Zvezdani dani Festa počeli su već na prvom izdanju festivala, održanom u januaru 1971. godine. Tada su u Beograd stigli Liv Ulman, Denis Hoper, Danijel Obricki…
No, već tada se desio i mali skandal na festivalu, koji sada obeležava 50 godina i počinje u petak, 25. februara. Tako se bar prvog izdanja sećao filmski kritičar Milan Vlajčić u svojoj knjizi „Fest, odbrojavanje“, koju je 2002. godine povodom tri decenije festivala objavila Direkcija Festa.
Taj prvi Fest pratilo je 200 novinara, od kojih 45 inostranih. Međutim, akreditovani novinari bili su izdvojeni u posebnu dvoranu, u malu salu Doma sindikata koja je, kako beleži Vlajčić, imala veoma skromne tehničke uslove:
„Nisu se mnogo razlikovali od onih u nekom provincijskom domu kulture ili domu vojske. Pošto su sprečeni da prate projekcije u `Kozari`, uložili su prvi bučni protest te je selektor, novinar po profesiji, izrekao čuveni slogan: `Novinari su uvek u pravu`“.
Međutim, ni narednih godina nije se promenilo ništa i uslovi u dvorani za novinarske projekcije ostali su isti:
„Kada je posle nekoliko godina u ovu dvoranu ušao Roman Polanski da vidi kako izgleda projekcija za one koji će javno ocenjivati njegov film, užasnuo se i bučno reagovao. Odmah je odjurio u hotel, pokupio stvari i zaždio prvim avionom iz zemlje. Direkcija je ovaj skandal nevešto zataškala pominjući razmaženost rediteljske zvezde i navodeći nešto što bi odgovaralo onom žargonskom `Laki je malo nervozan`“.
Mirjana van Blarikom, inače ćerka reditelja Ivana Živkovića koja je odrasla na Čuburi, da bi se potom preselila u Ameriku, bila je glavna „holivudska veza“ Festa. Upravo zahvaljujući njoj najpoznatiji američki glumci su se poklonili beogradskoj publici. U knjizi Une Čolić Banzić „FEST: zaveštanje od četiri slova“, koju je prošle godine objavila Biblioteka grada Beograda, Blarikom beleži posetu Denisa Hopera novinskoj kući „Politika“:
„Bio je fasciniran linotipom, mašinom koju je prvi put video tu. Nije verovao kako mašina kao fliper izbacuje vruća olovna štamparska slova. Tim vrućim slogom sa zaglavljem Politike otisnuli su na novinskoj hartiji: …`Američki glumac i reditelj Denis Hoper, posle projekcije filma `Goli u sedlu` posetio je Politiku`…“
Iz silnih slika koje su prolazile kroz glavu Pece Popovića tokom festivalskih dana i od poseta 90 slavnih ličnosti izdvojio je u monografiji „FEST: Zaveštanje od četiri slova“ susret ne sa Piterom Fondom, zvezdom filma „Goli u sedlu“, već njegovom devojkom:
„Stajali su u Bezistanu čekajući da ih neko uvede na projekciju. Niko nije znao da je ta prozirna plavojka u društvu Henrijevog sina i Džejninog brata zapravo Mama Mišel, predivan glas iz grupe Mamas and Papas. Pitera sam pitao šta zapravo znači naslov `Easy Rider` jer mi se prevod `Goli u sedlu` činio rogobatnim. Kad je umro prvo sam se setio smeha koji je usledio nakon njegovog objašnjenja. Dok smo se nas dvojica naglas cerili, obrazi Mišel su se izdajnički zarumenili“.
Na drugom Festu, koji je održan od 21. do 28. januara 1972. godine pristiglo je 107 gostiju iz 12 zemalja, među njima i Sara Majls, Monika Viti, Kirk Daglas, Miloš Forman, beleži Milan Vlajčić u knjizi „Fest, odbrojavanje“. No, jedna zvezda bila je, seća se kritičar, posebno skrivana od „sedme sile“:
„Od novinara je posebno pažljivo bio čuvan Kirk Daglas, ali su bliski kontakti treće vrste sa velikom američkom legendom imali gosti čuvenog restorana `Kod Bude i Ive` (Klub književnika), a novinari obojene štampe podrobno su obavestili da je Kirk u restoranu u jednom trenu izbubecao rođenu ženu“.
Kirk Daglas u studiju "Beograda 202". pic.twitter.com/2mlvKSse8E
— Nik Mar 512 (@NikMar512) January 8, 2015
Na trećem Festu 1973. najveću gužvu izazvala je Đina Lolobriđida. Novinari su, piše Vlajčić, zabeležili da je festival posetilo više od 60 uglednih imena, među njima i Alberto Sordi i Ugo Tonjaci, dok je Džek Nikolson nekoliko dana šetao gradom potpuno neprimećen!
Šef prevodilačke službe Festa, koji je radio u Tanjugu i bio prevodilac Titu i najvišim državnim zvaničnicima, Boško Čolak Antić naglašava u knjizi „FEST: Zaveštanje od četiri slova“ kako se ime Sema Pekinpoa zapravo izgovara Pekinpa. Tako mu je, bar, rekao reditelj.
A američki sineasta je 1974. bio u Domu kulture „Vuk Karadžić“ gde se prikazivao njegov film „Psi od slame“. Međutim, došao je pripit, beleži Festov prevodilac. Ali to mu nije bilo dovoljno. Izvadio je pljosku, ispio je i zaspao usred svog filma:
„Pustim ga da spava, sedim pored njega, završi se projekcija, ja ga munem, kažem: `Sem, hajde`. I on izađe, teturajući se pita publiku – `Jeste li videli film. Je l` vam se dopada? Je l` vas interesuje kako sam ga pravio. Ni ja se ne sećam kako sam ga radio, ali je važno da se vama dopada`. Bilo je tu još nekih pitanja, a ja sam se bojao da ne padne sa bine“.
Zaslužna za boravak silnih holivudskih ikona u nas, Mirjana van Blarikom navela je u knjizi Une Čolić Banzić da nikada nisu platili dolazak na desetine najvećih filmskih zvezda na Fest. Niko od njih čak nije tražio ni honorar. Do Beograda su uglavnom stizali ekonomskom klasom, a bili su smešteni u hotelima Jugoslavija i Metropol:
„Nisu pravili skandale, bili su pristojni, druželjubivi, i u susretu sa novinarima, studentima FDU, običnim svetom. Jedan od njih stavio je šubaru na glavu Roberta de Nira i zamolio ga da se fotografišu. Američka filmska zvezda udovoljava tom kao i mnogim drugim kasnijim zahtevima“.
Blarikom se seća i provoda filmskih zvezda u Beogradu:
„Džek Nikolson je prednost, ipak, dao disko saundu, tako da smo nekoliko puta bili u Akvarijusu, tada jednoj od najpoznatijih beogradskih diskoteka“.
Beleži i kako je nedavno preminuli reditelj Piter Bogdanovič u Beograd došao sa svojim filmom „Poslednja bioskopska predstava“. Sa njim je bila i glumica i tada romantična partnerka Sibil Šepard, a stigli su i „holivudski lepotani braća Botoms“. Sibil i Timoti Botoms su bili partneri u filmu, međutim Bogdanoviču nije nešto bilo pravo:
„Piter je toliko bio ljubomoran da je tražio da Timoti ne bude pored njega i Sibil, u koju je pola Holivuda bilo zaljubljeno, a druga polovina u starijeg Botomsa, Timotija“.
Zanimljiv je Vlajčićev opis Roberta de Nira, prilikom njegovog dolaska na osmi po redu Fest 1978. godine:
„De Niro je delovao kao dečak sa Čubure, svima je pričao kako je u našoj zemlji bio još 1963. godine u vreme skopskog zemljotresa, kako se bez novaca našao u Nišu gde su mu neki dobri ljudi dali utočište. Odmah su novinari pronašli te Nišlije i stvorena je legenda“.
Beograd 1976. godine
Robert De Niro i Olja Karleuša slušaju Pabla Eskobara dok se Keba smorio. pic.twitter.com/taa3ySna5d— Beskrupulozan (@MilosAJovanovic) July 12, 2018
Iste te godine na festival je došla i američka glumica Sisi Spejsek, a Vlajčić je imao jedinstven susret s njom:
„Jednog dana sam srkutao kafu pored bara na spratu Doma sindikata, a onda je jedan zbunjeni devojčurak prišao kafe-kuvarici i promrmljao nešto. Pomislih: `Ko pušta ovu dečurliju ovde`, kad odnekud iskrsnu moja komšinica iz detinjstva Mirjana Živković, poslednjih godina novinar iz Los Anđelesa i saradnik Festa, poznata pod novim imenom Mirjana van Blarikom i reče: `Upoznaj moju prijateljicu Sisi Spejsek`. Sisi inače niko nije primećivao van filmskog platna, što je njoj silno godilo. Naši novinari su je uglavnom do tada oslovljavali sa Sisi Spaček…“
Kada su se nad ovim prostorima nadvili crni oblaci, ipak je održan 22. Fest. I te 1992. godine Emir Kusturica je pozvan da pomogne Festu. I u Beograd je doveo svoje prijatelje Džima Džarmuša i Klodi Osar. Ali, i zvezdu u usponu, „sjajnog glumca Džonija Depa kojeg su beogradski novinari doslovno proganjali gde god se pojavio“, piše Vlajčić, a pominje i Nikitu Mihalkova, jednog od najvećih evropskih autorskih imena, koji je predstavio film „Urga“.
Bonus video:
De Nirova životna priča
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare