Kosta Peševski: Stanje u medijima je isto kao pre 150 godina

Peševski sa rediteljom Darkom Bajićem sarađuje još od 2011. kad su radili na seriji “Bićemo prvaci sveta“.Nastavili su da sarađuju 2013. kada je za njegovu klasu napisao scenario za dugometražni diplomski film “Gde je Nađa?” a kasnije i dokumentarcu “Linija života“, kao i u pozorišnim komadima “Osama - kasaba u Njujorku“ i “Feliks“, dramatizacijama romana Vladimira Kecmanovića koje se igraju u Zvezdara teatru.Film “Ime naroda“ čija je premijera zakazana za 12. novembar u Komabak dvorani kruna je njihovog zajedničkog rada.- Kada se radi sa Darkom to traje, nemamo kampanjski pristup u pisanju scenarija. To je neki naš princip rada koji daje na kvalitetu. Uhvatimo se priče i radimo dok ne stignemo do verzije teksta koju smatramo najboljom. Mislim da smo “Ime naroda“ počeli u februaru 2019. a snimanje je krenulo u oktobru. Do tada smo stalno bili u priči - priča Peševski.https://www.youtube.com/watch?time_continue=51&v=QtzjiQSjU6k&feature=emb_logoKosta Peševski (42) rođen je u Beogradu gde je diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti na katedri za dramaturgiju.Poznat je i kao koscenarista serije “Žigosani u reketu”, dokumentarne TV serije “Priče iz Velikog rata”. Scenarista je više TV emisija i kratkih igranih filmova među kojima je najpoznatiji “Pasulj” (2006) koji je osvojio nagradu za najbolji kratki domaći film na Festivalu kratkog metra u Beogradu.Autor je tri kratke radio drame na Radio Beogradu: “1986”, “Strava u Istočnoj kapiji” i “Pusti nas na žurku”.Angažovan je kao saradnik FEST-a, festivala LIFFE u Leskovcu i Filmskog centra Srbije. Kurator izložbe plakata nepostojećih filmova “Vidimo se na posteru” održanoj u UK Parobrod 2015.Na Mondo portalu kreirao je i vodio podkast “Opšta subkultura”.Član je UDUS-a i Asocijacije scenarista Srbije.Bajić i vi ste se pokazali kao dobar tandem.- Darko je reditelj koji se drži scenarija. Nije od onih reditelja koji uzme tekst pa ima neki odokativni pristup kako će ga ekranizovati. Svaki reditelj ima različit princip, neko želi da učestvuje u pisanju sa scenaristom, neko pusti da radite sami, neko sarađuje od početka do kraja kao Darko. I meni to odgovara jer je dobro da je reditelj uvek uključen, a ne da bude kao urednik, pa onda pogleda i kaže vam da menjate jer je on zamislio nešto drugo.Kakav utisak je na vas ostavio film “Ime naroda”, kada je oživeo scenario na kojem ste radili?- Mislim da smo dobili jednu istorijsku dramu koja je moderna i stilski i rediteljski, koja komunicira sa savremenim temama. Jer sve što vidite na filmu, prepoznaćete u današnjem vremenu - političku borbu, ulogu medija u njoj, politiku velikih sila prema malim državama. To nije neka priča iz prošlosti, nego ima odjek u današnjem vremenu. Najveća vrednost filma “Ime naroda“ je to što govori o slobodi, o borbi za nju na više nivoa, od ličnog do političkog.

Koliko vam je originalni scenario Milovana Vitezovića olakšao rad?- U njegovom tekstu sam prepoznao veoma ozbiljan pripremni rad. Mi smo napisali drugu verziju po njegovom originalnom scenariju i zadivio me je njegov pristup kako istražuje, koliko čita, ne oslanja se na redukovanu vikipedičarsku varijatnu. Vidi se da je baš mnogo vremena proveo čitajući literaturu kako bi došao do svih mogućih informacija, od poznavanja istorijskih činjenica do toga kakav je protokol na suđenju, na dvoru. To je rad koji ne može da se dobije internet preletanjem ili uz neku instant literaturiu nego je baziran na ozbiljnom istraživačkom pristupu. Meni lično je rad na scenariju o Svetozaru Miletiću dao priliku da mnogo toga saznam i naučim.Na konferenciji za medije ste rekli da priča o Svetozaru Miletiću nije priča o cenzuri nego više o spinovanju.- On je bio urednik “Zastave“ koji su finansirali čitaoci, mahom Srbi svojim novcem. S druge strane postojao je "Branik" koji je plaćala Austrougarska monarhija da čitaocima servira onu vrstu istine koja je njima odgovarala. Manje-više i danas je sve isto, kako u celom svetu tako i kod nas. “Ime naroda“ pokazuje da je tako bilo i pre 150 godina, jedina je razlika što su tada postojale samo novine a danas postoji hiljadu medija. Uvek se priča o objektivnom novinarstvu i izveštavanju, a uvek se ispostavi da je medij u nečijim rukama, i taj pokušava da oblikuje stvarnost prema svom nahođenju. Imate danas pet, šest, sedam TV kanala sa nacionalnom frekvencijom i kao da gledate izveštaj iz različitih sredina jer medije uvek neko finansira, a taj neko ima politički interes i oblikuje istinu onako kako on želi.Da li ste pre ovog filma imali iskustva na nekom sličnom projektu?- Prvi film koji sam radio, još na prvoj godini fakulteta, bio je “Beogradski fantom“ koji je isto zasnovan na istinitim događajima, ali je potpuno drugačija vrsta priče. Uvek kada se radi nešto što je vezano za stvarne ljude i događaje potrebno je ozbiljno istraživanje. Sad radim na jednoj seriji koja je zasnovana na stvarnim dešavanjima iz prošlosti i to zahteva da pričam sa novinarima, da idem u arhive, i to mi je zanimljivo iako me, da budem iskren, više privlači savremena tematika.Radite u kontinuitetu, da li je uvek bilo tako?- Ja sam završio srednju medicinsku i upisao Višu medicinsku školu. I pri kraju studija promenio odluku i upisao dramaturgiju i bilo je sve odilično na studijama, mislio sam to je to. Dobio sam nagradu “Slobodan Selenić“ za diplomsku predstavu “Smećarnik“ izvedenu u Narodnom pozorištu u Užicu. Ona mi je dala vetar u leđa. Ali teško je bilo doći do posla, jer je to prosto bilo u vreme kada su presušile i televizije, pozorišta, filmska industrija. Čak sam u jednom trenutku razmišljao da odustanem od tog posla. A onda se srećom opet sve pokrenulo u dobrom smeru. Imate projekte na kojima ste angažovani, kao i svoje autorske koje gurate i čekate šansu da budu realizovani.https://www.youtube.com/watch?v=fTOyGoHBwSoImate li vi neki takav projekat na čekanju?- Radio sam na jednom scenariju pre četiri, pet godina i pokušao sam da napravim film. ali je teško išlo. Mislim da ću mu se sada vratiti i možda ću ga napisati kao roman. Priča je o nedostatku identiteta 21. veka, o tome kako stalno živimo u prošlosti. To mi je najfascinantnija odlika ovog veka, već je prošlo 20 godina, a 21. vek nije doneo ništa novo. Scenario je inspirisan jednim čovekom koji zaista postoji ali nije njegova biografija.Ni koronavirus nije novitet ovog veka?- Ne, ona nas je vratila u 19. vek, u vreme španske groznice. Imali smo kao što se vidi u filmu “Ime naroda“ Austrougarsko carstvo koje se raspada, danas imamo Evropsku uniju koja se možda raspada. Imam utisak da nas neko stalno vraća u prošlost. Danas imate ljude koji govore da je Zemlja ravna, neke države uvode zabranu abortusa što je ugrožavanje osnovnih ljudskih sloboda, a korona mi deluje kao repriza španske groznice. Baš sam gledao neke fotografije iz tog vremena, 1918-19. na kojima se vide ljudi koji idu sa maskama. Na mogu da prihvatim da se danas, kada je medicina otišla tako daleko, pojavi neki misteriozni virus koji nije toliko opasan ali jeste, nismo svi ugroženi ali jesmo, to mi je nešto teško da definišem. Pročitao sam i to mi je bilo zanimljivo da je neki čovek u Italiji koji je kao beba preležao špansku groznicu danas sa 102 godine života preživeo i koronu. Kao da se neko šali sa vama, i podmeće vam nešto iz prošlosti. To nije ni sadašnjost ni budućnost.

Gde onda nalazite inspiraciju?- Ona ima veze obično sa nečim što saznate ili doživite, ili vas opseda na ličnom planu. Ne postoji princip u mom slučaju. Sada sam završio seriju”Beležnica“ po romanu Ratka Dmitrovića (ministra u novoj Vladi Srbije, prim .aut), to je prva super natural serija u Srbiji, ima elemente fantastike. Veoma zanimljiva, treba da izađe u martu naredne godine. I pripremam komediju “3 muškarca i tetka“ sa Sekom Sablić i Petrom Božovićem koja će biti emitovana na jesen 2021.Radite i na televiziiji, i na filmu i u pozorištu. Gde se najkomotnije osećate?- Oduvek sam bio više orijentisan ka filmu i serijama, i pre nego što sam upisao Akademiju. U pozorištu sam više gost, ali mi prija taj rad koji donosi mir, opuštenije je, manje kompleksan sistem pa je samim tim i stres manji.Bavili ste se glumom pre mnogo vremena. Da li ćemo vas možda videti i na nekom filmu?- Ako me neko angažuje da budem gost, što da ne. Bio sam glumac u Akademskom pozorištu, ali nemam ambiciju da se time bavim. U svakom slučaju bi bilo zanimljivo. Našao sam nivo slobode za kojom sam tragao dugo vremena i mogu sebi da dozvolim i takve avanture kao što je gluma.