„Konačno mogu da budem dete“, govorio je pred smrt Marlon Brando: Vek od rođenja glumačkog diva

Umetnik uz čije ime idu epiteti genijalan, bezosećajan, pravedan, šarmantan, ekscentričan, problematičan, zagonetan, svet je osvojio vanserijskim glumačkim darom. Biografi su podsetili na raspon njegovih uloga od buntovnika, surovog Stenlija Kovalovskog u „Tramvaju zvani želja“, koji je pokrenuo revoluciju u glumi, preko američkog oficira zaljubljenog u Japanku u filmu „Sajonara“, naciste u „Mladim lavovima“, homoseksualca u „Odsjajima u zlatnom oku“, psihički rastrojenog aristokratu u „Poslednjem tangu u Parizu“, autoritativnog šefa podzemlja u „Kumu“, odbeglog američkog oficira u „Apokalipsi danas“, do rimskog vojskovođe Marka Antonija u „Juliju Cezaru“...

Osvojio je dva Oskara za uloge u filmovima „Na dokovima Njujorka“ i „Kuma“, a još šest puta je bio nominovan. Takođe, dobitnik je i tri BAFTA nagrade, dva Zlatna globusa, kao i Kanske nagrade za najboljeg glumca.

Rođen je 3. aprila 1924. u Omahi, Nebraska. Majka Doroti Penebejker bila je pozorišna glumica, a otac Marlon Brando Stariji trgovački putnik čija se „krv sastojala od jedinjenja alkohola, testosterona, adrenalina i besa”, kako ga je opisao glumac u autobiografiji iz 1994. godine -"Brando: Pesme koje mi je majka naučila", koautorski napisanoj sa Robertom Lindzijem.

Detinjstvo mu je obeleženo majčinim alkoholizmom, koji je opisao rečima: „Ponekad ju je alkohol terao u plač. Ali, u početku ju je to obično činilo srećnom i uzbuđenom, ponekad bi sela za klavir i pevala sama sebi, a mi smo joj se često pridruživali.“

https://www.youtube.com/watch?v=vOdYAXOfLMc

Roditelji su mu se razveli kada je imao 11 godina, a posle nekoliko godina su se pomirili. Kako se porodica selila i završila na farmi u Libertvilu u Ilinoisu, sve gnevniji i prkosniji Brando bio je prepušten sam sebi. Bio je opsednut ritmom i želeo je da postane bubnjar. Toliko je bio neukrotiv da je izbačen iz srednje škole jer je vozio motor kroz hodnike. Otac ga je kao šesnaestogodišnjaka poslao na vojnu akademiju u Minesoti.

Kako je priznao u svojim memoarima, mrzeo je autoritet i činio je je sve što je mogao da ga pobedi tako što mu se odupirao, podmetao, prevario ga i nadmudrio. To je rezultirao da napusti akademiju te je neko vreme kopao kanale, pokušavao da se prijavi u vojsku, ali tamo ga nisu primili zbog povrede kolena...

Sudbina ga je 1942. odvela u Njujork, gde mu je živela sestra koja je počeka da se bavi glumom. Tamo je upisao glumačku školu kod čuvene Stele Adler. On joj s ljubavlju pripisuje zasluge što ga je naučila da glumi i što ga je srdačno primila u svoju porodicu.

Prema rečima Vilijama Džeja Mana, autora biografije „Izazivač: Priča o Marlonu Brandu“, Stela je prva prepoznala njegovu prirodnu genijalnost. On je opisao vežbu tokom koje Adlerova pitala studente šta bi kokoška uradila ako bi eksplodirala nuklearna bomba.

Man piše: „Dok su ostali učenici trčali po sobi kvocajući i mlatarajući rukama, Marlon je je samo sedeo. ’Šta radiš?’, upitala ga je Stela. ’Nosim jaja’, navodno je odgovorio. ’Šta kokoška zna o bombama?“. Ova anegdota je ušla u legendu o Brandu koji je govorio „gluma, a ne prostitucija, najstarija je profesija na svetu“.

„Oduvek sam mislio da je prednost glume to što glumcima pruža šansu da izraze osećanja koja u stvarnom životu obično nisu u stanju da se pokažu.Intenzivne emocije sahranjene unutar vas mogu izaći dimeći se iza vaše glave, a pretpostavljam da u smislu psihodrame, ovo može biti od pomoći. Kad pogledam unazad, pretpostavljam da mi je emocionalna nesigurnost kao detetu - frustracije što mi nije dozvoljeno da budem to što jesam, da želim ljubav i ne mogu da je dobijem, shvativši da sam beznačajan, možda pomogla u tome da budem glumac, bar na mali način. To mi je verovatno dalo određeni intenzitet kakav većina ljudi nema“, otkrio je u svojim memoarima.

https://www.youtube.com/watch?v=u9YgJjSCT08

Poznat kao veliki zavodnik priznao je da je uživao u otkrivanju i pritiskanju pravih „dugmića“ na ženama u želji da ih natera da osećaju da su vredne za njega i da što je bila manja verovatnoća da zave, to je više želeo da uspe. Ipak, o svojim avanturama, kao ni o bivšim suprugama, nikada nije ni pričao ni pisao. Neko to tumači kao džentlmenski gest, ali izgleda i kao oblik samozaštite. Poznata glumica Rita Moreno u svojim „Memoarima“ je priznala:

„Reći da je bio veliki ljubavnik, senzulan, velikodušan, divno inventivan - bilo bi ozbiljno potcenjivanje onoga što je učinio ne samo mom telu, već i mojoj duši.“

Poznato je bilo da je izbezumljivao Ritu toliko da je 1961. pokušala da se ubije popivši preveliku dozu tableta. Preživela je, a Brando je navodno upitao svoju sekretaricu: „Možeš li da veruješ da je zaista mislila da je volim?

Brandov dugogodišnji sekretar je za njega govorio da je bio „majstor manipulacije“ koji nije govorio istinu ako bi laž bila dovoljna. I sam Brando je o sebi zapisao: „Dobar sam u tome da laži glatko iznosim, ostavljajući utisak stvari koje nisu tako i čineći ljude da misle da sam iskren. Dobar prevarant može da zavara bilo koga, ali prvu osobu koju zavara je samog sebe.“

Brando je, kako je Man u njegovoj biografiji zabeležio, uživao da šokira Roberta Lindzija sa kojim je pisao autobiografiju, dok mu je opisivao osvajačke poduhvate koji nisu „trajali više od dva minuta“. Otvoreno se hvalio time što je „nabijao rogove“ muškarcima sličnim njegovom ocu.

https://www.youtube.com/watch?v=H-OSHkEe0eQ

„Elija Kazan je tvrdio da sam mu jednom rekao: ’Osećam se kao prevarant kada glumim. Probao sam sve – seks, piće, posao – i ništa od toga ništa ne znači’. Ne sećam se da sam to rekao, ali možda jesam. Sa toliko predrasuda, rasne diskriminacije, nepravde, mržnje, siromaštva, gladi i patnje u svetu, pravljenje filmova je izgledalo sve gluplje i irelevantnije, i osećao sam da moram da uradim sve što mogu da stvari popravim”, zapisao je Brando u svojim memoarima.

Zvanično se ženio tri puta i imao jedanaestoro dece. Prva supruga mu je bila koleginica Ana Kašifm, a razveli su se nakon dve godine. Drugi put je u bračnu luku uplovio sa glummicom Movitom Kastaneda sa kojom je bio osam godina u braku. Treća sreća je bila Tarita Teripija koju je upozbnao tokom snimanja filma "Pobuna na brodu Baunti" sa kojom je ostao da živi na Tahitiju.

Za razliku od većine poznatih ličnosti, bio je neumorni borac protiv diskriminacije. Sastajao se sa aktivistima koji su se borili za prava Indijanaca, učestvovao u akcijama Unicefa. U istoriji kinematografije ostaće upamćena kada je angažovao Indijanku Sačin Litlfeder da pročita pismo u kojem odbija Oskara za ulogu u „Kumu“.

A, imao je dovoljno hrabrosti i da se našali sa mafijaškim šefom Džonom Gotijem:

„Često nosim sa sobom špil karata, pa sam jednu izvukao iz džepa - bio je to ’obrijani’ špil koji su koristili mađioničari i ajkule – i rekao: ’Uzmi kartu, Džone’. Kada je to uradio, rekao sam mu da je vrati u špil, koji sam potom promešao. Dok je on promeškoljio, rekao sam da želim da pozajmim maramicu, a odmah su svi mafijaši izvukli bele maramice i mahali mi njima... Odabrao sam jednu, držao karte u ruci i rekao Gotiju da povuče maramicu. Kada je to uradio, jedina preostala karta bila je ona koju je odabrao. Dok je to gledao, rekao sam mu: ’Znaš, na ovaj način možeš da zaradiš za život’. U sobi je zavladao muk. Odjednom sam shvatio šta svi misle da sam pokušao da od njihovog šefa napravim budalu. Očigledno nikome nije bilo smešno. ’Hvala puno, gospodine Goti’, rekao sam posle neprijatne pauze. ’Bilo je lepo razgovarati sa tobom’ i otišao sam ne rekavši ništa osim zbogom.”

https://www.youtube.com/watch?v=D6me2-OurCw

U svojoj autobiografiji Brando naglašava da je slava glupa, čudna i destruktivna:

„Slava je bila propast mog života. Bio sam primoran da živim lažnim životom. Svi ljudi koje poznajem, sa izuzetkom šačice, bili su pogođeni mojom slavom... Ljudi se ne odnose prema vama kao osobi kakva jeste, već prema mitu za koji veruju da jeste, a mit je uvek pogrešan. ”

Njegov život je obeležila porodična tragedija. Brandov najstariji sin Kristijan, narkoman, ubio je dečka svoje trudne sestre Čejen, Daga Droleta zbog njene tvrdnje da ju je tukao. Nakon presude Kristijanu za ubistvo iz nehata i samoubistva Čejen 1995, jedina Marlonova oaza bilo je njegovo privatno ostrvo Tetiaroa na Tahitiju.

„Ova knjiga, izliv onoga što je dugo bilo sadržano, bila je moja deklaracija slobode“, napisao je Brando na poslednjim stranicama „Pesme koje me je moja majka naučila“ i dodao: „Konačno se osećam slobodno i više me nije briga šta ljudi misle o meni. Sa sedamdeset, takođe se zabavljam više nego ikada ranije. Najsitniji detalji mi donose radost - da napravim ili izmislim nešto, da budem sa svojom decom ili da se igram sa svojim psom, Timom, da se smejem sa prijateljima ili da gledam mrava kako puzi na svom putu u mom kupatilu... Konačno mogu da budem dete kakvo nikada nisam imao priliku da budem.”

Marlon Brando, jedna od najvećih ikona 20. veka, preminuo je 1. jula 2004. Nakon kremacije, njegov pepeo je rasut po Tahitiju i po kalifornijskoj Dolini smrti. Ostaće upamćen kao neko ko je osvojio planetu svojom glumom i izmenio svetsku kinematografiju. Zato, njegovo ime i talenat ni danas ne blede.

Bonus video: "Pobeda osmeha" u dve izložbe: Sto godina od rođenja Čkalje i Bate Živojinovića u 90 slika