Mi često imamo iluziju da smo kao narod mnogo bitni ili da je naša kultura posebno važna. Ali koliko smo zaista drugima zanimljivi? Na primer, koliko su naši pisci poznati i čitani u svetu? Koji domaći klasici se prate, a koji savremeni pisci odavde imaju publiku?
Kada se pokrena slična tema, nekako se najčešće na prvu loptu pominju nobelovac Ivo Andrić, pisac “Hazarskog rečnika” Milorad Pavić i Danilo Kiš. To su imena za koja pretpostavljamo da se sigurno zna. Naši pisci se prevode na različite svetske jezike, ali veliko je pitanje koliko se zaista čitaju, ili jednostavno završe u nekom ćošku knjižara gde niko ne zalazi. Realno, u svetskim okvirima, mi smo mali narod.
Pisac i upravnik Narodne biblioteke Vladimir Pištalo kaže za Nova.rs da što se tiče veće publike u svetu, to je u jednom momentu imao Milorad Pavić sa „Hazarskim rečnikom“.
-On je bio čitan u Americi, Rusiji, Kini… To je bila ozbiljna publika. Što se tiče drugih naših pisaca, tu je Ivo Andrić, njegova izdanja se obnavljaju u Nemačkoj prilično redovno, jer je on ozbiljan pisac. Nedavno je bio dosta dobar prikaz njegovog dela u „Njujork rivju buks“. Andrić je tu upoređen sa ruskim klasicima. Vrlo dugo je Zapad mislio da je islamski faktor nešto nešto se može ignorisati. To je, naravno, bila greška. Kod Andrića je uvek postojao taj dijalog ozmeđu islama i hrišćanstva. On je u tom smislu veoma moderan.
Pištalo dodaje da je i Danilo Kiš jedno vreme bio veoma čitan na Zapadu, ali nije siguran da je i danas.
– Moj „Milenijum u Beogradu“ je bio u najužem izboru za „Prix Femina“, to je nagrada za najbolju prevedenu knjigu na francuskom. „Tesla“ je doživeo tri izdanja u Americi. Ali više su to knjige koje čitaju ljudi koji se zanimaju za svetsku književnost. To je otprilike kao kod nas ljudi koji slušaju world music, ne sluša baš svako, uglavnom se sluša pop muzika i slično. Ovo je momenat kada kultura igra na sigurno, momenat konzervativne paradigme. To je upravo suprotno od proširivanja horizonata, a tome književnost služi – zaključuje Pištalo.
Pisac i prevodilac Dejan Tiago Stanković već dugo živi u Lisabonu i kaže za Nova.rs da su u Portugalu poznati Ivo Andrić i Danilo Kiš.
– Već dvadeset godina se njihove knjige prodaju po 200-300 knjiga godišnje. Imamo još i Zorana Živkovića, on je najčitaniji naš savremeni pisac u svetu i to ubedljivo. Ja sam preveo jednu njegovu zbirku. Inače, mi se čitamo dosta u Makedoniji, a u Sloveniji i Hrvatskoj ne. Čitamo se u Bugarskoj, imamo korpus prevodilaca koji dobro prevode na bugarski. Kad odeš na sajt za ocenjivanje i recenziju knjiga – Gooodreads, tačno se vidi ko se od naših pisaca najviše čita. Imaš po broju reakcija, čak nije bitno ni koja je ocena. I da je niska ocena, ako je puno ljudi reagovalo, to se čita. Ko ima hiljadu reakcija, to je mnogo. To znači da je baš čitana. Andrić ima 12 hiljada reakcija, a Saramago ima 33 hiljada.
Stanković dodaje da na Goodreadsu mnoge stvari postanu jasne.
– I koja publika te više voli i gde si bolje preveden… Odmah ti postane jasno ko je čitan. Na primer, na moje bugarsko izdanje se javilo 16 ljudi, što znači da je knjigu pročitalo njih 160 ili 1600. Od naših savremenih pisaca Pištalo je jak na Goodreadsu, Lana Bastašić je dobro krenula… Aleksandar Hemon je najuspešniji, ali on piše na engleskom – zaključuje pisac „Zamaleka“ i „Estorila“.
Od kompletne produkcije knjiga koje se izdaju u zemljama engleskog govornog područja, Americi i Engleskoj, samo tri posta su prevodi sa svih ostalih jezika sveta. Ako se uzme u obzir da svi ostali jezici treba da se uklope u ta tri posto, onda su i nemački i francuski pisci zapostavljeni, a kamoli srpski ili balkanski. Kako kaže Vladimir Pištalo, u pitanju je globalni nedostatak zanimanja za druge kulture.
Bonus video – Bura na filmskoj sceni: Zašto su odbačeni filmovi eminentnih reditelja
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare