Podeli
Goran Paskaljevic sa zenom Kristinom
Kristin i Goran Paskaljevic, Foto: Vladimir Šporčić/Kurir.rs

Kristin Žente Paskaljević i Goran Paskaljević bili su u braku 25 godina. Priča koja sledi nastala je pre dve godine za potrebe jedne knjige i jedina je autorizovana verzija njihove veze koju je prekinula Goranova iznenadna smrt.

Kristin Žente (Christine Gentet) rođena je u Laonu, u Francuskoj, 1964. godine. Otac Rože (Roger) bio je laborant u obližnjoj fabrici šećera, a majka Kristijan (Christiane) viši bankarski službenik.

Posle gimnazije Kristin je studirala književnost i organizacione delatnosti u kulturi.

Po povratku u Laon tri godine je vodila filmski festival koji je u to vreme bio jedna od najznačajnijih filmskih manifestacija za decu i omladinu u Evropi.

Kao francuski kadar dobila je posao u Evropskoj komisiji u Briselu, u odeljenju koje se bavi evropskim filmskim festivalima. Službeno je putovala po Evropi i procenjivala koji festival ima uslova za sufinansiranje fondova Evropske komisije.

Svoj lukrativni posao napustila je 1995, posle udaje za reditelja Gorana Paskaljevića. Nastanili su se u Parizu i Kristin je postala stalni saradnik na njegovim filmskim ostvarenjima kao prevodilac na francuski i engleski jezik, saradnik na scenariju i organizator produkcije u njihovoj zajedničkoj producentskoj kući Ticket productions u Parizu (Bure baruta, Kako je Hari postao drvo), kao i u njihovoj producentskoj kući u Beogradu, Nova film (San zimske noći, Optimisti, Medeni mesec, Kad svane dan, Zemlja bogova).

Bergmanovo proročanstvo

Kristin je kao organizator dobila zadatak od predsednika filmskog festivala u Laonu da uđe u trag Goranovom filmu Argentinski tango (Tango argentine) koji su 1992. godine selektori videli na festivalu u Veneciji i želeli da ga neizostavno uvrste u svoj program. Posle tri meseca uspela je da nađe režisera i pozove ga da sa filmom učestvuje na festivalu.

Goran je došao, a Kristin je inostranim gostima festivala bila rečit vodič kroz stari Laon. U katedrali je shvatio da to mesto ima neku tajnu vezu sa Srbijom. Tamo se čuva Sveto lice (Sainte Face), srpska ikona iz dvanaestog veka, za koju se smatra da predstavlja autentično lice Hristovo, a legenda kaže da je čudotvorna, odnosno da ima moć izlečenja od slepila i drugih bolesti. Ovu dragocenost Nemanjići su poklonili jednom visokom francuskom svešteniku koji je kasnije postao papa.

Goranovu pažnju ipak su više privlačile živahne tamnoplave Kristinine oči nego srednjovekovne znamenitosti koje je obilazio. Na završnoj večeri festivala, Paskaljevićev film je proglašen pobedničkim, dobio je glavnu nagradu žirija i nagrade publike i kritike.

Na slavljeničkoj večeri sedeo je preko puta Kristin. Predsednik žirija Danijel Bergman, sin Ingmara Bergmana, i sam uspešan reditelj, prišao je Goranu i šapnuo mu na uvo: “Ova mlada žena preko puta tebe pratiće te celi život, do smrti.” Goran se nasmejao, primivši to kao šalu mladog umetnika sklonog misticizmu.

Po povratku u Beograd, Goran je ubrzo otputovao u Njujork na snimanje svog novog filma Tuđa Amerika. Neposredno posle razvoda, na koji je bio primoran posle povratka iz Amerike, otišao je da završi postprodukciju filma u Londonu. Setio se Kristin, kao jedine žene koja je u poslednje vreme privukla njegovu pažnju. Kada ju je konačno pronašao u Briselu, hrabro ju je pozvao na neobaveznu večeru u London! Ona to u prvi mah nije prihvatila, ali joj je Goran objasnio da nema belgijsku vizu i da ne može da je poseti u Briselu. Konačno je pristala, došla u London i tako se ostvarilo proročanstvo Danijela Bergmana!

Goran se u jesen 1993. godine preselio u Brisel. Posle godinu dana zajedničkog života, venčali su se i ona je napustila svoj dobro plaćen posao u Evropskoj komisiji. Preselili su se u Pariz aprila meseca 1995. i Goran je postao, kako to sam ume u šali da kaže, ljubavni, a ne ekonomski ili politički emigrant.

Kristin je podredila svoju karijeru njegovoj i on joj je na tome zahvalan.

Kada je došla iz Pariza u Beograd, sa Goranom koji je te godine (1997) pripremao film Bure baruta, Kristinin najveći problem bio je srpski jezik. Govorila je: ”Udarila sam se za Gorana, umesto udala”. Prijatelji su se blagonaklono smejali njenim jezičkim nespretnostima, i to ju je obeshrabrivalo. Insistirala je da je Goran ispravlja kada greši, a ona je njega ispravljala kada su razgovarali na francuskom, kojim je on i pre njihovog zajedničkog života već dobro vladao.

Nekoliko godina kasnije, pošto je već dosta vremena provela sama sa srpskim prijateljima, aktivistima u društvu za zaštitu životinja, njen srpski je bio tako dobar da joj je Duško Kovačević rekao: “Kristina, ti bolje govoriš srpski nego devedeset odsto Južne Srbije, uopšte se ne šalim kada ti to kažem.”

“Već odavno me svi u Srbiji zovu Kristina i ja sam to prihvatila. Sada me i Goran tako zove, retko mi se obrati sa ’Kristin’. Zavolela sam Srbiju, ali ne bezuslovno. Da budem sasvim iskrena, Goran se bolje snalazi u Parizu nego ja u Beogradu, ali ono što i njemu i meni najviše prija, to su naša brojna zajednička putovanja. Obišli smo skoro pola sveta, najviše zahvaljujući uspehu Goranovih filmova na raznim svetskim festivalima, a on je, pored toga, nekoliko svojih filmova snimao u inostranstvu.”

Jedno od tih značajnih putovanja bilo je kada je Muzej moderne umetnosti MoMA u Njujorku, 2008. godine priredio retrospektivu svih celovečernjih filmova Gorana Paskaljevića, koja je dve godine kasnije prikazana u Londonu u organizaciji Britanskog filmskog instituta, uz bogato ilustrovanu monografiju o njegovom stvaralaštvu na engleskom jeziku, na kojoj je Kristin aktivno sarađivala. Slede i retrospektive u Parizu, Madridu, Barseloni, Solunu, Bratislavi…

“Na tim putovanjima, koja često traju i više meseci, upućeni smo jedno na drugo i zajedno otkrivamo neke nove prostore i stičemo nove prijatelje”, kaže Goran. “To je, po mom mišljenju, pored svakodnevnih izmena međusobnih nežnosti i deljenja istih vrednosti, naše najveće bogatstvo i kontinuirano osveženje našeg braka koji traje, evo, već dvadeset i tri godine.”

(Iz knjige “Izuzetni parovi Srbije”, u izdanju Zepter Book World,  2018)

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar