0
Na Trgu pjesnika u Budvi, u organizaciji JU Grad teatar u saradnji sa Centrom savremene umjetnosti Crne Gore, organizovano je autorsko književno veče Dejana Aleksića, pesnika, dramskog pisca, romansijera i dečjeg književnika, saopštili su organizatori.
Moderator večeri je bio mr Radoje Femić, književni kritičar iz Bijelog Polja, koji je kazao da je Aleksić jedan od najznačajnijih autora srpske književnosti i da njegov rad predstavlja jednu zaokruženu i etabliranu autorsku poetiku u kontekstu savremenog srpskog pesništva.
Aleksić je dobitnik je brojnih značajnijih književnih nagrada za poeziju: „Vasko Popa“, „Meša Selimović“, Zmajeva nagrada Matice srpske, „Branko Miljković“, Nagrada SANU iz Fonda „Branko Ćopić“, „Miroslav Antić“, „Risto Ratković“, Prosvetina nagrada, Matićev šal i Brankova nagrada.
– Njegovo pesništvo je poližanrovskog iskustva, ostvareno je kroz stvaralaštvo za odrasle i stvaralaštvo za decu. Za sada je objavio jedan roman i knjigu drama, deset pesničkih knjiga i preko dvadeset knjiga za decu. Sve je to oblikovalo Aleksićevu autorsku poetiku – kazao je Femić.
Dejan Aleksić se zahvalio na pozivu, koji se, kako je istakao, ne odbija:
– Grad teatar je dugovečna manifestacija. Trg pjesnika je mesto koje je obeleženo nastupima brojnih, ali i najznačajnijih književnih stvaralaca ovoga podneblja u poslednjih nekoliko decenija.
Zadatak svakog ozbiljnog stvaraoca je da umakne bilo kojoj vrsti svrstavanja, što je jedan nedostižan ideal, naglasio je Aleksić i dodao:
– Mi ne možemo pevati kao da se pre nas nisu dogodili Homer, Dante, Gete, Njegoš ili Stevan Raičković, ali naša obaveza jeste da umaknemo svrstavanju ukoliko se to može. Književna kritika i istorija su tu da periodizacijama stvari postave na određena mesta, jer se tako evolutivni tok književnosti bolje razume i to je potpuno normalno. Zato nauka o književnosti i jeste nauka, zato što pozicionira stvari. Mene su od samog početka svrstavali u taj magistralni tok savremene srpske poezije koji jeste neosimbolistički, koji zahvata pravac od Stražilovske linije, od Radičevića i sprskih romantičara iz sredine 19. veka pa do autora koji su senzibilitet te linije zadržali na način da inovativno pristupaju toj vrsti poetike, a to je Stevan Raičković. Ako moramo da se svrstavamo, a moramo, onda ja pripadam toj liniji.
Kao autor za decu, navodi se u saopštenju pres službe Grad teatra, Aleksić se ostvario na, za njega, iznenađujući način s obzirom na to da nije imao nameru da se ozbiljno bavi tom književnom oblašću, ali je počeo kada je osetio opasnost od samoponavljanja i upadanja u manirizam:
– Mi ljudi uživamo u komociji, posebno kada osvojimo neki prostor, u ovom slučaju poetički. Ali to je onda smrt. Pošto sam stvaralački gladan i ne mogu da mirujem, oprobao sam se u književnosti za decu i to je pre bio eksperiment nego potreba da se ozbiljno realizujem u toj oblasti. Ali se ispostavilo da me ta ideja prerasla i da sam sam sebe prevario. Ja danas imam dvostruko više knjiga za decu nego svih ostalih u drugim žanrovima. Duško Radović, koji nije hteo da se ostvari kao pesnik za odrasle, o Popi je govorio da bi jednako bio zanimljiv kada bi se analizirao kao stvaralac književnosti za djecu jer i jedan i drugi su glavno izvorište svog stvaralačkog kosmosa pronalazili u avangardi, pre svega u nadrealizmu dvadesetih i tridesetih godina. Na tome su oni formirali i književni ukus i književni stil. Miroslav Maksimović, jedan od najvećih živih pesnika, ima jedan odličan esej gde on uzima pesmu „Veliki zev“ Vaska Pope i „Bio jednom jedan lav“ Duška Radovića i menja motive lava i zeva, pravi neku vrstu transplantacije motiva iz jedne pesme u drugu i obrnuto. I te dve pesme savršeno funkcionišu, „Veliki lav“ i „Bio jednom jedan zev“. Kada čitate Popu, vi vidite koliko taj izraz funkcioniše onako kako funkcionišu, pre svega logički obrasci u književnosti za djecu, a potom jezik i poetika. To može dete od deset godina sasvim dobro da čita…
