Sikimić: Tabašević mi je dao deo novca od NIN-ove nagrade

- Od “Smotuljaka”, prešao je na “Ogrebotine”, a zatim na “Moje kosti ujedaju”, sve tri knjige poezije koje su izlazile jednom godišnje. Onda smo došli do romana “Čvor na omči”, što je gradacija svih ovih naslova i na kraju je uslijedio roman “Katarina” s kojojm je spustio loptu - predstavila je Sikimića moderatorka Tamara Mitrović, urednica književnog programa Doma kulture Studentski grad Beograd.

Kasno počeo da se bavi čitanjem

Sikimić je naglasio da je čitanjem počeo da se bavi kasno, tek  u 27. godini,- Možda se zbog mog neškolovanja, jer se nakon srednje škole nisam dalje školovao, odmah kod mene stvorila neka vrsta probirljivosti. Nisam čitao sve ono što mi neko nameće, već ono što sam hteo i što mi neko preporuči. Nekad je to prednost, a nekad mana. Prirodnost i neopterećenost karakterišu moja dela. Ja se celog života bavim sobom i zbog sebe pišem, bavim se svojim ličnim osećajem. Verovatno je takvo razmišljanje uticalo da moja poezija buda takva kakva jeste.U promociji njegove poezije, kako je rekao, najviše su pomogle društvene mreže.- Svoje pesme sam objavljivao na Fejsbuku i postale su dosta popularne. Neko pročita pet vaših pesama i ta osoba vas zavoli kao umetnika i kasnije pročita i celu zbirku. Moju prvu knjigu je objavio jedan manji izdavač, a zatim sam, takođe, putem FB kontaktirao većeg izdavača, a to je bio LOM. I tako je sve krenulo - kazao je Sikimić.Pesnici koji su najviše uticali na njegovu poeziju, nastavio je, bili su Vasko Popa, Vitomir Nikolić, Mika Antić, Momčilo Nastasijević. A što se tiče prelaska sa poezije na prozu, kazao je da nije hteo da se ponavlja.- Proza je došla sama od sebe, mogao sam da pišem još takvih pesama koje sam objavio, ali nisam hteo da se konstantno ponavljam. To se može desiti pesnicima, da im zbirke sve više liče jedna na drugu. Hteo sam to da izbegnem, a romani su se slučajno desili – iskren je bio Sikimić.

Platonov, Valjarević, Hamsun...

U narednom periodu će, kako je naglasio, objavljivati prozu.- Još uvek nisam našao neki novi zvuk tj. ton u poeziji da bih mogao da je nastavaim. Pokušavam, radim na pesmama koje bi lagano mogle da uđu u neku zbirku koja bi bila kao ove koje sam već objavio, ali neću to da radim. Za sad ne osećam da sam spreman da pišem novu poeziju koja bi mene zadovoljila. Proza mi je malo otvorenija i jednostavnija od poezije.Svoje pisanje uporedio je sa definicijom Emila Siorana u kojoj je on svoje pisanje uporedio sa slikarstvom.- Prvo nanese boju, a zatim razmazuje. Meni je bilo važno da drugi roman bude slikovitiji i opušteniji, poput neke slike. Da dozvolim likovima i prostorima da se šire. Potrebna mi je ta sloboda u stvaranju, postupku pisanja romana.Od proznih pisaca koji su uticali na njegovo stvaralaštvo, izdvojio je Andreja Platonova, Srđana Valjarevića i Knuta Hamsuna. Sa druge strane, otkrio je, slikar Endrju Vajt je zaslužan za priču romana “Čvor na omči”.- Intuitivno je upao u roman taj lik slikara, tek kasnije kad sam nastavio da pišem shvatio sam da mi je on bio potreban. Na kraju, kada sam završio roman i pročitao rukopis nekoliko puta, shvatio sam koliko je važan i šta predstavlja. Njegova uloga je bila da pomogne glavnom liku da usmjeri njegovo stvaralaštvo. Slike Endrjua Vajta su seoski motivi, on slika obične ljude i to utiče na glavnog lika mog romana, tera ga da i on više razmišlja o običnim ljudima, da ne razmišlja previše ambiciozno. Za njegove slike se može reći da imaju šum gramofonske ploče, zbog boje koja je u slikama. To je taj umirujući ton koji se može osjetiti u nekim knjigama koje imaju mir u sebi.Pored slikarstva, Sikimić je istakao da je muzika mnogo uticala na njegovo stvaralaštvo.- Ona je verovatno najvažnija stvar u životu, uticala je na moja dela više od same književnosti. Ali, moje knjige nemaju uvek zvuk gramofonskih ploča, u nekim segmentima su glasne, nisu tako mirne – naglasio je pisac i dodao da svojim likovima oprašta šta god da su oni, te da mu smetaju određene kritike, posebno za roman “Čvor na omči”:- Smetalo mi je što su pojedini kritičari izvlačili taj neki politički motiv, a mnogo toga drugog je bilo važnije. Mislim da sam u ovom drugom romanu pazio da mi se to ne desi, jer se neki kritičari lako hvataju za olako definisanje romana, sužavanje njegovo značenja. Kad se kaže da je roman ljubavni, ti ga time priklještiš i ispadne da nije ništa osim toga, a on ustvari govori mnogo više od toga.

Potez Tabaševića

Draško Sikimić se u Budvi osvrnuo posebno baš na to svoje prvo porzno delo “Čvor na omči”, koje se našlo u užem izboru za NIN-ovu nagradu 2019. Dobio ju je, kako se prisetio, godinu dana kasnije na vrlo neuobičajen način, kada mu je dobitnik nagrade za 2018. godinu, Vladimir Tabašević poklonio NIN-ovu nagradu.- Taj gest Tabaševića je bio bunt protiv NIN-ove nagrade, ja sam ga tako shvatio. On je, godinu dana nakon dobijanja nagrade, meni dao deo novca od nagrade i prepravio naziv svoje knjige tako što je napisao preko njega naslov mog romana i uručio mi ga kao gest protesta protiv trenutnog žirija koji je dao nagradu nekom drugom. Ja sam to shvatio kao umetnički čin - kazao je Sikimić, a prenela je Pres-služba „Grada teatra