Devet života Milene Pavlović Barili

Kultura 15. jun. 202122:03
Podeli:
Milena Pavlović Barili, Milena sa majkom, 1926; Izvor: riznicasrpska.net/wikimedia.org

"Devet života Milene Pavlović Barili" naziv je nove knjige Maje Herman Sekulić. Devet života odnosi se na brojne bliske susrete sa smrću naše slikarke ali i na ogroman opus koji je iza sebe ostavila s obzirom da je iznenada preminula u 36. godini.

„Sve sam oduvek doživljavala suviše intenzivno za moje fizičke mogućnosti, koje su od ranog detinjstva bile dosta ograničene tifusnim žarištem, srčanom manom, zatim raznim operacijama i povredama kičme. Ako za mačku kažu da ima devet života, ja sam ih onda imala bar toliko. Ali i toliko agonija“.

Nabraja Maja Herman Sekulić, dalje, sve te Milenine „male smrti“: prva operacija kičme u Španiji, druga operacija u Parizu, serije odbijanja i poniženja u Srbiji, bolno čekanje oca Bruna na železničkoj stanici kada se nije pojavio, tuga što niko od njenih nije došao na izložbe i Rimu i Parizu, rastanak sa majkom pred odlazak u Njujork, kraj ljubavne priče sa kubanskim pijanistom Rejmondom, srčani udar u Njujorku, pad sa konja i nova povreda kičme…

Maja Herman Sekulic Promocija knjige Devet zivota Milene Pavlovic Barili
Maja Herman Sekulić; Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Ni u jednom do sada napisanom romanu o Mileni Pavlović Barili ne postoji tako duboko poniranje u njen lik, njenu intelektualnost i umetnički doživljaj sveta, smatra urednica knjige Zorica Stablović Bulajić.

– Mnogo je studija, stručnih knjiga i monografija objavljeno o Mileni ali ovo je presedan, jer je Maja uspela da kroz Milenin lik stvori jednu neobičnu, multižanrovsku knjigu.

Ona odmah na početku kaže da ne piše ni romansiranu biografiju ni istorijski roman, ne piše ni umetničku fikciju Mileninih snova ali je uspela da u ovom nevelikom obimu spoji nekoliko žanrova, od putopisa do esejističkog pristupa, pa preko ispovedne proze u prvom licu Milene Pavlović Barili, sve do toga da je ponudila po prvi put jedan sinopsis za moguću ekranizaciju filma.

Ova knjiga je dala jedan mozaik dubljeg uvida u Milenininu ličnost, sve probleme sa kojima se suočavala, ali jednog potpuno drugog književnog rakursa nego što su to činile oni koji su se prethodno bavili Milenom – ocenila je Zorica Stablović Bulajić na promociji knjige u Domu Jevrema Grujića u Beogradu.

Knjiga je objavljena u izdanju Fondacije Milenin dom i Galerije Milene Pavlović Barili iz Požarevca.

Milena Pavlović Barili, Autoportet, 1938; Izvor: http://plezirmagazin.net/wikimedia.org

Knjiga odiše Milenom, njenim oniričkim slikama, njenom prefinjenom pojavom, njenim dvojstvom tradicionalne požarevačke porodice sa majčine strane i vagabundske prirode oca Italijana.

Rođena je u Požarevcu 1909. kao ćerka Danice Pavlović, praunuke Karađorđeve ćerke Save, koja je na studijama muzike, klavira i pevanja u Minhenu upoznala Bruna Barilija, italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara, pesnika i putopisca. Venčali su se iste godine kada im se rodila Milena.

Bruno i Danica su skoro odmah po Mileninom rođenju počeli da živeli razdvojeno, u dve zemlje, ali su sve vreme održavali kontakt. Zvanično razvedeni od 1923. mada niko od njih dvoje nije imao drugi brak.

Danica je čitav život posvetila odgajanju, školovanju i lečenju ćerke, kojoj je od malena ustanovljeno slabo srce.

Milena Pavlović Barili, Konrad Fajt; Foto: Commons.wikimedia.org/ZazaSRB

Milena je od prvih nedelja života naučila da menja mesta boravka. Školovala se u Srbiji, Italiji, Francuskoj, Nemačkoj… Kao tinejdžerka je jedno vreme provela na dvoru kralja Aleksandra i kraljice Marije Karađorđević, gde je postala opčinjena američkom modom, filmovima i filmskim zvezdama.

Završila je Umetničku školu u Beogradu, potom upisala slikarsku Akademiju u Minhenu.

Po povratku kući, sveže diplomirana, nije uspela da nađe čak ni posao nastavnika likovnog.

I opet biva primorana da pakuje kofere, ne bi li nekako zaradila za život.

Španija, Pariz, London, Oslo… Obilazi galerije i muzeje, prisustvuje izložbama, i sama izlaže…

Kada su se ratni oblaci nadneli nad Evropom, 1939. je odučila da ode u Ameriku. Već pola godine kasnije izlagala je u prestižnoj njujorškoj galeriji, naišla je na dobar prijem, ušla u visoko društvo, radila portete.

„Toplo-ružičasto sa hladno-sivim“, ilustracija objavljena u „Vogu“ 15. januara 1940; Izvor: stazenezele.rs/wikimedia.org

Ubrzo je dobila angažman i u elitnom modnom časopisu „Vog“, kao ilustrator naslovnih strana i reklama za modnu industriju, a onda je počela da radi i za druge prestižne časopise „Harpers bazar“, „Taun end kantri“…

Sve vreme pisala je pesme na francuskom, španskom, italijanskom i srpskom, satkane od melanholije, nostalgije, sete i snova. Baš kao što je i slikala.

Uprkos sve većim uspesima, ili možda baš zbog njih, Milena je imala sve većih srčanih tegoba. Njeno stanje pogoršano je padom sa konja tokom medenog meseca, leta 1944, kada je povredila kičmu i nekoliko meseci provela u gipsanom koritu.

Tokom perioda oporavka, na imanju van gradske vreve Njujorka, upoznala je očevog prijatelja, kompozitora Đankarla Menotija, koji joj je ponudio da radi kostime za njegov balet „Sebastijan“. Nakon velikog uspeha baleta, usledila je još jedna ponuda – za balet „San letnje noći“.

Milena Pavlović Barili, Kompozicija, 1938; Izvor: narodnimuzej.rs/wikimedia.org

I, taman kada je izgledalo da su finansijski problemi iza nje, kada se rat u Evropi bližio kraju i Milena se nadala ponovnom susretu sa svojima, ona je iznenada preminula u snu, 6. marta 1943. Imala je 35 godina.

Prema jednoj verziji, od silnog uzbuđenja i radosti slučajno je popila veću dozu tableta za spavanje. Prema drugoj, to je učinila namerno. U lekarskom izveštaju kao uzrok smrti je naveden srčani udar.

Đankarlo Menoti je do kraja života bio uveren da je Milena izvršila samoubistvo jer je njen 12 godina mlađi suprug, Robert Goselin bio megaloman, biseksualac, bolesno vezan za majku, sve u svemu, rđav čovek.

Milenine lične stvari iz Galerije u Požarevcu; Foto: BuhaM/wikimedia.org

Bilo da verujete u Menotijevu verziju ili ne, Goselin se jeste sumnjivo ponašao. Ubrzo po Mileninoj smrti rasprodao je njen nakit, slike i ostale stvari, ne sačekavši zvanično otvaranje testamenta. Danici nije poslao ništa kao uspomenu na pokojnu ćerku. Bez konsultacija sa porodicom, kremirao je Milenino telo.

Pošto mu je odbijena viza za Jugoslaviju, urnu je odneo Brunu u Italiju 1947. a Barili ju je 5. agusta 1949. položio na nekatoličko groblje Testačo u Rimu. I sam je tamo sahranjen 1952. a Danica im se pridružila 1965.

Preminula je tri godine pošto je otvorila Fondaciju Milenin dom i njenu galeriju, u staroj porodičnoj kući u Požarevcu.

Spomen-ploća Danice Pavlović Barili; Foto: BuhaM/wikimedia.org

Galerija danas ima blizu 900 njenih umetničkih radova, od čega je pedesetak deo stalne postavke. Nepoznat je broj slika iz američkog perioda kojima se izgubio trag. Ogroman opus za umetnicu koja nije doživela 36. rođendan. Ali razumljiv za nekoga ko je živeo devet života.

– Milenina majka učinila nešto što se retko radi: ona je posvetila celokupan svoj život ćerki, a kasnije, kada je Milena umrla, od svih poznanika i prijatelja tražila je da se slike sakupe na jednom mestu da, bi se napravio legat. Među našim umetnicima je malo onih koji imaju skoro ceo svoj opus na jednom mestu – istakla je dr Irina Subotić, istoričar umetnosti, na promociji knjige.

Međutim, Subotić je procenila da još uvek postoje neke zatamnjene strane u Mileninom životu i dela koje treba otkrivati, te da je Maja Herman Sekulić bila na tom putu.

Milena Pavlović Barili, Madona, 1929; Izvor: Madl’Art web portal/wikimedia.org

– Mi koji smo se bavili Milenom uglavnom smo gledali njene slike, skice, crteže, fotografije, čitali pesme ili ono što je o njoj pisano, ali nismo se udaljavali od toga u želji da ne otkrijemo nešto što, možda, nije tačno. Ono što se kod Maje može sa sigurnošću videti je njen suptilni jezik da otkriva neke istine do kojih mi nismo smeli da dođemo. Ona ih samo prepoznaje, ne tvrdi da su prave istine, kao što je pitanje njenog odnosa prema mužu i njenog privatnog života i upravo to čini knjigu intrigantnom, intimnom i bogatom. Ona nama otvara te puteve na koje možda možemo i mi istoričari umetnosti da gledamo, i njenu umetnost i ličnost, kao celinu – navela je Irina Subotić.

Irina Subotic Maja Herman Sekulic Neda Todorovic na promociji knjige Maje Herman Sekulic
Irina Subotić, Maja Herman Sekulić i Neda Todorović na promociji knjige; Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

A u ličnosti Milene Barili postoji neka čudna magija i ona obuzme svakoga ko počne njom ozbljnije da se bavi, rekla je Neda Todorović, novinar, naš kolumnista i profesor na Fakultetu političkih nauka.

– Maja mi je to potvrdila. Rekla je da joj se tako nešto prvi put desilo kada je pisala o Tesli, drugi put sada kada je pisala o Mileni. Kada je počela da piše knjigu, preselila se u istu ulicu, u zgradu preko puta one gde je stanovala Milena – otkrila je Neda Todorović.

O Milenom boravku u Njujorku nema mnogo pisanih tragova, ali je Maja Herman Sekulić pokušala da je nađe na čudnim mestima.

– Idući za njenim adresama, gde je Milena živela i radila, tamo gde se kretala, gde je izlazila, Maja je pronalazila odbleske ličnosti u staklima fasada pored kojih je prolazila, u patini starih ogledala na mestima gde se i Milena ogledala… To je jedan fantastičan i uzbudljiv spoj – ocenila je Neda.

Prema njenom mišljenju, u trećem delu knjige Maja je uradila „najtežu stvar u literaturi“.

– Ona ponire u dubinu Milenine ličnosti, psihološki je senči kao da je potpuno prodrla u nju, kao da se identifikovala u nekim momentima sa njom. Maja piše njen intimni dnevnik. Milena se ispoveda u Majinoj knjizi i mi verujemo u svaku reč. Taj deo je beskrajno zanimljiv, jer Maja govori Mileninim glasom – napomenula je Neda Todorović.

Poslednji deo knjige je sinopsis za film o Mileni.

– Mislim da bi bio zločin ne napraviti taj film. Sinopsis je savršen i njime bismo dobili mogućnost da upoznamo Mileninu ličnost sa neke nove strane – zaključila je Neda Todorović.

BONUS VIDEO:

 

Komentari

Vaš komentar