Gostovanjem Mirjane Novaković na Trgu pjesnika, koja je govorila o svom romanu “Mir i mir”, koji je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, sinoć je završen književni program 37. festivala Grad teatar u Budvi, saopštila je Pres – služba.
Moderatorka večeri je bila Petra Bjelica, književna kritičarka, šekspirološkinja i pozorišna stvarateljka. Ona je istakla da se književno stvaralaštvo Mirjane Novaković može svrstati u domen postmoderne književnosti koja se bavi temama nestabilnosti ili nepostojanja izvora vrednosti.
– Potragom za smislom koje je u biti kontradiktorno, istovetnošću ili sličnošću istine i laži, društvom spetkakla u kome je maska istinski identitet. Njeni tekstovi predstavljaju kombinaciju kriminalističkih i fantastičnih zapleta, intertekstualnih veza sa grčkim mitovima, tragedijama i drugim velikim delima svetske i naše književnosti. U pitanju su kompleksne kompozicije bogate referencama i metapoetskim komentarima čije se značenje formira putem suptilne igre semantičkih signala i direktnih referenci na društvenu stvarnost. Iako se delo Mirjane Novaković bavi istorijskim ili društveno-političkim temama, moj utisak je da je glavni lik sama književnost i njena pripovedačka moć – rekla je Bjelica.
Novaković je objasnila da je romanom “Mir i mir” htela da ispriča priču o svojoj generaciji.
– Mislim da svaka generacija ima neku svoju priču da su baš oni ta generacija koja je bila preskočena, sve druge generacije su bolje prošle, a mi smo ona koju su svi zaboravili. Tako ja osećam o svojoj generaciju koja je ušla u to neko stanje koje je bila klica ratova osamdesetih godina, kako smo se tada ponašali i kako smo to uopšte razumeli. Onda sam htela da preskočim ratove, zato se knjiga tako i zove, pa da se ponovo vratim svojoj generaciji u nekim zrelim godinama kad mi već svi znamo šta smo uspeli ili nismo uspeli u životu. U osnovi priče su očekivanja koja smo imali kada smo bili mladi, a s druge strane razočarenja koja smo doživeli u međuvremenu.
Bjelica je citirala rečenicu iz romana “laž koja anksiozno pokazuje na istinu” i pitala autorku šta je iz te perspektive mir, a šta rat. Novaković je objasnila da je suština u reči “mir”.
– Ako se negativno odredi, mir može da znači nepostojanje rata. Čini mi se da je u našem slučaju to najbolja definicija jer kod nas mir nije normalno stanje već rat, pobuna, frka, kriza. Mir je nešto što mi nazovemo kad baš ne padaju bombe. Igra reči je “mir i mir” jer onaj mir iz osamdesetih godina i pre ratova nije isti kao ovaj mir koji imamo sada, a ista reč određuje oba mira. To ne piše nigde u romanu jer sam htela da bude prilično tragičan, ali se nadam da, sada kada znamo i prepoznajemo klice ratova u onom miru i prepoznajemo šta je ustvari dovelo do rata, ovaj novi mir ne sadrži takve elemente koji će omogućiti novi rat. S druge strane, u ovom vremenu već nazirem i osećam dosta toga što smo videli osamdesetih i mislim da smo osuđeni na te ciklične, jadne i bijedne mirove i ratove.
Jedna od važnih tema romana je ono što se zove mogućnost promene društvenog položaja, nastavila je Novaković.
– To znači da ako ste rođeni u nekoj siromašnijoj porodici, kakve su vaše šanse da se obogatite ili postanete nešto mnogo bolje od onoga što su vaši roditelji bili. Ono što ja znam iz svog života i života drugih ljudi, mislim da su nažalost šanse jako male da idete mnogo visoko unapred u odnosu na to iz kakve ste porodice potekli. To je jedna vrlo bitna tema koja je zapostavljena i zaboravljena u našoj književnosti jer za vreme komunizma ta ideja uopšte nije postojala. Sada opet imamo takve situacije da svako može da se obogati. Mislim da ni ono nije bilo tačno, a tek ovo sada nije tačno. Mislim da se može obogatiti samo onaj koji ima određenu poziciju do koje mi obični smrtnici ne možemo doći, istakla je ona i dodala da mi danas nemamo junake i heroje.
Potom je dodala da nemamo nekog ko će da uradi nešto veliko, a da to veliko bude dobro.
– Nažalost, mi imamo samo onu drugu stranu, nekog ko će da uradi nešto veliko što će biti jako loše. Ne mogu da se setim posljednjeg puta kada je neko došao u situaciju da stvarno bude junak za zemlju i narod. Samo imamo antagoniste, nemamo protagoniste.
Govoreći o društvenoj ulozi književnosti, Novaković smatra da ona treba da bude svedok vremena, da inspiriše i nervira čitaoce.
– Ne vrijedi knjiga ako bar jedanput nije iznervirala čitaoca. Ne zato što je loše već zato što ga možda natjera da misli malo drugačije od onoga što je mislio. Što se tiče angažovanosti, davno je prošlo to vrijeme kad je bilo ko uradio nešto zato što je to pisalo u nekoj knjizi i ta vremena se nikad neće ponoviti, ako su ikada i bila. U našim vremenima je i broj čitalaca toliki da je to, nažalost, jako zanemarljivo. To ne znači da književnost ne treba da bude angažovana, ja mislim da apsolutno treba jer čemu služi onda. Ja pišem iz ličnih razloga, volim da pišem, uživam u tome, lijepo je smišljati zaplete i likove, lijepo je čuti od ljudi da im se to svidjelo. Finansijski svakako nisu jer od toga ‘leba nema.”
Bjelica je prokomentarisala da se u njenim delima mogu pronaći uticaji Dostojevskog, Andrića, Crnjanskog, Mana i Kafke, a Novaković je odgovorila da je u mladosti jako volela Dostojevskog te da se to kasnije promenilo.
– Intenzivno sam ga čitala u srednjoj školi i bio mi je fenomenalan, a onda sam uzela ponovo da ga čitam sa trideset godina i zapitala se šta se meni tu svidelo. Tako da se menjaju te stvari, Pinčona sam jako voljela dok mi nije dosadio. Možda ću im se ponovo vratiti, ko zna, ali se mijenjaju životno i čitalačko iskustvo. Volim Virdžiniju Vulf najviše zbog stila, a ne toliko zbog radnje zapleta. Njen stil, posebno u delu “Ka svetioniku” me dosta toga naučio.
Spisateljica je naglasila da je umetnost jedina stvar na svetu za koju možemo biti sigurni da je laž.
– Umetnost je sto odsto laž. Kada pročitate nešto u novinama to može biti laž, a može biti istina. Gledate nešto na TV-u isto tako. Ali književnost, film ili drama to je sto odsto laž, nemate šta da razmišljate o tome. Istovremeno je najiskrenija stvar koja postoji jer ne pokušava da vas prevari, da vam ispriča nešto iz stvarnog sveta i da vam kaže da je to tako ili nije tako, a pošto nije tako natera vas da se zapitate zašto je to tako predstavljeno.
Cilj romana “Mir i mir” je da svedoči o istoriji jednog vremena, dodala je ona.
– Istorija uvek hoće da prikaže nešto lažno. Ja ne znam kako će za sto godina neko pisati o vremenima u kojima smo mi živjeli, a voljela bih da ovo ostane kao neki trag o tome kako smo mi kao generacija shvatili ta vremena. Kad sve drugo propadne možda će ostati neke knjige ili filmovi koje će nam govoriti o prošlim vremenima. To je bio jedan od ciljeva ovog romana, da zapamti ona vremena koju su prošla, ali i ova vremena sada jer će i ovo biti prošlost jednog dana. Nemoguće je bilo predstaviti sve, ali ja sam se trudila da povadim neke motive, priče, događaje koji su bili bitni za to vrijeme i koji su obeležili sve što će se kasnije desiti – zaključila je Mirjana Novaković.
Bonus video: O gradu, muzici i ljudima – Vladimir Skočajić Skoča
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar