"Književnost vas uspešno leči od zabluda potrošačkog društva": Petar Matović na Trgu pjesnika

Matović je objavio zbirke pesama "Kamerni komadi", "Koferi Džima Džarmuša", "Odakle dolaze dabrovi", "Iz srećne republike" i "Ne hleb, već opijum – izbor i nove pjesme". Kako je istakao, književnost ga je privukla u ranom detinjstvu.

- Mislim da nisam imao izbora, mnogo sam vremena provodio kod maminih na selu, a deda je bio taj koji mi je recitovao epsku poeziju. Od toga se krenulo, a nekoliko godina nakon toga, kada je majka bila na poslu i nije imao ko da me čuva, išao sam u prizemlje zgrade iz prostog razloga što je tu bilo dečje odeljenje Gradske biblioteke, pa su me čuvale bibliotekarke i tako sam se navikavao na sve vezano za književnost. Ali, oduvek sam voleo da čitam. Ono što mislim da je bilo presudno je, ipak, dosada na časovima iz predmeta koji me nisu naročito zanimali. Tada sam počeo da pišem prve rime i tako sam se navikavao jer pisanje jeste stvar navike i vežbanje ruke. Ne mogu sebe da zamislim bez olovke iako to zvuči romantično u današnje vreme, pre će biti tipkanje na tastaturi - kazao je Matović.

Ivanović je istakla da je Matović jedan od urednika Beogradskog književnog časopisa i da je profesor književnosti u požeškoj gimnaziji, a on je otkrio da nije bilo lako biti pesnik.

- Okruženje je smatralo da fantaziram i da ništa od mene neće biti, ali kada sam završio fakultet, zaposlio se i objavio “Kofere Džima Džarmuša”, pitao me jedan dalji ujak šta ima kod mene. Ispričam mu da sam objavio toliko knjiga poezije, dobio nagrade, predajem književnost i on krajnje empatično klima glavom, potapše me po ramenu i kaže: “Šteta, toliki čovek”. Shvatio sam da ću u toj sredini uvek biti nekakvo razočaranje. Zamislite čoveka od dva metra ili, što bi rekli u mom mestu, “preko tovara”, pravi muškarac, a piše tamo nekakve pesme. Ostao je njihov žal i šteta jer mogu da zamenim nekoliko fizičkih radnika - našalio se Matović.

Ivanović je istakla da u uvodnoj pesmi stoji: “Kad budem srećan napisaću pesmu”, a on je objasnio da to ima veze s njegovim razvojnim putem.

- Ja sam imao tu veliku pauzu od prve knjige koju sam objavio sa 16 godina i “Kofera Džima Džarmuša” nakon nekih dvanaest godina. Uspeo sam da u kratkom vremenu saznam poprilično. Studije književnosti su bile jako vredne, ali nisam to uspeo da izvedem. Znam kako bi trebalo da izgleda finalni tekst, ali ja to ne umem da uradim. Jedna stvar je nedostatak iskustva, druga nedostatak veštine, a treća ima veze s onim što je Eliot jednom rekao: “Pesnik se postaje posle 25. godine jer se do tada bavi sobom, a posle toga se otvara ka svetu". Jako je bitan taj momenat decentriranja iz sebe. Moje pesme najčešće jesu ispevane u prvom licu, ali prvo lice u poeziji je najveća laž i fikcija - kazao je Matović i dodao da jedan značajan tematski deo onoga što piše jeste vezan za problematiku potrošačkog društva.

- Književnost je ta koja vas vrlo uspešno leči od zabluda potrošačkog društva. Shvatite koliko je život kompleksan i da se ne može kupiti novcem. Možete kupiti deset ajfona, ali nema te dubine. Umetnost je ta koja vam donosi dubinu i pokaže vam da vam nije potrebno previše novca da biste uživali u životu. Da li ćemo život provesti u jurenju zadovoljstava koja će nas usrećiti par dana ili ćemo zaista da utonemo u neke dobre knjige koje će u nama bleštati narednih dvadeset godina?

Pisac mora da ima minimum dve stvari, naglasio je Matović.

- To su moć imaginacije i moć jezika. Jezik jer je to medijum kojim se izražava, a imaginacija zato što mora da zamisli i da ima jaku uobrazilju, a da kada se zamisli u toj situaciji, to i oseti. To je jako važno i ono čemu nas književnost uči. Čitajući vrhunska dela, mi osećamo onako kako su junaci osećali i onda na taj način širimo naš lični emocionalni spektar. Ovo vreme je postalo malo sebično i nema interakcije, a to je ono čemu vas pisci mogu naučiti.

Ivanović je naglasila da je ekologija velika tema u Matovićevim pesmama citirajući naslov njegove pesme “Deponija Evrope”. Matović je objasnio da mu se ta tema otvorila odlaskom u Krakov.

- Tu sam proveo osam meseci u kontinuitetu, a kasnije sam nekih pet godina bio vezan za Poljsku i Krakov. Arhitektura me je zainteresovala, posebno gradovi i ta humana arhitektura i humani urbanizam. Negde smo izgubili sve to zelenilo, a tu mislim na neki lični osećaj hlorofila u nama. Ta pesma na prvo čitanje ima ekološki momenat, ali na drugo čitanje se zapravo radi o društveno angažovanoj pesmi gde se spojilo i jedno i drugo - kazao je on, nakon čega je pročitao “Deponiju Evrope”.

Matović u svojoj pesmi, koja se nalazi u čitankama u BiH, kaže da “neće o Aušvicu”, a na Trgu pjesnika je otkrio i zašto.

- Odlazak u Krakov je bio prvi izlazak u svet. I tamo sam video reklamu za posetu Aušvicu koja glasi “Povratna karta do Aušvica, da li je to moguće? Da! I to po jako niskoj ceni." Bio sam šokiran jer sam shvatio da je taj holokaust postao neka vrsta zarade i turizma. Onda sam se vratio u balkansku istoriju i mi nismo još došli do toga, mi još nismo ljudski obeležili sva ta stratišta kojih treba da se sećamo iz prostog razloga da pokažemo da zlo ne sme da pobedi - rekao je pesnik, nakon čega je i prisutnima pročitao pesmu “Neću o Aušvicu”.

Ivanović je istakla da nju i Matovića u poetskom smislu povezuje tema o “odsutnom ocu”, te da joj je bilo interesantno kako je to odsustvo oca razrešeno kroz pitanje jezika u njegovoj poeziji. Matović je kazao da ne ume da objasni odakle toliki poriv.

- Odrastao sam bez oca. Kada pogledate istoriju svetske književnosti, 90 odsto tih dela uvek pominje oca i svi žale za ocem, a majke su te koje su uz nas. Tako je malo knjiga o majkama. Kad sam skoro i sam postao otac, našao sam se pred čudom i nisam znao šta da radim. Bio sam tabula rasa. Psihologija kaže da je otac zadužen za samopouzdanje, sigurnost i socijalizaciju, i sve ono što ja definitivno nisam. I ja deci kažem da mi je žao, to im je što im je. Pokušao sam to da razrešim kroz pesmu, ali to ide sporije pa ću morati još nekoliko pesama o ocu da napišem. U prvoj knjizi koju sam objavio sa 16 godina sam napisao "u san mi dođi oče da znam da ne sanjam" i to me oduvek proganjalo. Upamtio sam samo jednu sliku oca i često ga sanjam i dan-danas - kazao je Matović i pročitao pesmu “O ocu”.

Matović je tokom večeri pročitao još par svojih pesama, a publika je svaku nagradila aplauzima.

Bonus video: Pisac Vladan Matijević