologa, njoj je prethodno napravljen trudnički stomak, zabrinuti otac zahteva da doktor obavi abortus, uz objašnjenje da je imao s ćerkom incestuozni odnos. Lekar mrtav ladan sluša ove razloge i odbija molbu, jer je svako još nerođeno dete, po njemu, božji dar!
U prethodnom filmu o Boratovim nepodopštinama, njegov stalni pratilac bio je kazahstanski producent neviđenih fizičkih dimenzija, s njim je bilo neopisivih, raskalašnih natezanja.Ali pošto je ovaj glumac u međuvremenu umro,
Borata sada po Americi prati maloletna ćerka Tutar (u zapanjujuće dobrom tumačenju 24. godišnje bugarske glumice Marije Bakalove). Pošto je doznao da je prvi čovek Trampovoj vladi Majk Pens slab na svaku žensku osobu, ako u blizini nije njegova venčana žena, Borat, sa Trampovom maskom na licu, upada na jedan partijski skup noseći ćerku preko ramena kao lovački plen (devedesetih su u nas srećnici tako nosili svinjske polutke). Pokušava da je utrapi Pensu kao dar iz Kazahstana, obezbeđenje uz mnogo muka uspe da spreči ovaj susret, Spens je zbunjen. Valjalo je imati dovoljno hrabrosti (ili tihog ludila) da se ovo izvede.
U više navrata se Borat prerušava (da bi sprečio prepoznavanje), ponekad vidimo da se sekvence ne završavaju logično, jer je nešto krenulo nizbrdo.
Ima prizora koji nisu smešni (najčešće je reč o seksualnim prostaklucima). U filmu se pojavljuje lično i Tom Henks, procenio je da neće mnogo rizikovati.
U gradiću Mejkon (Arizona) održava se tradicionalni porodični bal na kojem ugledne porodice predstavljaju nadodorene buduće udavače. Borat se tamo pojavljuje sa čerkom, plešu na skandalozan način i dobro se uklapaju u ovaj drečavi kič-prizor. To je jedna od najvedrijih deonica ovog raskošnog filma. A negde u blizini Mejkona, Borat naleće na neke matore rokere, sada okorele konzervativce, i oni njemu otkrivaju da je korona virus prevara, da sa novinarima koji ne odgovaraju njihovom ukusu valja postupati oštro, kao u slučaju nestanka novinara u Turskoj, u ambasadi Saudijske Arabije (takozvana operacija „mleveno meso“).
Veći deo ovakvog humora ostavlja neprijatan ukus u ustima. Ali pilula je gorka i delimično lekovita.
Ivicom noža se najviše išlo u sekvenci kad Borat prerušen u karikaturalnog Jevrejina ( preuzeto iz najgorih naci-novina Gebelsove epohe) upada u jevrejsku sinagogu. Tamo naleće na dve starice koje mu otkrivaju da je „holokaust ipak postojao“, suprotno onome što je zvanična propaganda njegove zemlje. Boratu lakne, a i nama, jer poigravanje ovakvim osetljvim temama uvek izaziva osećaj „da se smrzneš“. Naravno, snimanje ovakvog filma nije oslonjeno na klopku „skrivene kamere“, a prilično sam ubeđen da je prizor iz sinagoge pažljivo zamišljen unapred, sa dobro pripremljenim učesnicima iz nekadašnjeg Aušvica.
Najveću halabuku film je izazvao zbog epizode sa nekadašnjim gradonačelnikom Njujorka Rudijem Đulijanijem. Njega intervjuiše Tatar, uvedena u priču kao tv-novinarka. Sav razgaljen, nesrećni Rudi u kameru izgovara neverovatne gluposti i bedastoće, uzaludno se takmičeći sa svojim šefom Trampom, koji ga je unajmio kao advokata. Tatar mu otkriva svoju sklonost ka starijoj gospodi, on je neoprezno uvodi u svoju spavaću sobu, nađu se u krevetu, a onda upada uzrujani otac da „odbrani čast“ svoje kćeri! Kasnije se Rudi sramno vadio, ali kasno, bolje da nije.
U Holivudu od ranih početaka filma postoji komedija kao noseći stub zabave, veliki majstori su nekad pravili komedije za više gledanja (Bili Vajlder, Alfred Hičkok, Vudi Alen), ali poslednjih godina na male ekrane se sele podžarovi: sitkom (situacione komedije), romkom (romantične komedije), većina toga ima težinu kokica u rukama gledalaca. Saša Koen radi nešto što uslovno pripada političkoj satiri, a to je uvek bilo najteže.
“Borat, jedan i dva“ nisu za ljude sa slabim nervima, niti za one koji se zaklanjaju iza neke stare ili nove moralnosti. I neka bude tako.
Jednog dana Borat će možda kao filmski junak svratiti i u ovaj „svračji kutak“ (divan Krležin izraz za naše balkanske prostore). A možda je već bio, samo nam to nije javio.
