Uspeh ovogodišnjeg 49. Festa (7-16. maj) potvrđen je sedmodnevnim nastavkom, Festom na bis, gde su svi poštovaoci filma mogli da pogledaju ono što su iz razumljivih razloga morali da zaobiđu u prethodnim danima (70 dela u 9 dana - nemoguća misija!)
Pogledao sam tri filma u ovom festivalskom produžetku, gledališta su bila dobro popunjena, uz mere koje se podrazumevaju. Posebno me je prijatno iznenadio dokumentarni film “Kreka: Lovac na snove” (92 min) reditelja i scenariste Slobodana Ivetića, namenski rad koji je trebalo da pruži uvid u život i delo Miljena Kreke Kljakovića (1950), ovogodišnjeg dobitnika počasnog priznanja ”Beogradski pobednik”.
U ovakvim prilikama obično dobijamo, iskustvo nam kaže, film za jednokratnu upotrebu, kolaž arhivskog materijala uz prigodne izjave savremenika koji izgovaraju ono što svi znamo. Ovoga puta se srećno odstupilo, film Slobodana Ivetića je temeljan i istraživački rad, sa obiljem novih i samo za ovu priliku načinjenih svedočanstava, uz učešće slavljenika, autora Kreke (to je njegovo međunarodno ime).
Kreka je superiorno ali i nenametljivo doprineo da sam ovaj film o filmu, master klas u najboljem smislu (kod nas se ovaj pojam dugom zloupotrebom prilično obesmislio), s velikim zadovoljstvom odgledao, nešto novo naučio. Dignuta je lestvica za sve slične poduhvate, pa ko prihvati izazov – široko mu polje.
Film mi je izmakao na svečanom zatvaranju 49. Festa, ne mojom krivicom. Pokušao sam da preko Press službe Festa obezbedim ulaznicu za nedelju uveče (16. maj, 19 časova, Kombank dvorana), rečeno mi je da nema ulaznica za akreditovane novinare. Rekoh OK, a kad sam video deo snimka sa zatvaranja – prvih pet redova prazno (predviđeno verovatno za politički krem, koji ima pametnija posla u to vreme).
U četvrtak uveče (20. maj, 19 časova, Dom omladine Beograda), stižem pokisao po olujnom vremenu (baš sam se zainatio), u Velikoj dvorani gotovo sva predviđena mesta ispunjena (pohvala entuzijastima), na kraju projekcije dug aplauz premda se niko ne pojavljuje od učesnika (nije se ni očekivalo). Bolja pohvala za ideju o Festu na bis nije mogla da se očekuje.
Miljen Kreka Kljaković je počeo najpre u našem filmu. Radio je scenografiju za autore poput Gorana Markovića, Gorana Paskaljevića, Emira Kusturice (da pomenem samo neke), a od početka devedesetih otisnuo se u veliki svet, sarađivao sa najznačajnijim rediteljima današnjice. Ukupno 37 filmova njemu duguje svoje građevine, gradove i predele iz raznih epoha. Osvojio je sva najznačajnija priznanja, francuski Cezar, evropsku nagradu (nekadašnji Feliks).
U istoriji filma najpre su postojala zaduženja za dekor i scenografiju (set director, art director), a sa pojačanim tehničkim unapređenjem filma kao medija (uz veća finansijska ulaganja), javlja se kategorija dizajn produkcije (production design).
Kreka se tokom devedesetih upisao u ovu zahtevnu disciplinu, svrstavši se svojim radom i ugledom u red najcenjenijih, kao što su primerice Dante Fereti (“Zatvoreno ostrvo” i “Doba nevinosti” Martina Skorsezea) ili Lorens Pol (“Blade Runner”, 1982). Šta bi bilo od čarolije ovih filmova bez čudesnih tvorevina pomenutih graditelja filmskih snova?
Imajući pred sobom bogatu radnu biografiju Krekinu i njegovu pažljivo sakupljenu, crtačku i snimljenu dokumetaciju, Ivetić je mogao da se izgubi u nepreglednom nabrajanju. Odabrao je ozbiljnog vodiča, samog Kreku, neokrnjenog porokom genijalnosti i samohvalisanja. Pribrano i znalački nas je uveo u nekoliko projekata, pokazujući kako se krenulo od prvih skica do završnih radova.
Ivetić je stigao do genijalnog direktora fotografije Vitorija Storara, reditelja Madžida Madžidija, Brajana Helgelanda, Barija Levinsona, Ridlija Skota, njihovi iskazi pomažu da shvatimo kako je izgledala saradnja da bi se postigla iluzija postojećih, izmaštanih ili davno nestalih svetova.
Fascinantno je kako je Kreka iskoristio priliku da u filmu “Delikatesna radnja” (1991) dvoje dotad nepoznatih autora Žan-Pjera Ženea i Marka Karoa ostvari neverovatne prizore koji su ovaj film uveli u red kultnih dela. Čuvena je fantazmagorična sekvenca kad jedna pokvarena česma u kupatilu na vrhu zgrade poplavi i uruši celu građevinu. Pošto smo videli ovu scenu, od koje zastaje dah, Kreka nam crtežima pokaže kako je sve izvedeno u jednom kupatilu, kako je voda rasla u zatvorenom bazenu (nevidjivom u filmu naravno), a onda je prizorom vode koja prodire, u montažnim rezovima dočarana iluzija urušavanja cele zgrade.
Upravo onako kako je Hičkok u “Psihu”, u prizoru kasapljenja nožem u motelskom kupatilu, stvorio iluziju da vidimo ubadanje noža u devojčino telo, a na slici imamo samo zamahivanje nožem i potom krv koja se razliva po kadi. Povezujući munjevito stotinak kratkih kadrova, Hičkok je gledaocu stvorio iluziju da je video zabadanje noža u devojčino telo.
Slično je sa svojim rediteljima izveo Kreka, i to ga je preporučilo za ambicioznije poduhvate.
Iranski reditelj Madžid Madžidi je 2015. snimao veliki istorijski spektakl “Muhamed – Božji izaslanik” i poverio je Kreki, produkcionom dizajneru ovog filma, da načini drevni grad Meku, rodno mesto Alahovog izaslanika iz 6. stoleća. Kako obojica tvrde, nikakvih likovnih naznaka nije bilo kako je u to vreme izgledala Meka ili Medina (legenda uključuje oba mitska mesta).
Tragajući za nekim naznakama Kreka je slučajno pronašao dečju igračku koju je neko stvorio misleći na stari grad. I po tom tragu načinio je grad iz temelja, u pustinji, gradeći ga onako kako se grade ljudske naseobine da bi trajale, od čvrstog i trajnog materijala.
A onda se u projekt uključio trostruki oskarovac, direktor fotografije Vitorio Storaro, koji u Ivetićevom dokumentarcu govori kako je zajedno sa Krekom tragao za hromatskim valerima kako bi grad delovao kao deo složenije celine.
Pa je onda njegov sin načinio džinovske panoe, koji su, kad je trebalo da se kroz prozore naslute predeli koji nisu pustinjski, stvorili iluziju da ima života unaokolo. Tvorci čuda na zajedničkom zadatku.
Posle snimanja “Muhameda“ iranska država je ovaj grad proglasila za zaštićeni spomenik, tamo se ulazi sa kustosima koji pričaju o nastajanju islama. Ivetić pokazuje današnji izgled grada, zasut patinom vremena i naslagom pustinjske prašine.
Za osmodelnu tv-seriju “Stubovi zemlje”, prema bestseleru Kena Foleta, izvršni producent Ridli Skot je Kreki poverio zadatak da sagradi drevni grad sa gotičkom katedralom iz 12 veka. Kako tvrdi Ridli, Kreka je temeljno proučio sklop katedrale i način gradnje, cigla po cigla, malter i ništa više, onako kako se nekada gradilo. I mi vidimo kako pred nama raste katedrala, čudo nad čudima. U srednjem veku gradilo se desetinama godina (uz nezabeležene ljudske žrtve, ko mari za ljudski život kad je reč o slavljenju Gospoda!). Kreka je imao koji mesec, sve po planu. Čudo neviđeno.
Kao dizajner produkcije istorijskog spektakla “Tajni prolaz“ (2006) reditelja Ademira Kenovića, Kreka je morao da izgradi Veneciju iz srednjeg veka, u Luksemburgu, jer venecijanske vlasti ne dozvoljavaju da se istorijski spektakli snimaju “na licu mesta“.
Kreka je blizu jednog jezera izgradio stotinak venecijanskih fasada, dve crkve, desetak mostova, ali kad su udarali temelje, na opšti užas, otkrili su da je na tom prostoru neka džinovska čeličana ostavila nesavladive temelje. Kreka je onda morao da digne nepromočive zidove oko celog “grada”, da podigne nivo vode u kanalima, ali jezero iz koga su “pozajmili“ vodu počelo je da izdiše!
I to se savladalo, sada je to, posle odlaska ekipe, zabavni park u kojem turisti razgledaju Veneciju, voze se gondolama i vaporetima!
Prikazano nam je kako je za potrebe filma “Pakleni red“ (Order, 2003) reditelja Brajana Helgelanda, sagradio vatikansku Sikstinsku kapelu. Najpre vidimo kako majstori rekonstruišu svaki delić kapele, i onda je nam se ukaže velelepno zdanje u punom sjaju.
Sva sreća je da je Kreka pažljivo čuvao, u skicama i dokumentarnim snimcima, sve deliće svojih projekata. Ivetić je iskoristio samo deo tog snolikog blaga. Ne pamtim kad je neki Fest zatvoren takvom količinom lepote i filmskih čuda.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare