Voleo bih da publika, kada izađe iz bioskopa nakon gledanja "Jedinog izlaza“, osim razgovora o zapletu, detaljima i glumcima razgovara i o tome kako se boriti protiv "sistema“, protiv okolnosti koje ti je život nametnuo ili si se u njima prosto zadesio, kaže za Nova.rs reditelj Darko Nikolić o svom prvom dugometražnom igranom filmu čija je premijera zakazana za 3. decembar.
Darko Nikolić režirao je brojne muzičke spotove, reklame i različite druge TV formate, poznat je kao fotograf (imao je više izložbi, među kojima su „My America“ sa kadrovima nastalim u SAD-u, „Šta je sreća“ sa portretima domaćih glumaca i muzičara ili „Pokoreni grad“…), a ovih dana posebno je užurban: očekuje ga premijera filma „Jedini izlaz“ najavljena za 3. decembar u bioskopima širom Srbije.
Oko njegovog prvog dugometražnog igranog filma u produkciji kuće „Stanković i sinovi“ okupljena je impozantna ekipa glumaca iz Srbije i regiona, a glavna uloga poverena je Anđelki Prpić. Ona u „Jedinom izlazu“, psihološkom trileru po scenariju Marka Popovića, igra ženu čiji je suprug, poznati beogradski advokat stradao u požaru, a šest godina kasnije dobija informacije koje dovode u pitanje sve što je mislila da zna o tragediji, ali i svojoj porodici…
Sa Darkom Nikolićem, dok sa nestrpljenjem čeka premijeru, razgovaramo o njegovom celovečernjem debiju, snimanju, umetničkom i društvenom kontekstu u kom je nastao, o estetici, pripremama za sledeće projekte i filmu u doba korone.
„Željno iščekujem reakciju publike jer mislim da će biti iznenađeni“, rekli ste kada je najavljena premijera „Jedinog izlaza“. Iznenađeni u kom smislu?
– Iznenađeni u smislu pristupa žanru koji nije baš zastupljen kod nas, ali posredstvom raznih platformi doživljava afirmaciju i ovde, tako da željno iščekujem reakcije ljubitelja psiholoških trilera. Holivud već decenijama uspeva da pravi prava mala remek-dela u okviru ovog žanra, koji na našem, balkanskom, prostoru nije isplivao u prvi plan. Verujem da će publika u Srbiji, ali i širom regiona, uživati u samom osećaju da na maternjem jeziku prati interesantan zaplet.
Iznenađenje, takođe, može biti i izbor glavne glumice, Anđelke Prpić, koju je publika navikla da gleda u komičnim ulogama, što ovde svakako nije slučaj. Neću mnogo da je hvalim, ali siguran sam da je Anđelka ovom ulogom pokazala koliko je talentovana i šta od nje možemo očekivati u budućnosti.
Diplomirali ste režiju, snimali spotove, reklame, TV formate, a ponajviše ste poznati kao fotograf… Šta vas je „prelomilo“ da se u 47. godini upustite u snimanje dugometražnog filma?
– To je realnost u ovom poslu – sve što ste pomenuli ima veze sa režijom i to mi je dosta pomoglo u sticanju iskustva, radu sa ljudima, brzini snimanja i prilagođavanja nepredviđenim okolnostima. U trenutku kada se odlučite za studije režije, znate da želite da snimate filmove, međutim, kao i u svakom poslu, postupno se dolazi do cilja. Posebno kada živite u Srbiji gde se uvek sve kreće „jedan korak napred a dva nazad“. Siguran sam da ću i dalje nastaviti da, osim filmova, snimam i spotove i reklame i fotografije, jer nisu to samo usputne ljubavi već delovi jedne iste slagalice.
Anđelki Prpić je to prva glavna uloga u dugometražnom filmu, a okupili ste i brojne iskusne filmske glumce iz regiona. Kako je teklo snimanje? Da li je ispalo sve kako ste zamislili?
– Anđi jeste ovo prva glavna u dugometražnom, a ujedno, kao što rekoh, i prva van njene zone komfora. Pravi je štreber, ozbiljno se spremila i mislim da je odlično uradila svoj lik. Pored nje, tu su Ljubomir Bandović, Nikola Ristanovski, Milena Predić, Milan Čučilović, Danica Maksimović, Janko Popović Volarić, Toni Mihajlovski, Jovo Maksić, Boris Komnenić, Dejan Tončić, Nives Ivanković, Marinko Prga, Vukašin Jovanović, Joakim Tasić i mnogi još…
Snimanje je uglavnom bilo baš uživanje. I kad ovo kažem znam da rizikujem da budem pogrešno shvaćen i da dalje gradim stereotip o tome kako je u filmskom poslu dovoljno imati kameru i nasmejano lice. Naravno da je iza mene i celokupne ekipe ogroman posao: 74 snimajuća dana je tim od 50-70 ljudi radio bez predaha na različitim lokacijama. A u takvim okolnostima neminovno je da ceo tim funkcioniše kao jedna porodica – svako radi svoj deo posla, sistem uglavnom fercera kao precizni mehanizam, ali ima i zabave i razmirica. Meni lično je najveći uspeh što su svi iz ekipe uživali u samom snimanju pored toga što smo napravili ozbiljan posao.
Pored Beograda, snimali smo na fantastičnom Povlenu i u Splitu, koji su, kako se snimanje razvijalo, zauzimali značajne „karakterne“ uloge u filmu. Verujem da će i gledaoci to osetiti. I naravno, kada sada, sa distance pogledam finalni proizvod – nije sve ispalo kako sam zamislio, nešto je i bolje!
U opisu filma navodi se da je u pitanju „triler sa elementima horora i angažovane socijalne drame“. Primećujete li elemente trilera i horora u našem okruženju? Gde i kakve?
– Apsolutno svakodnevno – počev od nasilja koje je u našem društvu sveprisutno, bilo da je reč o nasilju nad decom, ženama ili medijskom silovanju. Preko redova ispred ambulanti do konstatne magle i smoga koji pritiskaju naše živote, i figurativno i realno. Mi živimo u vremenu gde zbog potpunog odsustva svesti o urušavanju klime na našoj planeti imamo ozbiljne elemente horora sa apokaliptičnom završnicom kojoj u poslednje vreme doprinosi i kovid-19 koji bi mogao da bude i film strave za sebe, tako da to što scenaristi mogu da smisle je ništa naspram stvarnosti.
Kad smo kod „angažovane socijalne drame“… Mogu li filmovi da menjaju društvo oko sebe i kako?
– Filmovi su uticali i menjali društvo oko sebe, ali nažalost, istorijski gledano, više kao sredstvo ljudi koji su shvatili moć „pokretnih slika“ i kroz propagandu, nego kroz slanje pozitivnih i ispravnih moralnih načela. To su prilično individualne stvari. Vrlo često čujemo da neko kaže kako ga je neki film preokrenuo, podstakao, promenio, inspirisao… Ja bih voleo da publika, kada izađe iz bioskopa nakon gledanja „Jedinog izlaza“, osim razgovora o zapletu, detaljima koje jesu ili nisu primetili, glumcima… razgovara i o tome kako se boriti protiv „sistema“, protiv okolnosti koje ti je život nametnuo ili si se u njima prosto zadesio. I mislim da će uspeh biti potpun ako samo jedna žena, nakon gledanja filma i podstaknuta primerom, odluči da uzme sopstveni život u svoje ruke.
Imali ste više izložbi fotografija, a na primedbe da je na njima i „mnogo ružnog“ odgovarate da je „lako u lepom naći lepo“. Šta nalazite u ružnom?
– Karakter.
Režirali ste mnoge spotove (alternativnih) bendova. Jeste nekim od njih posebno zadovoljni?
– Dobro sam se zabavljao na spotovima benda koji više ne postoji, Svi na pod, bilo ih je četiri. A volim i tvrde, sviračke, kao „Divan dan“ grupe Ritam nereda.
Šta možete da izrazite „pokretnim slikama“ a ne možete fotografijom?
– Možete da aktivirate i sluh kod posmatrača i dodatno mu nagazite senzacije, ali to nije uvek neophodno, pa je fotografija sasvim dovoljna da razgori maštu. S druge strane, „pokretne slike“ su skup mnogo fotografija, bar ih ja tako tretiram, pa se trudim da je svaki kadar kompozicija za sebe.
Premijera „Jedinog izlaza“ nekako pada u trenucima kada je neizvesno kako će bioskopi raditi ubuduće. Zašto vaš film treba pogledati baš u bioskopu?
– Naravno da treba voditi računa i poštovati mere. Bioskopi i pozorišta su prilično sigurna mesta za posetioce koji se pridržavaju pravila. Nadam se da bioskopi neće postati istorija u ovom apokaliptičnom hororu koji živimo, a baš zato, dok ih ima, gledajmo filmove u bioskopu jer je taj osećaj nezamenljiv.
Šta sada pripremate? Mnogi reditelji okreću se i serijama, a vi imate i televizijsko iskustvo. Hoće li vaš sledeći projekat biti film ili serija?
– Ne znam koji će biti prvi, ali radim na oba.
Korona će, čini se, neminovno promeniti način snimanja filmova… Kako vi to vidite, kako će snimanja izgledati ubuduće, da li će se sve to odraziti i na izbor tema i estetiku?
– Već sada se dosta snima uz poštovanje mera i propisa. Verujem da će se sigurno pojaviti neke ljudske drame, na primer istopolni par, različitih nacionalnih pripadnosti koje su vekovima u zavadi, koje otima nulti pacijent zaražen kovidom-19 i svi završe na pustom ostrvu koje okružuju ajkule mutanti, igrajući uz neku veselu bolivudsku melodiju.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare